Fudbalski Oliver Tvist

"Dribling se uči na grobu oca gde niče kozja krv i raste vučja trava."

Stefan Nikolić
Podeli
YTSS
YTSS

Život nikome nije lak. Tako valjda i treba da bude, da bismo više cenili ono što tokom njega uradimo. Primetili ste da je naš današnji junak upoređen sa Oliverom Tvistom, junakom romana Čarlsa Dikensa. Oliver je odrastao u sirotištu, bio je lopov, prevarant, dribler. Danas ću vam ispričati priču o fudbalskom Oliveru Tvistu, jednom od najboljih driblera i fudbalera Partizana, ali i Jugoslavije, Milanu Galiću.

Milan je rođen osmog marta 1938. godine u Temerinu. Istorijat njegovih roditelja je zaista nesvakidašnji, uostalom kao i njegova životna priča, o kojoj se, priznaćete, može snimiti i veoma dobar film.

Naime, Milanov otac bio je heroj Prvog svetskog rata. Kada je rat počeo, dobrovoljno se prijavio, uskočio na brod i otišao, preživeo je čitavu golgotu, a rat je završio u Rusiji (ni sam Milan nije znao razlog očevog odlaska u Rusiju), po povratku iz Rusije na poklon je dobio veliko imanje u Vojvodini, gde su njegove najveće vrline, čast i marljivost itekako došli do izražaja. Milanov otac je bio visok i snažan čovek, takođe je bio pošten i veoma vredan. Kada je dolazio u Vojvodinu, dobio je to imanje na poklon, a plan je bio da se veliki broj Srba naseli u Vojvodini, gde će imati zemlju za obrađivanje i kuću za osnivanje porodice. Baš kako je bilo i u slučaju Galića.

Njegova majka u tom periodu živela je u Bosni, tačnije u Bosanskom Grahovu, a zanimljiva je činjenica da je u mladosti bila obećana Gavrilu Principu. U Bosanskom Grahovu su se i upoznali, pa je otac uspeo da nagovori majku da dođe u Vojvodinu, uda se za njega i tamo osnuju porodicu.

YTSS
YTSS

Milan je imao stariju sestru i dva starija brata. Medjutim, porodicu Galić su pogodile strašno loše vesti samo šest meseci pre rođenja Milana Galića. Otac je radio u polju, pa ga je udarila sunčanica i on se srušio. Hitno su ga prebacili u bolnicu u Novom Sadu, gde je i umro. Od sunčanice.

Ni sam Milan nije znao tačan uzrok očeve smrti, jer niko u familiji nije znao da mu kaže šta se zapravo dogodilo, da li je bio bolestan ili je jednostavno umro od sunčanice u 45. godini zivota, samo šest meseci pred rođenje najmlađeg deteta.

Drugi svetski rat je u Vojvodini počeo dok je naš današnji junak bio jako malo dete. Mađari su ubijali Srbe na dnevnoj bazi, pa se njihova majka prilično uplašila i zajedno sa decom vratila u Bosnu, tačnije u Mirčiće, selo pored Bosankog Grahova, a ispostaviće se da baš i neće imati mnogo sreće pri tom putešestviju.

Pri samom dolasku, majka s decom nije baš najbolje primljena, pa se naljutila i otišla od svog oca. Našla je posao učiteljice, a i dozvoljeno joj je da u školi živi zajedno sa decom.

Photo by Fred Ramage/Getty Images
Photo by Fred Ramage/Getty Images

Najstariji brat i sestra, vrlo brzo su se pridružili Partizanima, dok su Milan i brat Boško kao jako mala deca ostala uz majku. Tu su bili do negde 1944. godine, a Milan se seća da su majka, brat i on često morali da budu u pokretu i uvek na oprezu.

Majka i brat su išli pešaka, dok je Milan bio jako mali i on je jahao vola, sve dok nisu došli do Drvara, gde su našli novo utočiste. Majka je morala da ode po dečiju posteljinu koju je ostavila kod neke žene usput i na putu ka tamo naletela je na grupu ustaša, koji su je bez imalo milosti ubili. Na ulici. Boško i Milan su odmah saznali loše vesti i već sutradan sahranili majku, a neposredno nakon sahrane, dvoje maloletne dece su iz Drvara oterali.

U jednom od susednih sela pronašli su prenoćiste, a Boško je kod tog domaćina čuvao ovce i služio, sve dok ih starija sestra Marija nije pronašla 1947. godine preko organizacija koje se bave pronalaskom nestalih i poginulih u Drugom svetskom ratu. I starija sestra Marija i stariji brat Đorđe trebali su biti ratni heroji, ali je Đorđe svoje šanse za to upropastio.

Kada je dobio vesti o smrti majke bio veoma besan pa je naleteo na jednu zarobljenu jedinicu i pobio ih sve do jednog. Kasnije je radio za Udbu, a sestra Marija se udala i bila je primorana da dva mala brata odvede u sirotište.

U Novom Sadu su razdvojili Milana i Bogdana, jer je Bogdan ostao u Novom Sadu, a Milana su poslali u drugi grad. Nije mu bilo lako bez svog starijeg brata "Boćka" ali je morao da se navikne. Prvo je bio u dečijem domu u Kanjiži, pa u Molu, zatim Ada, pa Titel i na kraju Zrenjanin.

Photo by George W. Hales/Fox Photos/Getty Images
Photo by George W. Hales/Fox Photos/Getty Images

Bilo je mnogo domova, ali je u svakom priča bila ista. Milan je bio najbrži i najbolji fudbaler. Čak je i kasnije dok je bio u Partizanu pobeđivao atletičare. Oni su nosili sprinterice, a Milan obične patike.

Postoji priča da je Milan ukrao svojoj sestri Mariji par najlonskih čarapa od koje su napravili loptu "krpenjaču" s tim što je ova mogla i da odskoči.

Voleo je da gleda Stjepana Bobeka i Branka Zebeca, oni su mu bili idoli, a i kako sam kaže sanjao je da jednog dana igra uz njih. Uz taj san je imao još jedan, veoma čudan san, koji je često sanjao.

Sanjao je kako se nalazi među nekim drvećem, velikim drvećem čiju energiju upija, svemirsku energiju kako je objasnio. A i igrao je sa nekom ogromnom energijom, koja nije lako objašnjiva.

Milan Galić je bio veoma vredan fudbaler, a radne navike je stekao u domu. Kako kaže, upravnica doma je bila vrlo ljuta na status "domaca" u društvu i zbog toga se uvek trudila da tu decu izvede na pravi put, da ih od malena natera da mnogo uče kako bi to znanje kasnije mogli da iskoriste.

Photo by Horner/Fox Photos/Getty Images
Photo by Horner/Fox Photos/Getty Images

Dom je napustio sa 16 kako bi mogao da se bavi fudbalom. Mnogi koji su ga gledali kako igra rekli su da on u tom fudbalu mora da uspe, da je za to predodređen. Ako on ne uspe niko neće.

Tako je krenuo životnim putem sa jednom majicom, kratkim pantalonama i bušnim džemperčićem. Problem je nastao kada su mu u Proleteru rekli da mora da ima ličnu kartu zbog napunjenih 16 godina, a Milan nije znao gde je rođen.

Pošto nije uspeo da stupi u kontakt ni sa sestrom ni sa braćom upisano mu je da je rođen u Bosanskom Grahovcu. Sa tom ličnom kartom je završio i lekarski pregled i počeo svoju fudbalsku karijeru.

Proleter mu je plaćao stan i hranu kako bi mogao da se maksimalno posveti igranju za ovaj zrenjaninski klub, a kada je došla zima one kratke pantalonice i džemperčić već nisu bili dovoljni, pa je Milan zamolio klub da mu kupi kaput.

Bez reči su pristali. U isto vreme, od Saveza Boraca je dobio odelo. U školi je imao odličan uspeh i u džepu nije imao dinara. Ali je imao kaput i odelo i igrao je fudbal. Bio je presrećan.

YTSS
YTSS

Utakmica između Proletera i Sarajeva bila je prekretnica u Galićevoj karijeri. Izjednačujući gol je postigao tako što je predriblao čitavu odbranu Sarajeva. Mnogi su želeli Galića, ali je Galić gledao samo u jednom smeru - Partizan.

Oduvek je želeo da nosi crno-beli dres i igra uz Bobeka i Zebeca. Uz pomoć Milanovog brata Đorđa, Partizan je registrovao Galića za sezonu 1958/59, međutim, Proleter nije želeo da dozvoli Partizanu da potpiše njihovog najboljeg igrača, pa su se žalili Savezu, ali žalba nije bila preterano uspešna.

Prvi trening Partizana za Galića je izgledao kao san. Prvo je ugledao Bobeka, pa Zebeca. Srce mu je stalo. Bio je jedini igrač mladog tima tada na terenu, a požrtvovanim radom se itekako istakao, pa mu je jednom prilikom trener Ilješ Špic rekao da mu je krivo što Galić nije par santimetara viši, pošto bi bio najbolji napadač na planeti.

Tako je Galić driblinzima "nizao" protivničke defanzivce, a nakon tih driblinga je nizao i golove, pa mu je jednom prilikom idol Branko Zebec predao loptu kako bi šutirao penal. Bila je to velika čast za Galića i nije smeo da ga promaši. Naravno, bio je precizan.

Kada je došao red na nacionalnu selekciju, selektor Tirnanić je odabrao Milana Galića uz recenicu: "Hvala Bogu pa imamo centarfora koji zna da igra fudbal" . Nakon svega 28 sekundi, Galić je na svom debiju u reprezentativnom dresu dao gol Bugarskoj. Ukupno je za 51 utakmicu za reprezentaciju postigao 37 golova.

Photo by Topical Press Agency/Getty Images
Photo by Topical Press Agency/Getty Images

Svi znaju da je derbi najveća fudbalska svetkovina, kod nas pogotovo. Svako dete mašta da postigne gol na derbiju, da ga reši i podeli tu radost sa svojim navijačima. Galić pred svoj prvi derbi nije mogao da spava. Kada su se igrači skupili, prišao je timskom doktoru i požalio mu se da nije mogao da spava čitave noći.

Kada je doktor upitao da li je tokom noci ležao, Galić mu je dao potvrdan odgovor, a doktor Ristić je na to hladno rekao: "Pošto si se čitave noći odmarao, sad ćeš da izađeš i da igraš". Stvarno je izašao i igrao, ali to prvo poluvreme koje je odigrao nije baš bilo za pohvalu. Naprotiv, bilo ga je sramota. Kada ga je trener tokom drugog poluvremena izveo, Milan ga je poljubio. Kaže da ga je tim potezom spasio.

Strah ga je ubrzo pustio, pogotovo kada je dodatno ojačao nakon rada sa tegovima, pa mu naredni derbiji pred 50, 60,000 ljudi nisu predstavljali veliki problem. Tako je stigao i prvi het trik. Na derbiju, naravno.

Prvi gol je bio prelep. Vukelić je sa desne strane centrirao, a Galić primio loptu na grudi, pustio je da odskoči i volejem je zakucao u mrežu.

Najviše je voleo da igra sa Vladicom Kovačevićem. Naučio ga je da se lopta ne daje u noge već malo ispred i to je kako kaže video pre mnogih trenera.

Najveći uspeh Partizana bio je u sezoni 1965/66 kada su crno-beli igrali u finalu Kupa Evropskih Šampiona. Tu ih je savladao Real Madrid, a Galić je jednom prilikom izjavio da taj poraz nije bio greška trenera Gegića, vec igrača. Uprava je rasprodala igrače i svima su ugovori bili u glavi, a ne finale.

Svi su u karantinu u takvim situacijama, zna se kad se trenira, kad se jede, a kad se spava. Samo je u njihovom slučaju sve bilo haotično. Menadžeri i direktori su dolazili kada su hteli.

To nije bio taj Partizan. Mane Bajić i Mustafa Hasanagić su uspevali da ili nameste ili uđu u neke šanse, sam Galić je propustio neke i Real je to znao da kazni. Kada su pitali Santijaga Bernabeua koga je od igrača Partizana primetio, kao iz topa je odgovorio da je to bio Milan Galić.

Zbog takvih stvari su ga Belgijanci smatrali za najboljeg stranca koji je ikada dosao u njihovu ligu.
Upravo je naredna stanica u Milanovoj karijeri bio Standard iz Liježa. Standard je trenirao nekadašnji trener Crvene zvezde, Miša Pavić. Miša je veoma dobro znao šta Milan može da uradi s loptom i žarko ga je želeo.

Kada su ga videli na treningu kako se poigrava sa loptom, ostali su zaprepašćeni. Tako nešto nikada nisu videli. Imao je taj jedan potez, koji su savršeno mogli da izvedu Milan Galić i Johan Krojf.

Kada se nađe u gol šansi i lopta dođe do njega, on gađa ugao sa izrazitim felšom i golman može samo pogledom da isprati tu loptu. Ne gleda levo, ne gleda desno, ne čeka sekunde, spreman je. Kao snajperista koji čeka da vetar stane. I čim stane, meta je pogođena.

"Ako pijanista mora da vežba osam sati dnevno, fudbaler mora da vežba noge sve dok u njima ne stvori automatizam. Lopta je slepa, ona će otići tamo gde je udarimo".

Nije u Liježu sve išlo kao podmazano. Galić je dva puta morao da ode na operaciju meniskusa, ali ono što je uspeo da uradi je bilo neverovatno. Nakon svih tih povreda, bio je najbolji strelac belgijskog šampionata.

Francuski Rems je potpisao Galića i u ovom klubu on je završio karijeru. Na 55 odigranih utakmica je postigao 13 golova, jedino sa Remsom nije uspeo da osvoji trofej, ali je nakon Remsa dosao u Beograd kako bi se posvetio studijama.

Sa 35 godina je završio pravni fakultet, i tako ispunio davno dato obećanje, pa je u fudbalskom savezu Jugoslavije počeo da radi kao pravnik.
1960. godine je bio najbolji strelac Olimpijskih Igara kao i Evropske Lige Nacija. Dve godine kasnije je bio osmi u izboru za Zlatnu loptu, a kao najdraži momenat u karijeri izdvojio je golove koje je dao Mađarima, kao i svaki gol koji je dao Crvenoj zvezdi.

Milan Galić je preminuo 13. septembra 2014. godine u 76. godini života, a ovu priču bi najbolje bilo završiti njegovim citatom.

"Partizan će sigurno biti šampion, a ostali neka se poređaju kako im je volja."

strana 1 od 2 idi na stranu