Zastava kluba – nepoznat pojam savremenog doba

Odanost. Toliko retka reč u današnjem fudbalu.

MS
Podeli
Photo by Johannes Simon/Getty Images
Photo by Johannes Simon/Getty Images

Sredinom prošlog veka transferi iz jednog u drugi klub nisu bili tako česta pojava, posebno u odnosu na savremeno doba, ali kako je novac igrao sve veću ulogu, tako je bilo i više prelazaka.

Postoji jedan termin u fudbalu koji polako izumire, kao što se desilo dinosaurusima, i zove se zastava kluba.

Zastava kluba je igrač koji je dao celog sebe za jedan klub, igrao samo za njega i bio njegovo oličenje i slika.

U ovoj temi pokušaćemo da objasnimo koji su to fudbaleri koji su bili zastave klubova.

Krećemo od Italije, pošto je i odatle taj termin usvojen, i to sa severa "Čizme".

Paolo Maldini

(Photo by Alex Livesey/Getty Images
(Photo by Alex Livesey/Getty Images

Rekorder po broju nastupa u Seriji A, a i Milana sa 903 utakmice, ceo život je nosio samo jedan dres i ostao mu veran čak do 41. godine.

Drugu od tri generacije Maldinijevih među "rosonerima", posle trofejnog oca Čezarea i tek nadolazećeg sina Danijela, čini Paolo koji je dres Milana nosio od 1984. do 2009. godine.

Tačnije – neverovatnih 25 sezona, uz isto toliko trofeja!

Prošao je period najslavnije istorije velikana sa San Sira i osvojio čak pet titula prvaka Evrope igrajući zajedno sa asovima kakvi su Rud Gulit, Frank Rajkard, Marko van Basten, Dejan Savićević, Alesandro Nesta, Andrej Ševčenko, Kaka, Andrea Pirlo, Filipo Inzagi...

Maldini je jedan od, ako ne i najbolji uz Roberta Karlosa, levih bekova u istoriji najpopularnijeg sporta na svetu.

Danas se nalazi u ulozi funkcionera u Milanu, samo što to više nije onaj njegov klub...

Frančesko Toti

Photo by Paolo Bruno/Getty Images
Photo by Paolo Bruno/Getty Images

Otprilike istovremeno, samo malo južnije u istoj zemlji, Roma je dobila zastavu kakvu verovatno nikada neće imati, niti je imala.

Frančesko Toti, "Princ Rima". debitovao je za voljeni klub sa 16 godina i to odlukom srpskog trenera Vujadina Boškova na gostovanju Breši.

Toti je takođe igrao do 41. godine, sve do 2017, kada ga je uprava Rome praktično "oterala" u penziju.

Bio je prava "desetka", kakvih više nema u ovom fudbalu – ona sa malim radijusom kretanja bez lopte i koja samo igra u jednom pravcu, ali naravno uz veliki doprinos i čarolije u poslednjoj trećini terena, na zaboravljenoj poziciji "trekvartiste".

EPA-EFE/ETTORE FERRARI
EPA-EFE/ETTORE FERRARI

Ostaće zapisano da je sa Rimljanima osvojio samo jedan Skudeto, uz dva nacionalna kupa, ali Toti jednostavno nije želeo novac i slavu najveće pozornice, odbivši Čelsi i Real Madrid više puta samo kako bi ostao u svom gradu i klubu, sa kapitenskom trakom sa likom vučice na levoj ruci

Ipak, sa selekcijom Italije popeo se na krov sveta na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine.

Toti je simbol Rima, toliko da su mu čak i navijači Lacija napisali oproštajno pismo kada je završavao karijeru

"Najboljem neprijatelju", glasio je naslov pisma od omraženih Lacijala. Može li veće poštovanje od rivala?

Kada se opraštao plakao je ceo Rim, ni sam Frančesko nije mogao da veruje da odlazi iz Rome posle 28 godina, računajući i omladinsku školu.

Najbolji je strelac u istoriji "vučice" sa 307 golova, ali i ubedljiv i po broju utakmica sa 785.

Karles Pujol

Photo by Denis Doyle/Getty Images
Photo by Denis Doyle/Getty Images

Sinonim za uspon Barselone, čovek koji je podigao 18 trofeja sa Kataloncima, dok je i sa reprezentacijom Španije bio prvak Evrope i sveta.

Za 15 sezona, sve do 2014. godine, tim Barselone nije mogao da se zamisli bez čupavog defanzivca.

Nije bio snažan kao neki štoperi iz Premijer lige, ali je bio brz i natprosečno inteligentan, pravi lider.

Iako je bio visok tek 178 centimetara vladao je u vazduhu sa mnogo višim i krupnijim napadačima.

Nadimak "Zid", dobijen od saigrača, govori koliko je bio uspešan u situacijama "jedan na jedan" sa protivnicima.

Fergijeve bebe – Rajan Gigs, Gari Nevil i Pol Skols

Action Images / Andrew Couldridge Livepic
Action Images / Andrew Couldridge Livepic

Sva trojica su bila projekat legendarnog menadžera Mančester junajteda sera Aleksa Fergusona.

U rasponu od tri godine, u periodu od 1990. do 1993, ušli su u prvi tim i ispisali najsvetlije stranice u istoriji kluba sa Old Traforda.

Prvi Gigs, a potom Nevil i Skols, bili su neizostavni šrafovi mašinerije Junajteda koja je za dve decenije bila najbolji tim Premijer lige (13 titula) i dva puta šampion Evrope.

Nevil je bio nezamenjiv na desnoj strani odbrane, Skols mozak Junajteda, a Gigs vihorno levo krilo sa fantastičnim centaršutem.

Čuvene Fergijeve bebe bile su još Dejvid Bekam, Niki Bat, Ves Braun, ali samo njima trojici nije padalo na pamet da promene sredinu.

Koliko su bili odani pokazuje i primer Skolsa, koji se šest meseci po odlasku u igračku penziju vratio u Junajted kako bi mu pomogao da prebrodio težak period zbog povreda.

To je bilo u januaru 2012. godine, da bi potom odigrao još jednu sezonu i završio trofejnu karijeru.

Gigs je sa 963 meča rekorder Junajteda, Skols je treći sa 718, a Nevil peti sa 602.

Toni Adams

Shaun Botterill/Allsport
Shaun Botterill/Allsport

Vojnik Arsenala.

Pravi reč za čoveka koji je od 1983. do 2002. godine predvodio "tobdžije".

Odigrao je 669 utakmica (drugi u istoriji kluba), osvojio 13 pehara, među kojima su dve Premijer lige.

U izboru FA izabran je u idealni tim Engleske u veku.

Bio je pravi štoper engleskog kova, jak kao zemlja, sjajan u vazduhu, pravi primer ostrvskog fudbala koji je tada igrao na duge lopte.

Džejmi Karager

Photo by Julian Finney/Getty Images
Photo by Julian Finney/Getty Images

Još jedan ratnik, ali Liverpula.

Nije bio vešt sa loptom, ali njegova borbenost i fanatizam graničila se sa ludilom.

Tako nešto najbolje potvrđuje scena sa čuvenog istanbulskog finala Lige šampiona sa Milanom (Liverpul pobedio posle penala i rezultata 0:3) kada je u produžecima, na izdisaju snage, istegao prepone nakon starta nad Andreju Ševčenku, ali je insistirao da se vrati na teren.

To mu se isplatilo jer je podigao "klempavi" pehar, ali nije Premijer lige za 17 sezona.

Uprkos tome, ime Karagera ostaće podebljanim slovima upisano u knjige "crvenih", posebno što je drugi po broju nastupa u klupskoj istoriji (737).

Bilo je mnogo primera u ranijim vremenima, ali smo za novo doba izdvojili ovih osam fudbalera.

Oni su bili duša tima i čak više od trenera na terenu, mnoge su dočekali i ispratili iz svojih kluba, dok se (njihove) zastave nikada nisu pomerile sa svog jarbola.

Danas, čini se, da klupski jarboli više ne postoje.

Najbliži tome je zvanično najbolji fudbaler sveta Lionel Mesi...

Miloš Simanović (Twitter)

strana 1 od 3 idi na stranu