Fudbal između fašizma i karnevala
Sport i politika ne bi trebalo da idu zajedno. Ipak, postoji mnogo slučajeva kada ovo nepisano pravilo nije poštovano.
MT
Jedan od njih je jedanaesto Svetsko prvenstvo u fudbalu, održano u Argentini 1978. godine, kada su domaćini došli do svoje prve titule.
Planetarnu smotru obeležile su mnoge kontroverze, a uvreženo je mišljenje da su "Gaučosi" do Zlatnog globusa stigli prevarom.
Dve godine pre početka takmičenja na vlast u Argentini je došla vojna hunta, na čelu sa ozloglašenim Horheom Videlom, koji je sedam godina bio predsednik, a nakon svrgavanja je osuđen za zločine protiv čovečnosti.
Jednom takvom diktatoru Mundijal je poslužio kao prilika da se svetu predstavi na jedan drugačiji način, nešto poput Olimpijskih igara 1936, kada je Adolf Hitler ukazao gostoprimstvo celom svetu.
Tih mesec dana 1978. čitav Buenos Ajres bio je u znaku fudbala, atmosfera je bila karnevalska, narod veseo, a svakodnevni problemi zaboravljeni.
O političkim prilikama, suspendovanju ljudskih prava, ekonomskim problema (inflacija 200%) se nije razmišljalo u periodu od 1. do 25. juna.
Sumnje da turnir neće proći u fer i poštenoj borbi izneli su Mađari još pre početka turnira.
Njihov selektor Lajoš Baroti je nakon prijateljskog meča, desetak dana pre Mundijala na Vembliju, bio zabrinut.
"Sve, sve će biti na strani Argentine. Čak i vazduh. Uspeh Argentine važan je finansijski za sam turnir", rekao je selektor Mađarske.
Prvi su sumnju na samom prvenstvu izneli Francuzi, koji su od domaćina poraženi sa 2:1, nakon čudnih sudijskih odluka.
Jedan od galskih petlova je mnogo godina kasnije na radiju izneo tvrdnje da je i FIFA žmurila na jedno oko, naročito kada je reč o doping kontroli.
Francuzi su tvrdili da su Argentinci koristili razne supstance.
“Mogli ste da ih čujete kako vrište u svojoj svlačionici, kao da nisu normalni. Dva sata posle utakmice im je trebalo da se smire”, govorili su "galski petlovi".
Na završnim turnirima prava borba kreće tek u nokaut fazi, međutim, ona u Argentini nije postojala.
Format je bio takav da su se posle grupne faze formirale još dve grupe po četiri tima, nakon čega je usledilo finale.
Upravo se za drugu fazu vezuje najveća kontroverza ovog Mundijala, koju su nakon mnogo godina podgrejali Peruanci.
Naime, pred poslednju utakmicu domaćih računica je bila jasna. U finale ih je vodila samo pobeda nad Peruom od najmanje četiri gola razlike.
"Gaučosi" su naravno slavili na toj utakmici, rutinski sa 6:0, iako do tog duela, Peru je na čitavom prvenstvu primio samo pet pogodaka.
"To se zna. Nikada istraga nije pokrenuta, ali to ne znači da se nije dogodilo. Spomenuću četvoricu, dvojicu ne mogu, pošto bi him uništio živote. Meč su prodali Rodulfo Manso, Raul Goriti, Huan Munjante i Ramon Kiroga", rekao je jedan od tadašnjih reprezentativaca Perua.
Upravo je ovaj poslednji, koji je imao i argentinski pasoš, bio taj koji je sve dogovorio sa Videlinim sekretarom.
Kiroga je kasnije otvorenim pismom pokušavao da opravda ovakav scenario, čvrsto braneći svoje saigrače.
Priča se da su Argentinci za sprečavanje fudbalske katastrofe Peruancima uplatili nekoliko desetina miliona dolara.
“Pomogli smo našim prijateljima novcem koji je bio namenjen za vanredne situacije, kao što su prirodne katastrofe”, pričao je Huan Aleman, sekretar argentinske Vlade.
Sa druge strane, peruanski senator je priznao da je rezultat ovog meča zapravo značio i saradnju dve zemlje, koja uključuje političke zatvorenike, novac i žito.
U tom trenutku Brazilci su bili najviše oštećeni, bar ako gledamo sportsku stranu, a selektor "karioka" Mario Zagalo je čitavu predstavu nazvao sramotnom.
Nikakav drugi scenario ni u finalu nije dolazio u obzir.
Argentince su se sastali sa Holanđanima, koji su na Mundijal, iako bez Johana Krojfa, stigli kao favoriti.
Igre su počele i pre same utakmice, a u pitanje je doveden izraelski sudija Abraham Klajn. Naime, domaći su tvrdili da ovaj arbitar nije podoban zbog prisnih političkih veza njegove zemlje sa Holandijom.
Umesto njega, za glavnog sudiju je izabran Italijan Serđo Gonela.
Zatim, "narandžasti" su imali problema i pri samom dolasku na stadion u Buenos Ajresu.
Tvrdili su da ih je autobus vozio zaobilaznim putem, kroz najveću moguću gužvu.
Igrama pred početak finala nije bilo kraja. Argentinci nisu želeli da izađu na teren sve dok reprezentativac Holandije Van der Kerkof ne bude skinuo gips sa ruke.
Zanimljivo, on je sve do finala na svakom meču zbog povrede nosio gips, ali ne i u finalu.
Na terenu je viđena velika borba pred čak 100.000 gledalaca, a domaći su dugo vodili golom Kempesa.
Ipak u završnici Naninga poravnava rezultat, da bi u sudijskoj nadoknadi gosti pogodili stativu. U tom trenutku čitav stadion je bio skamenjen.
Pobednik je rešen u produžecima, kada su Bertoni i ponovo Kempes, koji je bio najbolji strelac turnira, doneli veliku pobedu svojoj selekciji (3:1).
Slavlje je moglo da počne, a na ulice Buenos Ajresa slilo se, verovali ili ne, deset miliona ljudi.
Nakon Svetskog prvenstva, vojna hunta je ostala na vlasti još pet godina.
Procenjuje se da je tokom njegove sedmogodišnje vladavine ubijeno 30.000 ljudi, a 5.000 je oteto ili zatvoreno.
Mnogi reprezentativci Argentine su razmere zločina shvatili mnogo kasnije.
Neki ističu da Mundijal nije trebalo ni da se održi, dok tadašnji selektor Cesar Luis Menoti je u jednom dokumentarcu rekao "da nema za čim da žali, jer je samo bio odan svom timu i narodu".
Što se fudbalske selekcije tiče, ovo je bila prekretnica i prvi trofej na Svetskom prvenstvu.
Osam godina kasnije su trijumfovali i u Meksiku na čelu sa Dijegom Armandom Maradonom.
Od tada su igrali još dva finala, 1990. i 2014, a oba puta je od njih bila bolja selekcija Nemačke.
Autor: Milan Tomić
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
