Oaza košarkaških romantika

Vest o povratku Fortituda i Virtus Rome u elitni rang italijanskog košarkaškog takmičenja dočekana je sa priličnom dozom nostalgije kod velikog broja obožavatelja.

Stefan Nikolić
Podeli
EPA/EFE/Albert Olive
EPA/EFE/Albert Olive

Kada se spomene Palakanestro, u glavi su nam godine koje su sada već daleko iza nas. Ljudi koji su mahom pozavršavali karijere ili još neki dinosaurusi koji tapkaju loptu po halama širom Evrope.

Ljudi vole da pamte lepe stvari, a Palakanestro je definitivno bila liga koja se sa uživanjem pratila pogotovo na ovim našim prostorima. Možemo da se vratimo u daleke sedamdesete godine, kad smo imali moćni Kantu sa Pjerluiđijem Marcoratijem ili na Vareze koji je sa klupe vodio verovatno i najveći košarkaški stručnjak koji je ikada živeo.

Popularni "Profesor" i čovek po kom se sada zove hala Pionir. Aleksandar Nikolić.

Italijanska košarka se ovde kod nas uveliko pratila putem satelita, a taj neki period devedesetih godina i recimo bolonjski klubovi prilično su usko vezani, jer realno gledano, baš je veliki broj "naših" košarkaša koji su se ogrezli u Palakanestro.

Jedan Dejan Bodiroga je primera radi svoje ime isklesao u redovima Stefanela iz Trsta, a zanimljivo je da je za taj klub igrao i jedan od najvećih košarkaša ikada, Majkl Džordan.

Doduše, ne na zvaničnoj utakmici, ali ljudi iz Trsta mogu da se pohvale da su imali dva košarkaška Boga u svojim redovima i retko ko u tome može da im parira, ako iko može uopšte.

Košarka nije ista igra kada se igra regularni deo i kada se igra plej of, a tek nije ista kada se u tim doigravanjima susretnu rivali. Pa još ako su gradski...

Jedan od tih ljutih rivaliteta je imao i grad na severu Italije, Bolonja. Rodno mesto jednog velikog fašističkog diktatora koji je počeo kao novinar i političar, a ime mu je Benito Musolini.

Ipak, Bolonja je iznedrila i nešto što je planeta volela i poštovala, a to su dva košarkaška velikana Virtus Bolonja i Fortitudo. Ove dve ekipe su menjale imena kroz istoriju zbog velikog broja sponzora, pa smo ih znali pod imenima Knor, Kinder, Bakler, Virtus ili možda Timsistem, Skiper, Klimamio...

Zanimljiva je stvar da je Virtus osnovan kao gimnastičarski klub daleke 1871. godine, da bi oformili košarkašku sekciju 1929. godine pa je Virtus i dan danas jedan od najstarijih timova u Italiji. Tri godine kasnije, Bolonja je "rodla" i mlađeg košarkaškog sina, Fortitudo.

Godinama smo gledali uzbudljive duele u bolonjskim derbijima, kada je hala "Pala Doca" bila nešto nalik beogradskom "Pioniru" , a koliko je atmosfera na tim derbijima bila uzavrela dovoljno će vam reći ovaj klip u kom je glavna uloga i nekadašnja velika NBA zvezda, popularni Šugar Rej Ričardson.

Postoje anegdote da je Etore Mesina molio Šugar Reja da pijan dolazi na utakmice, jer je tada pružao bolje partije, pogotovo što se tiče defanzive.

Početkom devedesetih godina, Alfredo Kacola, italijanski biznismen preuzima Virtus Bolonju i kao prvo pojačanje tražio je čoveka koji je sa Partizanom postao šampion Evrope, Predraga Sašu Danilovića, koji je sve do 1995. godine nastupao za Virtus.

Njegov saigrač iz Partizana, reprezentacije i čovek sa kojim su neverovatno brzo zahladneli odnosi postao je član Virtusovog velikog rivala, Fortituda. U pitanju je sadašnji trener Virtusa i selektor reprezentacije Srbije, Aleksandar Saša Đorđević.

Te godine je Virtus postao šampion Italije savladavši u velikom finalu Beneton iz Treviza, koji je tada imao jednog Orlanda Vulridža, Petera Naumoskog, Rikarda Pitisa, Denisa Markonata, a na klupi – Majka D'Antonija.

Zamislite ekipu sa Danilovićem, Brunamontijem, Binionom koja se doslovno bije sa lavovima u redovima Benetona, ali na kraju je rezultat u finalu bio 3:0 i nakon ove šampionske titule Predrag Danilović otišao je u NBA ligu.

Po njegovom povratku u Palakanestro oformio je jednu sasvim novu eru, italijanske, ali i evropske košarke. Rivalstvo sa Karltonom Majersom. Karlton Majers je osoba koja je jedan od najboljih strelaca u istoriji italijanske košarke.

Čovek rođen u Londonu je obično neko ko se bavi fudbalom, automoto trkama ili nekom borilačkom veštinom, ali prilično retko košarkom. Kada je još nastupao za ekipu iz Udina, Majers se zlatnim slovima upisao u istoriju italijanske košarke, jer je na jednom meču ubacio, neverovatnih, 87 poena.

Plej–of serija 1998. godine je serija o kojoj se u Bolonji i dan danas priča. Jedno od najkvalitetnijih finala italijanske košarke igralo se u Bolonji, a glavni akteri su bili upravo Virtus i Fortitudo.

Serija je otišla u maksimalnih pet utakmica, iako je Fortitudo imao prednost od 1:0 i 2:1, međutim mnogi smatraju tu četvrtu utakmicu kao ključnu jer je Virtus dobio sa 59:57 u jednoj prilično dramatičnoj atmosferi.

Čak i nakon odlaska Majersa i Danilovića, ta netrpeljivost se mogla osetiti na severu Italije. Jedan od najinteresantnijih duela se inače gledao u 21. veku, a tada su igrali neki igrači koje mnogi ljubitelji košarke znaju i više puta su ih gledali.

Za Virtus je tada igrao omaleni Erl Bojkins, zatim Šeron Ford, Peteri Koponen, Bret Blizard, Kit Lengford, Dušan Vukčević... Za Fortitudo su nastupali Marselinjo Uertas, Džamont Gordon, sadašnji kapiten Stefano Manćineli, Di Džej Strouberi, Lazaros Papadopulos, Gregor Fućka, Dalibor Bagarić, Uroš Slokar...

Iako su u pitanju kasne dvehiljadite godine, atmosfera na ovim utakmicama nije bila prijateljska. Kit Lengford i Di Džej Strouberi su se umalo potukli, a da nije bilo intervencije saigrača do tuče bi definitivno i došlo.

PalaDoca je znala da eruptira svaki put kada se nešto takvo dogodi, bezmalo puta smo imali uvredljive transparente, prekide, tuče. Baš onako kako derbi izgleda i u ovim "domaćim" uslovima.

Sada napokon možemo ponovo da uživamo u čarima bolonjske košarke, derbije kakve samo u Italiji možemo gledati, te lude i neponovljive serije o kojima se godinama govori. Baš kao ona "nedavna" između Dinamo Sasarija i Ređo Emilije koja je otišla u maksimalnih sedam utakmica, sa neverovatnim preokretima i još neverovatnijim postignutim koševima pre svega Amedea Dela Valea, koji trenutno igra za Armani.

Mnogi zaboravljaju da je svojevremeno u Italiji radio i jedan trener za koga mnogi kažu da je trenutno najbolji u Evropi i to bez premca, čovek od koga je akcije "uzimao" i jedan Greg Popović – Želimir Željko Obradović.

Nasledio je Majka D'Antonija i preuzeo Beneton iz Treviza, pa je ta ekipa postala još popularnija među ovdašnjom košarkaškom publikom. Pokojni Henri Vilijams, tada velika zvezda Benetona i Evrope, poznat pod nadimkom "Evropski Džordan" žario je i palio parketima širom Italije, praktično je bio nezaustavljiv.

Nije slučajno da je jedan od najboljih skorera Evrolige svih vremena i čovek po kom se zove nagrada za najboljeg strelca Evrolige igrao u Italiji i to u Skavoliniju. U pitanju je Alfonso Ford. Ford je u već odmakloj fazi leukemije nosio Skavolini kroz Kup Italije, ona čuvena utakmica polufinala kada su igrali sa Fortitudom koji je sa klupe predvodio Jasmin Repeša, a sa parketa Miloš Vujanić i Đanluka Bazile.

Skavolini je prošao u finale, ali je poražen od Benetona, na njihovu veliku žalost i ubrzo nakon toga, Alfonso Ford je izgubio život.

Uz Fortitudo, u Seriju A se vraća i ekipa Virtus Rome, nekako poznatija pod nazivom Lotomatika. Oni imaju jednu šampionsku titulu u svojoj istoriji, onu iz sezone 1982/83, kada su imali Klerensa Keja i Lerija Rajta, kao i titulu osvajača Evrolige u narednoj sezoni.

U tom finalu su gubili od Barselone 16 poena razlike, ali su se na krilima Lerija Rajta vratili u potpunosti i na kraju zasluženo slavili i podigli taj vredan trofej šampiona Evrolige. Nekih osam godina kasnije, Roma uzima i Kup Koraća, pod nazivom Mesađero i tada su savladali ekipu Skavolinija iz Pezara uz pomoć Rika Mahorna i Dina Rađe.

Roma je u 21. veku imala dva vrlo značajna imena sa ovih prostora, ljude koje bi svaka ekipa poželela da ima: Svetislava Pešića i Dejana Bodirogu. Uz pomenutog Bodirogu, Kita MekLeoda, Dejvida Hokinsa, Vinćenca Epozita, Luboša Bartona imali su nekoliko dobrih sezona, pre vega u Palakanestru i u Kupu, takođe su u ULEB Kupu igrali četvrtfinale, ali su tu eliminisani od Hapoel Jerusalima.

O sezoni 2008/09 sa Andreom Hadsonom, Rodrigom De La Fuenteom, Sanijem Bećirovićem, Brendanom Dženingsom, Primožom Brezecom i ostalima, Lotomatika je došla u Beograd da se sudari sa Partizanom, ali nije imala odgovor na odlične igre TNT trija (Uroš Tripković, Novica Veličković, Milenko Tepić) i poraženi su napustili Beograd.

Doduše u toj sezoni, baš i nisu blistali, pošto ih je Biela eliminisala u prvom kolu doigravanja, naredne godine u istoj rundi gube i onda im se faktički gubi svaki trag.

Baš u tom periodu, najdominantnija ekipa u italijanskoj košarci je bila Sijena Montepaski. Sa kupe predvodnici Luka Banki i Simone Pjaniđani, dok na parketu blistaju Terel MekIntajer, Bobi Braun, Šon Stounruk, Kšištof Lavrinovič, braća Diner, Bendžamin Eze, pokojni Alfonso Ford, Mirsad Turkčan...

Upravo su poslednja dvojica bili glavni igrači u jednoj od najvažnijih sezona za ovaj italijanski klub, kada je poptuno neočekivano došao do Top16 faze kao totalni autsajder, pošto je Mirsad Turkčan (nekada Jahović, inače rođeni brat poznate pevačice Emine Jahović), nakon toga su se prošetali faktički do Fajnal Fora i to ne bi bilo čudno da u pitanju nije bio njihov debitantski nastup u Evroligi.

Zajedno sa Butsijem Torntonom, Dejvidom Andersenom i imenjakom Venterpulom Sijena se vratila na F4, da bi u domaćem šampionatu nešto kasnije uspostavila pravu dominaciju, imali su doigravanja bez izgubljene utakmice, sa samo jednom izgubljenom utakmicom, a MVP priznanja su se nizala za Terela MekIntajera, a kasnije i Boa Mekejleba.

U sezoni 2013/14 u finalu su bili poraženi od Olimpije iz Milana, nakon sedam utakmica, a zanimljivo da je Armani dobio tri od četiri utakmice u tom finalu postigavši tačno 74 poena. Nikolo Meli, Kit Lengford, Samardo Semjuels i drugovi bili su prejaki za Džefa Viđana, Markiza Hejnsa, Otela Hantera i ostale.

Nakon ove sezone, usledili su problemi za SIjenu, pošto je Montepaski banka objavila bankrot, ostavila je ogromne dugove Sijeni, novog generalnog sponzora nije bilo na horizontu, pa je tim poslat u četvrti rang takmičenja. Prilično surova sudbina zadesila je jedan zaista simpatičan italijanski klub, a iz tog nokdauna se još uvek nisu podigli.

Relativno skoro, videli smo slike iz njihove dvorane, kadrove izlizanog parketa i jedne jako tužne scene u kojoj je Mens Sana Siena kažnjena jer nije imala novca da ode na gostovanje. Tužno je gledati mučenje i propadanje nekadašnjeg višestrukog šampiona Italije, ekipe koja je činila čuda i u evropskim takmičenjima, a ne samo u domaćem šampionatu.

Ovaj tekst bio bi nepotpun bez nekih ekipa koje su za veoma kratko vreme osvojile srca publike, baš kao prethodno spomenuta Sijena Montepaski. Verujem da se svi sećate Sedime Rozeto.

Ekipa koja je dala utočište borcu za pravdu i istinu koji nije snimao reklame za Najk nakon što je izbačen iz lige jer nije želeo da salutira američkoj himni, prvi sportista koji je progovorio o represiji Amerike prema afro amerikancima, ali i ostalima. Možemo reći da je to bio košarkaški Zek dela Roša, Mahmud Abdul Rauf.

Kao Rozetov najbolji strelac te sezone zajedno sa Sesajem i Vudvardom činili su jako neugodnu ekipu, koja je bila sve osim gost za poželeti.

Naravno, za ovu temu bilo bi potrebno više od jednog teksta, čitav serijal i to u najmanju ruku, ali ipak negde moramo staviti tačku i reći da je kraj, nažalost. Neka imena su ostala van teksta, kao i neke ekipe za koju će možda neko reći da je morala da pronađe svoje mesto, ali dotaći ćemo se i toga, ima vremena.

Baš kao nekada, moći ćemo da uživamo u čarima PalaDoce, Rim će ponovo gledati vrhunsku košarku, dok je borba za Trevizo, Sijenu i ostale ispraćena od nekolicine vernih fanova i zaista iskrenih ljubitelja ove vrste košarke.

Andiamo ragazzi, andiamo!

Stefan Nikolić

strana 1 od 2 idi na stranu