Moj kvadratKako je biti šef u Srbiji sa 21 godinom života
Važno mi je da svoju viziju prenesem na sledeću generaciju. Da učinim kompaniju toliko jakom da sutra moju decu vaspitam onako kako sam ja vaspitan i da posao nastavi treća generacija.
Izvor: Nova ekonomija
Uroš Đorđević je postao generalni direktor porodične firme Agrounik sa samo 21 godinom, mada je od osnovne škole pomagao u svim fazama poslovanja od proizvodnje, preko računovodstva, do prodaje.
|
Čime se bavi "Agrounik“?
Mi se bavimo naučno istraživačkim radom u oblasti biotehnologije, a kao rezultat toga imamo svoju industrijsku proizvodnju. Proizvode prodajemo preko naše distributerske mreže. Faktički imamo ceo sistem koji počinje od labaratorije i završava kod krajnjeg potrošača, farmera. Pre tri godine smo to podigli na malo viši nivo i imamo posebnu kompaniju koja se bavi samo istraživanjem i razvojem "Biounik“. Nastala je kao rezultat projekta Fonda za inovacionu delatnost. Imali smo ideju za projekat, konkurisali smo i osnovali preduzeće po njihovim standardima. Dobili smo 100.000 evra za taj porjekat, kupili opremu, zaposlili doktora mikrobiologije i napravili tim koji i sad radi u labaratoriji. Predali smo još jedan projekat Fondu za inovacionu delatnost, a spremamo se i za EU fond Horizont 2020. Ovo je široko područje i još nedovoljno istraženo, ovde nauka ima još da kaže svoje na globalnom nivou. Takođe smo se pozicionirali kao veza fakulteta sa privredom. S druge strane imamo i firme u BiH i Hrvatskoj, među prvima smo odavde koji su otvorili firmu u Vukovaru 2010. godine. Sve to akumulirano znanje želimo da plasiramo i u regionu, što preko naših kompanija, što preko distributera. Sada smo u fazi registracije proizvoda u SAD i Rusiji. U principu naši proizvodi doprinose povećanju prinosa i rešavaju neke probleme u poljoprivredi.
Kako ste vi dospeli na mesto direktora sa svega 21 godinom?
Moja majka je osnovala firmu pre 15 godina dok je radila doktorsku disertaciju na fakultetu, radeći sa sojevima bakterija. Otkrila je neke sojeve koji daju rezultat kod biljaka i umesto da ostane na fakultetu, otisnula se u preduzetničke vode i odlučila da ponudi tržištu to što je napravila. Krenula je od malog aparata-fermentora koji izgleda kao bojler. Jedna soba u stanu pretvorena je u proizvodnju. Ja sam tada bio šesti razred osnovne škole i pomagao sam u nekim prostijim poslovima i čuvao sam brata pošto je ona stalno bila na terenu predstavljajući bakterije, pošto to niko nije radio i ljudi nisu znali ništa o tome. Između 2004. i 2008. godine stvorena je kompanija njenim radom i onda smo već počeli da sarađujemo sa velikim kompanijama, gde su bili ljudi koji su dosta znali i brzo su videli rezultate. Ja sam u početku radio u proizvodnji i već sam znao da ću u životu biti upućen na naše preduzeće. Upisao sam ekonomsku školu i krenuo redom po kompaniji, od računovodstva gde sam do detalja učio od računovođe. Bavio sam se marketingom, već u sedmom razredu sam se bavio prodajom, prodavao sam na sajmu u Novom Sadu bakama pakovanja za cveće. Video sam kako izgleda kad neko neće da kupi od tebe, kad moraš da pričaš, da pregovaraš. Kasnije sam ušao ozbiljnije u prodaju, pa sam išao na sajmove u regionu. Sve je to išlo uz školu, a tek posle fakulteta mogao sam potpuno da se posvetim kompaniji. Firma se razvila, zaposlili smo dosta ljudi i majka nije mogla da se bavi svime. Već je prevaziđen taj preduzetnički nivo i ja sam morao da preuzmem ovu ulogu da bi se ona mogla posvetiti razvoju proizvoda i nauci. Ja sam preuzeo te neke obaveze, recimo prvi put sam išao na sud da svedočim kao zakonski zastupnik firme u vezi jednog potraživanja sa 21 godinom.
Da li ste bili spremni za to što vas je čekalo?
Kada sam došao na poziciju direktora shvatio sam da malo poznajem posao, da imam neka znanja sa fakulteta, ali i da imam problem jer ne znam kako da ih primenim. Na fakultetu smo učili alate velikih multinacionalnih kompanija, ali to se nije moglo primeniti na malo preduzeće. Nisam znao kako da postavim sistem naplate potraživanja, sistem nagrađivanja, kako da planiram prodaju... Shvatio sam da mi fali obrazovanje i stalno sam u procesu edukacije. Takođe, nisam imao iskustva i zaposleni su me gledali kao "došao klinac da nam soli pamet“ i shvatio sam da pošto nemam iskustva, autoritet moram da uspostavim znanjem. Krenuo sam da radim sa mentorima i pošto sam imao neka sredstva sa projekta Fonda namenjena za obrazovanje zaposlenih, našao sam odgovarajuće mentore. Ono što je mladima bitno je samopouzdanje. Malo je ljudi koji će stati iza mladih i pustiti ih da greše i da uče iz grešaka. Oni su mi rekli šta radim dobro, a šta ne. Sa mentorima sam upoznao sebe. Nakon tog perioda od godinu dana tražio sam ponovo mentora i sticajem okolnosti došao do profesora Dragana Lončara sa Ekonomskog fakulteta i od njega sam pokupio jako mnogo znanja. Prošli smo sve oblasti poslovanja i radili kroz diskusiju. Na primer otvorimo temu strategije, pričamo o tome i ja pišem strategiju moje firme. Moj razvoj je išao zajedno sa kompanijom. Video sam koliko je teško započeti posao u Srbiji, koliko je teško zaraditi novac, koliko snage, energije i hrabrosti treba. To sam gledao dok sam odrastao i sad se trudim da se ponašam domaćinski i prema kapitalu i prema ljudima.
|
Kakvi su uslovi poslovanja u Srbiji?
Ja sam popisao sve faktore, interne i eksterne koji utiču na poslovanje i napravio plan kako da se borim sa tim rizicima. Na svaki biznis utiču spoljne stvari, političke ili ekonomske. Na primer, fluktuacija kursa je ranije dosta uticala na poslovanje od nabavke, cene proizvodnje do cene za krajnjeg kupca. Okruženje u Srbiji je zahtevno. Mladima su neophodni pre svega edukacija i ohrabrenje od starijih i iskusnijih da započnu biznis. Što se tiče države, treba da stvori neke preduslove. Na primer da više uradi tu reformu pravosuđa, da se uradi reforma obrazovanja da ne odlaze generacije u inostranstvo. Ja sada imam potencijal da otvorim supermarket sa svim onim što dobijam u kompenzaciji. Prodajem svinje, kobasice, brašno, ribu kad je post. Tako umesto da se bavimo naukom i proizvodnjom inovativnih proizvoda, mi moramo da se bavimo i trgovinom, prodajom, kompenzacijama... Odnos dužnik poverilac u pravosuđu nije postavljen kako treba i obe strane to znaju. I ako uđemo u naplatu potraživanja pred sudom, to može trajati dve do pet godina, koštaće u zavisnosti od iznosa potraživanja i ja sam sve vreme na klackalici da li se uopšte isplati da tužim, jer moram da platim visoku taksu znajući da je ishod suđenja neizvestan, iako imam sve dokumente i u pravu sam. Na kraju to završi u nekoj fioci suda i ta nesigurnost je najveći problem. Mi radimo samostalno, jedina pomoć države je mogućnost da konkurišemo projektima, ali u svemu ostalom nama država ne može pomoći. U stvari samo tražimo da se reši sistem naplate. Takođe bitno nam je i obrazovanje, jer zapošljavamo stručnjake.
Da li imate problema da nađete stručnjake kod nas?
Imamo. Velika je ponuda, ali jako malo kvalitetnih ljudi se ističe. Ti koji se ističu već su zaposleni i to je najveći izazov za mene. Angažujem HR firmu koja radi selekciju. Radim na imidžu firme da bi ljudi hteli da dođu kod mene. Mislim da je danas u Srbiji najveći izazov naći kvalitetne ljude i u nauci i u prodaji i u menadžmentu. Na primer imali smo promašaja i u izboru ljudi koji su vodili firmu.
Šta je neophodno za uspeh mladog čoveka?
Mislim da uspešne od neuspešnih razdvaja vizija koju ljudi imaju. Kod mene konkretno vizija je nerazdvojiva od vizije kompanije. Moja vizija je da prihodujem od svih zemalja u okruženju i da uspostavim svoju poziciju tamo. Vizije o razvoju su zaista velike i to u različitim pravcima nauke.
Što se mene tiče, važno mi je da svoju viziju prenesem na sledeću generaciju. Da učinim kompaniju toliko jakom da sutra moju decu vaspitam onako kako sam ja vaspitan i da posao nastavi treća generacija.
Kada imate viziju gde kompanija treba da ide, onda morate da napravite strategiju kako, jer džabe ideje i maštanje, ako se ne stavi sve na papir i ako nemate energije i snage da to sprovedete u delo. Zato se svaki dan na tome mora raditi. Za preduzetnika nema izgovora, nema radnog vremena, a ima puno stresa.
Da li ste se sretali sa potcenjivanjem drugih kada ste kao mladi preuzeli firmu?
Bilo je u početku teško kada dođem na sastanak i niko me ne primećuje, niti hoće da čuje moje mišljenje. Shvatio sam da moram da se izborim sa tim, da moram aktivno da učestvujem na sastanku, da moram da postavljam prava pitanja zbog kojih će morati da se zamisle. To je trajalo godinu i po- dve. Bitno mi je bilo da me taj preko puta sasluša, da u komunikaciji sa starijima izborim svoje mesto. Ali što ste duže u poslu, više vas ljudi poznaje, imate više iskustva i to se menja.
Kakav je vaš stav prema dilemi sa kojom se sreću svi mladi ljudi u Srbiji: otići u inostranstvo ili ostati?
Poznajem dosta ljudi moje generacije koji imaju porodične biznise i oni u velikoj meri razmišljaju da odu. Ako oni koji imaju potencijal za razvoj, koji nemaju finansijskih problema razmišljaju da odu u Evropu ili Ameriku, ja tu vidim veliku opasnost. S jedne strane dosta studenata hoće da ode napolje da nauči ono što ne može ovde i da se vrati. Što se tiče mene, ja mislim da neko mora da ostane ovde, da neko mora da plati porez, da brine o ljudima ovde i mislim da je to što radiš ovde, zapošljavaš ljude, redovno isplaćuješ plate, prodaješ proizvod koji rešava neki problem u stvari patriotizam. Ti jesi jedna mala tačkica u moru svega što postoji u Srbiji, ali je ta tačkica značajna. Ako se nešto ne smisli bojim se da će te tačkice da nestaju, da će ta svetla početi da se gase.
Kako vidite sebe i Srbiju za 10 godina?
U poslednjih par godina počinjem da gubim veru u neki napredak. Voleo bih da vidim da se nešto zaista odradi od svega što se priča i proklamuje. Da vidimo da je neki zakon izglasan i da se primejuje. Znam da je primena najteži deo i koliko je teško uvesti novinu, ali ukoliko se formiraju dobri timovi u sistemima države, ima nade u narednih 10 godina. I to bih predložio da u njima budu ljudi do 30-35 godina, ne bih uopšte pričao sa starijima. Na državu gledam kao na korporaciju i treba nam sistem kako će ta korporacija da funkcioniše i da daje rezultate. Ako i u narednih 15 godina budemo razmišljali da li ćemo na istok ili zapad i nastavimo sa demagogijom, mi gubimo fokus, a to je privreda i standard građana. Ja osećam u svom poslovanju nelikvidnost u poljoprivredi, osećam na svojoj prodaji kada proizvođač ne može da pokrije cenu koštanja. Da država ima agrarnu strategiju sa konkretnim merama šta, kada, kome i zašto daje, bilo bi drugačije.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
