Čiji dres nosiš i kome ide novac?

Da li je to baš tako? Odgovor nije jednostavan.Vratimo se na julske dane u Madridu, kada je prva zvezda Mundijala stigla iz Monaka u Real. Transfer Hamesa Rodrigesa koštao je 80 miliona evra (70+5+5), njegova plata je 6 miliona evra po sezoni (ugovor je šestogodišnji), ali je u prvom satu po dolasku prodao 900 dresova.

Dotle je sve bilo tačno, a nekoliko nedelja kasnije pojavila se informacija da je Real „za 48 sati već otplatio gotovo trećinu transfera prodajom 345 hiljada Hamesovih dresova“ (415 hiljada za tri dana). Koliko su ti brojevi naučna fantastika pročitaćete u nastavku teksta.

Nekoliko nedelja kasnije Adidas, koji je proizvođač Realovih dresova, odbacio je tu tvrdnju, kao potpuno nerealnu. Predstavnici nemačkog giganta nisu naveli koliko dresova sa imenom Kolumbijca i brojem deset je stvarno prodato, ali je navedeno da se ne radi ni o približnoj sumi.

Takođe, ako se otvori pitanje „direktne nadoknade“ kroz prodaju dresova (često objašnjenje ogromnih transfera), stvarna računica kaže da bi čak i tih 345.000 dresova jedva prebacilo 5 posto cene transfera i ne bi pokrilo ni tri četvrtine godišnje plate mladog asa. Krenimo zato redom.

kitbag.com: Di Marija, Falkao, Sančes dominiraju

Najveća pojačanja u Premijer ligi već su vratila popriličan deo uloženih sredstava kroz prodaju dresova, saopštila je firma kitbag.com, specijalizovana za prodaju dresova preko interneta.

Apsolutni hit septembra je Radamel Falkao, bezmalo trećina svih premijerligaških dresova prodatih u septembru nosi njegovo ime i broj.

Na nešto duže staze, od prvog jula do kraja prošle nedelje, dres Anhela Di Marije je najpopularniji među svim Junajtedovim – 20.6 posto svih dresova Crvenih đaviola prodatih u prethodna dva i po meseca su sedmice sa imenom Argentinca (Falkao već na 18.3 posto). Ako se u obzir uzme da je Di Marija u klubu proveo samo dve petine, a Falkao tek petinu označenog perioda, jasno je koliko je porasla prodaja Junajtedovih dresiova u kratkom vremenu.

Di Marija je dominaciju najavio još u prvoj nedelji, kada je njegov udeo među Junajtedovim dresovima bio čak 24 posto. Najveća pojačanja Arsenala i Liverpula nisu na startu bila toliko uspešna – Aleksis Sančes i Mario Baloteli su odmah po potpisivanju dobacili samo do po 13 posto kluspkih dresova.

Čelnici Liverpula prijavili su u to vreme da su od Balotelijevih dresova prvog dana imali zaradu od 50 hikljada funti, što predstavlja oko 800 dresova.

Ipak, Sančes je na dvoipomesečnom nivou najdominantniji igrač unutar jednog od vodećih klubova, jer dres Čileanca je odabralo 36.7 posto Arsenalovih navijača ovog leta. On je i najzaslužniji za veliki porast prodaje Arsenalovih dresova u celosti, čak 403% više nego leta 2013, kada je prva zvezda Mesut Ezil stigla tek poslednjeg dana prelaznog roka.

U nekim od njihovih velikih rivala i dalje su najpopulatrniji stari članovi tima: dres Serhija Aguera kupilo je više od trećine (33.7 posto) Sitijevih navijača. Liverpulova publika opredelila se za tradiciju – najviše se i dalje prodaje dres Stivena Džerarda (23.7%),sledi ga Baloteli (22.9%).

Aguero i Džerard iz godine u godinu vode u svojim klubovima, a Džerard je u istoriji Premijer lige drugi, iza Vejna Runija, koga povremeno na jednu sezonu preteknu nova pojačanja Mančester Junajteda, ali na duže staze potpuno dominira.

Zanimljiv je slučaj Čelsija, gde u duelu velikih zvezda prelaznog roka Sesk Fabregas i dalje dominira u odnosu na Dijega Kostu (26.6 prema 20.2 posto).

„Jasno je da Premijer liga i dalje privlači milione navijača širom sveta. Velika pojačanja uvek dodatno pojačaju to interesovanje, ali je SP u Brazilu još dodatno intenziviralo želju za ulaganjem u fudbalske dresove“, Objašnjava Endi Anson, izvršni direktor Kitbega.

Studija slučaja: Florentino Peres

Prodaja dresova je ozbiljan posao. Nije ni najmanje slučajno što je Real od Mančester Junajteda preuzeo prvo mesto po zaradi upravo kada je doveo Kristijana Ronalda – od 1.4 miliona dresova Reala koji se prodaju tokom godine na planeti, čak milion otpadne na Portugalca.

Pošto u proseku klub od jednog dresa (prosečna cena 80 evra) zaradi 12 evra, jasno je da samo od Portugalca madridska ekipa zaradi 12 miliona evra po sezoni. I da zaokružimo priču o Ronaldu: u satu kada je Hames potpisao i odmah prodao 900 dresova, Ronaldo je prodao 2000. Tek da se zna hijerarhija.

Momak sa Madere savršeno se uklapa u koncept Florentina Peresa, koji je na tradicionalno rasipanje „kraljevskog kluba“ smislio odgovor u vidu ogromne zarade. Real je za prethodnu generaciju Galaktikosa (Zidan, Figo, Ronaldo, Bekam) još sklapao kockice svoje marketinške mašine, a njihovi nedovoljno dobri rezultati (za 6 godina samo LŠ 2002, Primera 2001,2003, Interkontinentalni kup 2002) koštali su Peresa ostavke u leto 2006.

Kada se vratio Peres je potpuno promenio koncept zarade. Peres je klub ponovo preuzeo 2009. godine, odmah posle komercijalne krize koja se poklopila sa odlaksom Bekama (2007) i bankrotom glavnog sponzora BenQ Mobile. Florentino je odmah doveo Kristijana Ronalda za sumu koja je u tom trenutku bila svetski rekord (80 miliona funti, što je između 94 i 96 miliona evra) i odmah krenuo u komercijalnu ofanzivu.

U sezoni 2013/14 je Real samo kroz komercijalne prihode zaradio 211.6 miliona evra, više od 40 posto od ukupnih klupskih prihoda. Uporedite to sa 138.2 miliona evra ukupnih prihoda Reala iz prve godine prve Peresove vladavine. Iako na terenu klub ponovo ima vrlo tanke rezultate naspram ulaganja (za pet sezona samo LŠ 2014, Primera 2012, Kup Kralja 2011,2014) nezadovoljstva gotovo da nema.

Primera ima problem sa konkurentnošću, jer dva najveća kluba zarađuju neuporedivo više od svih ostlaih, ali oni joj na globalnom nivou odražavaju brend. U sezoni 2013/14 svih 98 klubova u ligama petice prodalo je 13 miliona dresova, od toga na primeru otpada 3.1 milion, što je 24 posto.

Ako pogledate ponovo brojeve pominjane u vezi sa Rodrigesom ispalo bi da je za 72 sata Kolumbijac sâm prodao više od osmine ukupnog prometa španskog šampionata.

Raste kao balon

Da bi se stekao utisak o razvoju fudbalskog tržišta dovoljni su ovi podaci: kada je 1996/97 Deloitte pravio prvu studiju (Football Money League) samo je Mančester Junajted imao zaradu od 100 miliona evra godišnje, a sada je ta suma potrebna da uđete u top 30. Junajted je u sezoni 2012/13 zaradio 423.8 miliona evra i bio tek četvrti, a Real je vodio sa 518.9 miliona evra u sezoni. Madriđani su već objavili rezultate i za sezonu 2013/14, titula prvaka Evrope i novi ugovor sa Adidasom pogurali su ih do nestvrnih 603.9 miliona.

Junajtedov finansijski pad je počeo znatno pre nego što su odlaskom u penziju ser Aleksa Fergusona spektakularno pali sa samog vrha engleskog fudbala na terenu. „Crveni đavoli“ gube korak sa Realom i Barsom dosta dugo, a u sezoni 2012/13 prvi put ih je prestigao i Bajern, zahvaljujući sjajnu sezoni začinjenoj triplom krunom.

Ipak, njihova nedavna komercijalna ofanziva, čija su kruna dva monstruozna sponzorska ugovora sa Adidasom i Ševroletom (zbirno vredna 156 miliona evra po sezoni) svakako će ih vratiti u pohod ka vrhu, iako ostaju bez 30-40 standardnih miliona evra od LŠ ove sezone. O Junajtedovim Galaktikosima već smo pisali,pre nego što je Falkaov dolazak doveo do nadimka „Gaalacticos“.

Fluktuacije na tržištu su redovna pojava. Pre samo osam godina Milan i Juventus bili su u Top 4, četiri italijanske ekipe u top 11, a nešto ranije Barselona nije bila ni u prvih 10. Tokom druge polovine prošle decenije među 20 su se nalazila pomalo egzotična imena kao Rendžers, Seltik, Verder, Štutgart, Bordo. U samo dve sezone 2004-06 čak devet engleskih klubova bilo je među 20, a među njima Mančester Siti, koji će tek dolaskom Šinavatre 2007. i šeika Mansura godinu kasnije postati superbogat. Čak i sa njima Siti je tek 2012. ušao u Top 10.

Danas Premijer liga ima samo 6 predstavnika među 24 najmoćnija, naspram po 5 za Bundesligu i Primeru i 4 za Seriju A. Jedan od uzroka pada vodećih engleskih timova je način raspodele novca od TV prava u Premijer ligi, gde je raspon od najboljeg do najslabijeg manji od 2:1, naspram Španije i Italije gde veliki klubovi zarade i po 20 puta više od malih u jednoj sezoni, pa u tom segmentu steknu ogromnu prednost. Zauzvrat, ekipe iz donjeg dela Premijer lige stoje na listi mnogo bolje nego klubovi srednje klase u Primeri ili Seriji A.

Godinama put među najbogatije traže i klubovi iz liga izvan „petice“, pa su se na listi najbogatijih nalazili Korintijans, Galatasaraj, Fenerbahče, Benfika i Ajaks. Lisabonski Lavovi su prvi iz te grupe probili 100 miliona prihoda u sezoni, još pre pet godina. Probajte da im zamislite troškove ako znate da duguju 150 miliona evra. Za to vreme Francuzi lagano gube korak, pa osim PSŽ nemaju tim među 29 najvećih u poslednjoj objavljenoj analizi.

Klubovi pokušavaju da ugrabe što veći deo ogromnog svetskog tržišta sportske opreme, koje je poraslo za preko 30 posto od početka veka. Posebno je interesantna bitka za Severnu Ameriku, deo sveta gde se fudbal slabo kotirao donedavno. Tamo se na sportsku opremu u 2014. trošilo 40 posto više nego 2002. godine (63.64 milijarde dolara naspram 45.72 milijarde), a paralelno fudbal zauzima sve značajnije mesto (o čemu svedoči i NY Times), podstaknut razvojem MLS i nacionalnog tima SAD, kao i sve češćim turnejama vodećih evropskih ekipa.

Povećanje prihoda važno je samo po sebi, ali od uvođenja Finansijskog fer pleja ima i dodatnu važnost, jer vam ostavlja više prostora za rad. U novom paketu osumnjičenih za kršenje FFP svih 7 klubova spada u one koji su osetno pali na listi ili se do sada nikad nisu ni pozicionirali dovoljno dobro na njoj.

Šta kažu brojevi?

Već smo pomenuli da je evropski prosek zarade klubova od jednog prodatog dresa oko 12 evra, što govori da članovi pet najvećih liga zajedno po sezoni zarade 150 do 160 miliona evra čistog novca, što predstavlja tek 1.6 posto ukupnog prihoda tih takmičenja (9.8 milijardi evra u sezoni 2012/13).

Kod te računice treba znati da velike fudbalske zvezde, one čiji udeo u prodaji dresova je najveći, po pravilu u ugovor unesu (to zapravo rade njihovi agenti, ali o njima nekom drugom prilikom) i klauzulu o komercijalnim pravima, čime deo novca pripada i njima.

Ako se pitate šta je sa ostatkom sume od 50, 70, 80 ili 100 evra koju ste izdvojili za dres, cena njegove proizvodnje je u proseku nešto više od dvostrukog iznosa koji pripada klubu (oko 30 evra), a porez na promet iznosi 17 do 25 posto u većini država našeg kontinenta (što znači da državi pripada između petine i sedmine onoga što platite). Više od polovine novca tako i ne dođe do završne tačke u lancu.

Od ostatka novca (već manje od polovine) deo uzimaju distributeri (što je u ovim krajevima često povelika stavka), pa deo pripada samim igračima i tek na kraju na red dolazi klub.

Globalna prodaja u sezoni 2013/14
1. Mančester Junajted 1,500.000
2. Real Madrid 1,400.000
3. Barselona 1,400.000
4. Čelsi 1,000.000
5. Arsenal 930.000
6. Bajern 880.000
7. Liverpul 820.000
8. AC Milan 590.000
9. Juventus 500.000
10. Inter 420.000

Interesantno je da se globalna prodaja dresova gotovo sasvim poklapa sa rezultatima naših istraživanja popularnosti klubova u ovim krajevima tokom poslednjih nekoliko godina.

Prosek prodaje po sezoni 2009-14
1. Real Madrid 1,580.000
2. Mančester Junajted 1,490.000
3. Barselona 1,190.000
4. Bajern 945.000
5. Čelsi 875.000
6. Arsenal 825.000
7. Liverpul 805.000
8. Marsej 385.000
9. Juventus 375.000
10. PSŽ 335.000

Sve se ovo odnosi samo na legalnu prodaju pravih dresova.

Ako obratite pažnju na to da je pomenuti prosek prodaje dresova u ligama petice za tih 5 godina 13 miliona, vidimo da gotovo trećina otpada na tri najveća kluba, a skoro 60 posto (7.7 miliona) na sedam najvećih.

Treba biti svestan da to što klub dobije manje od šestine novca od svakog prodatog dresa ne predstavlja kompletnu priču, jer održavanje navijačke baze predstavlja ulaganje u budućnost.

Da nije konstantno na vrhu ove liste, Mančester Junajted ne bi mogao ni da sanja da dobije pomenuta dva sponzorska ugovora (Adidas je „Crvenim đavolima“ dao sumu gotovo 2.4 puta veću od dotadašnjeg svetskog rekorda).

Kada je predstavnik Adidasa na potpisivanju upitan da li se radi o realnoj sumi, odgovorio je da firma očekuje promet od 1.5 milijarde funti tokom trajanja desetogodišnjeg ugovora. U biznisu se to zove win-win, ali ni tu nije kraj.

Preuzimanjem najvećeg kluba koji je nosio opremu direktnog konkurenta (na svetskom tržištu Adidas je vodio protiv Najkija 38-36 pre dve godine) još povećava dobit.

Kada sledeći put budete kupovali dres omiljenog kluba, znajte da mu vaš novac neće doneti samo jednokratnu korist.

Zbog toga je važno razumeti zašto su skupa pojačanja važna, iako čak ni Ronaldo ni do kraja ove sezone neće nadoknaditi čak ni cenu transfera, a naće ni početi da pokriva platu.

Takođe, jasno je zbog čega se isplati dati igraču kakav je Runi platu od 300 hiljada funti nedeljno – na duge staze Mančester junajted je na njemu zaradio bar duplo više nego što je u ovih deset godina dao za njegov transfer, plate i premije.

Za klubove iz manjih liga ovo je takođe važno. Ajaks često probija granicu od 100 hiljada dresova po sezoni, a turske velikane na putu ka Top 10 zadržavaju samo falsifikati. Gde smo tu mi izračunajte sami.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.