Nekad brat – Mocart nije iz Salcburga, nego iz Šibenika

Nije rođen u maloj nadbiskupiji Svetog rimskog carstva, ali su mnoge njegove veštine i danas svetinja, nije sa tri godine počeo da svira klavir, već da okolo juri za loptom i nije na papiru pisao kompozicije sa pet leta, više ga je zanimao ples &ndash; na košarkaškom terenu.Na današnji dan pre 54 godine rođen je u Šibeniku &quot;košarkaški Mocart&quot; Dražen Petrović. Slično kao i najveći košarkaš svih vremena Majkl Džordan, i Petrović se sa košarkom upoznao uz svog starijeg brata. Džordan je kao dete pričao da mu je Leri Džordan bio protivnik koga kao dete nije mogao da pobedi pa je tako njegova motivacija rasla. Petrovića je na svoje treninge vodio brat Aleksandar koji će kasnije postati trener. Po motivaciji je i dan danas primer mladim košarkašima jer je nje imao na pretek. Kada se to upari sa jednim od retkih talenata dobije se košarkaš koji Hjustonu &quot;strpa&quot; 44 poena, Čikago Bulsima uhvati devet lopti, samo u NBA. Sve to u vreme kada igrača iz Evrope u NBA nije bilo na vidiku, kao što ih ima danas. Petrović je uz Paspalja i Divca bio jedan od pionira.A pre nego što je otišao u najjaču ligu na svetu već je bio ovenčan oreolom sveca u Šibeniku gde je domaćoj Šibenki kao klinac (umalo) doneo titulu prvaka Jugoslavije. Po mišljenju meštana, do danas nepravedno oduzetu. Več u prvom kolu sezone 1982/1983 su Dražen i ekipa pobedili šampiona države iz prošle sezone - zagrebačku Cibonu sa 78:72. Petrović u tom trenutku još nije bio napunio 18 godina, a ubacio je Cibosima 27 poena. Treba reći i da je prvotimac postao sa samo 15! Već tada je bilo jasno da je taj dečak iz Šibenika specifičan. Protivnike je nerviralo što se raduje kao da je osvojio zlato na Olimpijskim igrama, lokalce je time bacao u trans i vraćao energiju. Zvezdu i Partizan je &quot;razmontirao&quot; sa po 36 poena. Ovo je zanimljivo jer je upravo Zvezda kasnije u plej-ofu izbacila Cibonu, dok se Šibenka &quot;osvetila&quot; Jugoplastici za poraz iz regularnog dela sezone. Šibenka je protiv Bosne igrala finale jugoslovenske lige 1982/1983. Posle dve utakmice bilo je nerešeno, Šibenka je dobila 103:98, Bosna 96:84, a u trećoj je bio egal do samog kraja. Petrović je posle prve utakmice i 17 poena u onoj važnijoj dao čak 40. Pri kraju se desila sporna situacija kada je sudija Ilija Matijević koji posle promašaja Petrovića kaže da je Dražen bio fauliran.Ovaj pogađa dva bacanja i cela hala u Šibeniku skače i izaziva zemljotres, to je to, titula. Ili ne. Da li je vreme prošlo ili nije, da li je bilo kontakta ili ne... tek KS Jugoslavije je odlučio da se utakmica poništava i da će se igrati u Novom Sadu. Šibenka se nije pojavila i Bosna je službenim rezultatom 20:0 postala šampion države. &quot;Prva tri meseca sezone 1982/1983, Dražen i ja smo zajedno izlazili i dešavalo se da ostanemo do 1-2 sata iza ponoći. No, onda se s njim nešto desilo i on je od Nove godine prestao da izlazi kao do tada, a ako bi i izašao to bi bilo do pola 11, 11 uveče. Ali, zato je počeo da ustaje u šest ujutru kako bi pre škole ispucao 500 šuteva. Kao da je sazreo u jednom danu&quot;, priseća se Draženov prijatelj Ivica Žurić u razgovoru za Večernji. A &quot;Mocart&quot;? Mocart je već tada, tek punoletan već prerastao ligu velike Jugoslavije. Otišao je u vojsku, ali se iz nje nije vratio u Šibenik. Iako na terenu ima pet igrača, oni najveći uvek prave razliku pa je tako Petrović od 1984. pravio razliku u Ciboni koju je pre toga pobedio. I onda je 1985. došlo onih 112 poena Olimpiji. Počeo je da igra za tim u kom je bio i njegov brat i dva puta ga odveo na krov Evrope, a mlađi Petrović bio proglašavan dva puta najkorisnijim igračem.Evropsko prvenstvo 1989. i finale sa Grčkom i nemoćnim Nikosom Galisom u finalu je bilo njegova MVP rapsodija, a Jugoslaviju je vodio i do medalje u Argentini na Mundobasketu naredne godine. Za Cibonu je ubacivao 37,7 poena u proseku i već je uveliko tada postala poznata njegova priča o talentu i napornom radu kada je pričao da se &quot;na talenat oslanjao do 16. godine, a sve posle toga je naporan rad&quot;. Devedesete godine se desio i jedan incident zbog kog je Petrović postao &quot;nekad brat&quot; Vladu Divcu. Divac je spornu hrvatsku zastavu uzeo tada jednom navijaču, Petrović i on se posle toga nisu mirili, a pucanje njihovog prijateljstva kasnije će postati i simbol pucanja jedne zemlje. Ako je sport i vezivao naše labilno područje, politika je i to progutala, a kasnije je zbog toga snimljen i film &quot;Nekad braća&quot;. &quot;Incident sa zastavom nije jedini razlog zašto Vlade i ja više ne razgovaramo. Kada je počeo rat, on nikada nije nazvao Rađu, Kukoča ili mene i pitao nas šta se dešava. Nikada nije nazvao i pitao nas jesu li članovi naših porodica dobro. Jednostavno je prestao da zove, a ja nisam imao razloga da zovem njega. Ukratko, nismo razgovarali&quot;, pričao je Petrović.On i Divac su igrali u različitim timovima u NBA, ali i u različitim nacionalnim timovima, jedan za Jugoslaviju, drugi za Hrvatsku. Nju je 1992. odveo do finala Olimpijskih igara u Barseloni i u kompleksu Monžuik parka se našao licem u lice sa Majklom Džordanom i njegovim originalnim &quot;Drim timom&quot;. Mnogo je urbanih legendi da bi se tom timu tim stare Jugoslavije suprotstavio i čak pobedio, ali su realno Džordan, Medžik i družina bili prejaki i ostaje svakome po volji da veruje u svaki ishod. &quot;Dražen i ja smo bili veoma dobri prijatelji. Ja sam bio jedan od onih koji su ga dočekali kada je sa aerodroma došao iz Evrope u Portland. Pričali smo o njegovoj porodici u njegovom restoranu, voleo je svoje prijatelje i uživao u košarci. Mnogo ga cenim jer je radio veoma, veoma naporno. Svakog dana je na treningu bio prvi koji se pojavi i poslednji koji ode iz hale i teretane. Svakoga sa tom količinom posvećenosti morate veoma da poštujete&quot;, pričao je svojevremeno o Petroviću Klajd Dreksler koji je samo potvrdio ono što su i drugi pričali o njemu dok je on pričao na terenu.&quot;Uvek ću pamtiti Dražena kao veselog momka koji se uvek smejao&quot;, ovako ga je opisivao trener iz Nju Džersi Netsa Čak Dejli. &quot;Uživao sam da igram protiv Dražena. Velik igrač. Nije se bojao, do kraja fokusiran, borben i samouveren. Uvek je išao snažno protiv mene, kao i ja protiv njega. Drugačije protiv njega nisi mogao. Naši dueli su uvek bili maksimalni, do kraja. Bilo je nekoliko sjajnih mečeva, nažalost, bili su to kratki. Za kratko vreme je ostavio dubok trag. Bez straha se upustio u NBA i pokazao ostalim Evropljanima kako mogu da uspeju&quot;, govorio je o Draženu najveći svih vremena &ndash; Majkl Džordan. Ako je za ostatak Evrope jedan od najvećih košarkaša koji se rodio na njenom tlu, za Amerikance jedan od velikih boraca i poentera, u rodnom Šibeniku će verovatno reći kako &quot;pravi Mocart&quot; nije iz Salcburga, nego iz Šibenika, i da njegovu zvezdu još dugo godina neće da ugasi jedna tragična junska noć 1993. na auto-putu kod Inglštata. Miloš Ljubisavljević