Di Marija, milioni i MK Dons

Uprkos odličnoj pripremnoj turneji, koja je podigla očekivanja navijača, u prve tri takmičarske utakmice zabeležena su tri neuspeha, počevši od prvog ligaškog poraza kod kuće od Svonsija, pa do debakla kombinovanog tima od trećeligaškog MK Donsa u Liga kupu (0:4).

Nije da je prvi put

Sami za sebe ti događaji ne predstavljaju poseban razlog za dramu. Prošle godine sa Dejvidom Mojsom istorijske trijumfe na Old Trafordu su slavili Vest Brom, Njukasl, Totenhem, Everton, čak je i sâm Svonsi u kupu uspeo da pobedi.

Takođe, u eri ser Aleksa Fergusona brojni trofeji sakrili su neke dramatične neuspehe u kupovima, uključujući 0:1 protiv Sautend Junajteda 2006. sa tandemom Runi – Ronaldo u postavi ili 0:1 iz 2010. protiv tada trećeligaškog Lids Junajteda u FA kupu kod kuće.

Zapravo, prethodni put kad je Junajted morao da igra drugu rundu Liga kupa (dve decenije unazad preskaču je učesnici evrotakmičenja), Đavoli su 1995. eliminisani od takođe trećeligaša Jork Sitija posle 0:3 kod kuće (u timu bili Bekam, Fil Nevil, Šarp, Palister, Parker, Gigs, Irvin i MekKler, svi prvotimci).

Dve od te tri sezone Junajted je završio kao prvak (u obe ušao posle neuspešne prethodne sezone), onu preostalu drugi, sa bodom iza Čelsija.

Problem ovog puta nije samo u mnogo jačoj konkurenciji nego bilo koje od tih godina. Problem je u tome što je ovo prvo leto XXI veka u kojem Mančester Junajted vodi u konkurenciji potrošača u engleskom i bori se sa Realom i Barsom za prvo mesto u evropskom fudbalu.

Neposredan povod za takvu akciju je svakako bio debakl prošle sezone i gubljenje mesta u LŠ, čitaj: gubljenje novca (novac koji bi donela LE za klub sa tolikim prihodima nije dovoljan da bi opravdao maltretiranje po Azerbejdžanu, Kipru ili Slovačkoj), ali su razmere ulaganja uslovila druga dva faktora.

Jedan je Finansijski fer plej, o kojem smo već više puta pisali i čija primena je vrlo labava, ali bar donekle ograničava Siti i PSŽ ovog leta (možda i Barsu u narednih 18 meseci, ako ponovo ne odustanu), pa svodi priču na samo 3-4 potencijalna kluba (Čelsi je elegantnije obavio posao, jer je i rasprodavao na veliko; Monako je zapao u probleme jer mu je gazda finansijski devastiran u brakorazvodnoj parnici).

Alegorija o savremenoj ekonomiji

Drugi i važniji je tradicija nedovoljnog ulaganja, koju su pokrivali rezultati ostvarivani Fergusonovim autoritetom, faktorom straha koji su osećali svi rivali i neobičnom trajnošću do sada već legendarne i u filmu ovekovečene generacije 1992. Ako se poslužite bilo kojim statističkim parametrom, poslednja Junajtedova dobra sezona bila je 2010/11, kada su bili prvaci i finalisti LŠ.

U naredne dve igrali su prilično slabo, mučili se, ali su nalazili način da stvaraju bodove, jednom im je titula izmakla bukvalno u poslednjoj sekundi, drugi put su je osvojili veoma rano. U prošloj sezoni slabost više nije imalo šta da prikriva, faktor straha je nestao, Mojs nije imao baš nikakav autoritet i debakl je bio potpun.

Da li je moralo da bude tako? Svakako ne. Tranzicija je mogla da prođe mnogo mekše, da su ulaganja odgovarala ambicijama. Međutim, članove porodice Glejzer fudbal nikad nije zanimao, za njih je to posao kao bilo koji drugi, a svi koji su imali posla sa modernim „kapitalistima“ (jer današnje ustrojstvo sa kapitalizmom teško da ima neke ozbiljne veze) znaju da je prva mantra XXI veka: smanjiti troškove. Ta mantra direktno je suprotstavljena sa osnovnim postulatom kapitalizma, koji glasi: stvoriti dodatnu vrednost.

Priča o Mančester Junajtedu danas je prava alegorija o savremenoj ekonomiji. Pošto su rezultati iz Fergusonove ere obezbeđivali stabilnost kompanije, ulaganje u nove igrače bilo bi nepotreban trošak. Sa istom logikom srećemo se svakog dana u svim oblastima društva, od Beograda preko Šangaja do Njujorka, rezultati kratkoročno možda i postoje, ali su dugoročno po pravilu katastrofalni, ali menadžerska klasa više ne ostaje predugo na istoj poziciji, pa o dugom roku i ne razmišljaju.

Drugi deo priče o ekonomiji sledi kada se pozabavimo simboličkim značajem transfera Di Marije.

Ulaganja i rezultati, uporedna analiza

Mančester Junajted je klub koji je kroz istoriju često obarao engleske rekorde u visini transfera, dva puta pre Fergusonove ere (Denis Lo i Brajan Robson), a šest puta u njegove dve i po decenije (Palister, Kin, Kol, Van Nistelroj, Veron, Ferdinand). Na evropskom nivou to nije bilo ni blizu vrha, jer su primat tradicionalno imali Italijani i Španci.

Primetićete da je poslednji od pomenutih transfera pre Anhela Di Marije obavljen jula 2002. godine (Ferdinand iz Lidsa). Narednog leta u ligu je došao Roman Abramovič i preuzeo ulogu vodećeg potrošača, još pet godina kasnije stiže šeik Mansur koji dominaciju prebacuje na drugi kraj Mančestera. Do kraja Fergijeve ere veći transfer od njegovog najvećeg obavili su Čelsi, Arsenal, Liverpul i Siti, a opasno se približio Totenhem. Zato ćemo sada analizirati ko je koliko trošio u godinama koje su iza nas.

Godina 2006. odabrana je za početak jer predstavlja realni početak uticaja porodice Glejzer na zbivanja u Mančester Junajtedu. Oni su klub kupili maja 2005, ali prvog leta apsolutno nisu bili upućeni u posao rukovođenja evropskim klubom (dotle su već bili NFL šampioni sa Tampa Bejom), i trebalo im je brutalno otrežnjenje u vidu prvog ispadanja iz grupne faze LŠ da shvate da im se ne isplati da ne ulažu (tako su u januaru 2006. stigli Vidić i Evra za mali novac).

Ta godina je i simbolična – prethodne tri sezone Junajted je proveo daleko od titule, koja je pripala najpre nepobedivom Arsenalu pa dvaput brutalnom Čelsiju, ali tada počinje petogodišnja dominacija Junajteda, sa četiri titule, tri plasmana u finale LŠ i trofejom iz Moskve.

U tom periodu najveća ulaganja zabeležena su pred najuspešniju sezonu, u leto 2007, kada su u klub stigli Hargrivs, Nani, Anderson i Teves na dvogodišnju pozajmicu, a od igrača koji su realno bili blizu prvog tima otišao je samo Hajnce. Razlika od šezdesetak miliona funti donela je ekipi titule prvaka Engleske i Evrope, a sledeće sezone titulu i još jedno evropsko finale. Pogledajte listu svih trofeja koje su engleski klubovi osvojili u prethodnih osam sezona (od Komjuniti šilda 2006. do FA kupa ove godine):

Dugoročno gledano stvari u „potrošačkoj ligi“ su se od dolaska porodice Glejzer potpuno promenile na štetu ekipe sa Old Traforda. Tog berićetnog leta u veći minus otišli su Totenhem, Sanderlend i Siti, kojeg je preuzeo Taksin Šinavatra. Već sledećeg za Siti kupovinom Robinja kreće nova era, i oni počinju da ruše rekorde. No, nas zaniumaju tendencije, a ne pojedinačni slučajevi, pa ćemo odmah preći na širi plan.

Sledeća tabela je ona koja govori o tome koliko su na igrače od 2006. do 2014. potrošili najveći ulagači (top 20) u evropskom fudbnalu (engleski klubovi obeleženi plavim kvadratićem). Kao što se vidi, Junajted je deveti u Evropi, a peti u Engleskoj. Ferguson je za to vreme doneo 13, a Mojs 1 pehar u vitrine stadiona u Mat Bazbi Veju. Totenhem je potrošio pola mijarde funti na igrače, koji su ukupno doneli jedan Liga kup i jedan plasman u Ligu šampiona.

Očekivano prednjače Mančester Siti i Real, Barsa je uprkos fenomenalnim produktima iz La Masije uvek čvrsto u deset najvećih potrošača, a Englezi jasno dominiraju, sa 7 klubova u top 20.

Treća tabela daje nam dodatni uvid u tokove novca – jer od potrošene sume oduzima zarađenu od prodaje igrača. Tu među 10 nema Spursa (nalaze se na 14. mestu), koji su mnogo trošili i mnogo zarađivali (vratili skoro tri četvrtine uloženog). Liverpul je takođe vratio većinu novca (skoro 60 posto). Trofejne sale oba kluba govore da to nije nužno dobro, jer nam nagoveštava da je protok igrača prevelik.

Sa druge strane Čelsi je vratio nešto manje od 40 posto plaćenog novca. Kada pričamo o ekipi iz zapadnog Loindona moramo znati da je njihov period astronomskih troškova bio 2003-06, kada su potrošili duplo više nego drugi na svetskoj listi (Real), više nego tri najbliža engleska pratioca zajedno, a čist minus od 426 miliona funti bio je veći nego zbir finansijskih bilanasa za ostalih sedam najvećih klubova u ligi zajedno (Junajted, Siti, Arsenal, Totenhem, Liverpul, Everton, Njukasl).

Slučaj koji studiramo – Mančester Junajted – ovde je osmi (važno je zbog trenutne situacije napomenuti da su do januarske kupovine Huana Mate bili deseti na obe liste), sa povraćajem oko 42 posto uloženog novca.

Kada uporedimo direktna ulaganja i trofeje, primetna su jasna odstupanja. Čelsi je počeo da troši pre Sitija pa je ispred njega po trofejima, Junajted troši manje, ali je iznad oba, a većina klubova ne uspeva da uloženi novac pretvori u trofeje (jasno, nisu cilj samo trofeji; već i plasman u Ligu šampiona je uspeh i sa sportskog i sa finansijskog aspekta).

Ovo je dobro mesto za nekoliko reči o Arsenalu. Arsen Venger je doveden u neugodnu situaciju sredinom prošle decenije, kada se selidba na novi stadion poklopila sa krizom na tržištu nekretnina. Zbog toga je dve do tri godine stvarno bio ograničen na tržištu, ali je posle toga odlučio da se takve strategije drži i da od Arsenala napravi primer kluba koji posluje u plusu. U tome je uspeo, Tobdžije ne samo da zarađuju, nego imaju uvek kod sebe prilične količine raspoloživog keša, ali su trofeji izostajali, a plasman u LŠ bio je maksimalni domet kluba. Sistem radi samo ako svi, ili bar velika većina, posluju u okviru njega. Sitiju i Čelsiju on ne ide na ruku i logično je da njihovu podršku neće dobiti.

Prošlog leta, pod pritiskom, Venger je popustio i izdvojio veliku sumu za Mesuta Ezila. Manje zaslugom Nemca, više nekih drugih igrača, klub je došao do FA kupa i prekinuo devetogodišnji post, a zatim je izborio i Komjuniti šild. Ovog leta opet je skupo plaćen Aleksis Sančes, pa valja očekivati da u dogledno vreme i Arsenal priđe vrhu liste potrošača. Jednostavno je – pojedinačni uspeh je moguć, ali sistematski iziskuje pristojna ulaganja.

Gde je zapelo?

Videli smo da je Junajted imao odličan povraćaj na terenu u odnosu na uložena sredstva. To ne znači da je Ferguson bio čudotvorac, a njegovi skauti neprikosnoveni, naprotiv. Već smo videli da Junajted često kvalitet plaća izdašno, ponekad za mali novac dobije mnogo (od Kantone i Solšera do Vidića i Evre).

Međutim, česte su i bizarne greške, od neshvatljivog slučaja Bebe (skuplji od bilo kog od pomenute četvorke) do Andersona (skuplji od sve četvorice zajedno), koji je bio vrhunski talenat, ali je vrlo brzo prestao i da izgleda kao profesionalni sportista. Zapravo, prilična je enigma zašto je on tu i u svojoj osmoj sezoni.

I onda stižemo do još jedne prelomne tačke – leto 2007. i četvorka koja je skupo plaćena i odmah donela rezultat. Već do 2012. Teves i Hargrivs odavno nisu bili u klubu, a Nani i Anderson po formi nisu mogli ni da priđu timu. Pogledajte spisak najskupljih pojačanja 2008-2010 (neki su koštali 30, neki 3 miliona): Berbatov, Tošić, Fabio, Rafael, Valensija, Dijuf, Obertan, Bebe, Smoling, Čičarito, Lindegard (dodajte i Majkla Ovena, koji je došao besplatno, ali za pozamašnu platu).

Sedmorica su već odavno van kluba, poslednja trojica (svi iz 2010) takođe su na izlaznim vratima, a samo Rafael (sedma) i Valensija (šesta sezona) deluju kao da će se zadržati. Iako se 2011. Dobro drži (De Hea, Džons, Jang), oni iz prošla dva leta su osim Van Persija pod velikim pritiskom ili dobijaju malo šansi (Kagava, Felaini, Pauel, Varela).

Uporedite to sa periodom 2002-2006, kad su u ekipu stigli Rio Ferdinand (12 sezona), Ronaldo (6), Runi (ovo mu je 11. sezona), Vidić i Evra (po 8 i po), Karik (deveta)...

Na to treba dodati i produkte klupske akademije. Do pre neku godinu na terenu su bili Gigs (23 sezone), Skols i G. Nevil (po 15), iz ekipe su posle po desetak godina otišli F.Nevil, Bat, O'Šej i Braun. U današnjoj postavi deceniju u klubu skupio je samo Daren Flečer. Ostali bivši juniori (Evans, Kleverli, Velbek) uvek dolaze prvi pod udar medija i nezadovoljnih navijača.

Jasno je da se u Akademiji radi pogrešno – tim u mlađim kategorijama redovno osvaja trofeje (Liga rezervi, U21 liga, lokalna takmičenja), ali seniorski tim nema mnogo od toga. Osvajači juniorskog FA kupa 2011. (Lingard, Lorens, braća Kin, golman Džonston) teško dobijaju ikakvu priliku ili su odavno otišli (Pogba, Morison, Frajers). Slučaj Adnana Januzaja je više izuzetak nego pravilo i više medijska nego stvarna priča.

Još je slabiji rad skautske službe, koja već dugo nije otkrila fudbalera, kakve je ranije umela da otkriva od Brazila (Rafael) do Skandinavije (Solšer). Nema više ni klinaca odgajanih u kvalitetnim kontinentalnim školama i dovođenih još tokom školovanja (Rosi, Pike, Pogba).

Kada bi na teren izašlo najjačih Junajtedovih 11 na današnji dan (De Hea, Rafael, Džons, Roho, Šo, Karik, Erera, Di Maria, Mata, Runi, Van Persi) u timu ne bi bilo nikog ko je ponikao u Karingtonu, a Roho bi bio najjeftinije plaćen – 16 miliona funti! Za skauting na tom nivou ne da vam ne treba služba, nego ne morate ni da kupite FM, dovoljan vam je televizor.

Čak i u sledećih 13 (Lindegor, Evans, Smoling, Valensija, Jang, Flečer, Kleverli, Kagava, Felaini, Januzaj, Velbek, Zaha, Ernandes) je samo pet lokalnih igrača i šest igrača plaćenih 10-30 miliona funti.

Probleme sa uvođenjem juniora u prvi tim imaju i druge ekipe. Barsa i Real ponekad tako pokažu svetu Telja, Munira, Moratu ili Hesea, a onda za godinu ili dve oni završe negde drugde. Siti i Čelsi imaju sjajne škole, koje daju dobar deo mladih engleskih reprezentativaca, pa od Ričardsa nijedan nije video prvi tim. Čak je i Arsenalova proizvodnja presahla i igrači gotovo isključivo dolaze sa strane. Liverpul je pokušao da u tim ubaci nekoliko igrača, ali su Vizdom i Keli već prosleđeni dalje, a Flanagan se bori za mesto (Sterling je doveden iz Londona manje od dve godine pre nego što je ušao u prvi tim).

Zato se svi okreću kupovini pa cene dramatično rastu iz godine u godinu. Kako klubovi dobijaju sve više novca od televizija, sponzora, ulaznica, prodatih dresova, logično je da mogu više da daju za igrače, i otud sume koje deluju potpuno suludo. Jednostavno je – novca ima, dobara (kvalitetnih igrača) ne toliko.

Fudbal bez balansa – ne ide

Rekonstrukcija Mančester Junajteda mogla je da počne već Ronaldovim odlaskom 2009, jer su u klub stigle pristojne pare (80 miliona funti, što je u to doba moglo da dovede 3 do 4 odlična igrača – De Hea, Džons, Jang i Van Persi su 2011. i 2012. plaćeni zbirno manje od te sume). Sve i da je krenula ozbiljnije posle izgubljenog londonskog finala od Barselone, kada je Ferguson priznao da njegov tadašnji tim ne može da pobedi Katalonce, agonija prošle sezone bila bi izvesno manja.

Još važnije, ne bi se dogodilo da klub, koji za osam sezona nije dobacio do 400 miliona funti troška za igrače, za samo jedno leto potroši polovinu te sume. Ako želi da se takmiči Junajted će morati da dobaci do 200 miliona funti – 130 je već potrošeno (sa tolikim troškovima propuštanje LŠ bilo bi apsolutno nedopustivo), a tek treba da stignu inteligentni i autoritativni štoper i snažni i beskompromisni vezni igrač. Rio Ferdinand i Roj Kin, ako vam je tako lakše.

Junajted u ovom trenutku ima veliki broj kvalitetnih igrača koji nude različite opcije i prilično ej snažan po dubini, ali je veoma bušan na najvažnijem mestu – direktno ispred svog golmana – i zbog toga beznadežno neuravnotežen, što svakom protivniku jasno pokazuje kako da uspešno igra protiv njih.

Bez obzira na formaciju (Van Galovih 3-4-1-2, doskorašnjih 4-2-3-1, Fergijevih evropskih 4-3-3 ili starih 4-4-2) Junajted nema komandanta odbrane, niti čoveka koji će je štititi, i zbog toga je u prve tri utakmice sezone iz ukupno 11 ozbiljnih protivničkih napada primio 7 golova, i to od Svonsija, Sanderlenda i MK Donsa (nevezano za temu: topla preporuka za praćenje rada njihovog menadžera Karla Robinsona – ušao u taj posao sa 27, radio u mlađim kategorijama Liverpula i već 4 godine vodi tim odlično, a tek su mu 34). Bez rešavanja tog urgentnog problema ekipa ne može da računa na dominaciju protiv bilo koga u ligi.

Nastupi do sada bili su zastrašujući, ali ne i realni – Junajted je na svakoj utakmici imao 9 ili 10 povređenih igrača, a od do sada utrošenih 130 miliona skoro ništa nismo ni videli (u tri takmičarska meča samo Ererino jedno poluvreme). Sa skoro kompletnim sastavom to je već sasvim druga ekipa, a sa dva neophodna pojačanja ugao bi se potpuno promenio. U ofanzivnoj fazi Van Gal na raspolaganju ima donedavne prve asistente engleske, španske i nemačke lige, odlične izvođače prekida, napadače svetske klase.

Ukoliko čelnici kluba shvate šta je nephodno i kupe prave igrače, uigravanje ekipe će potrajati i sigurno neće konkurisati za titulu ove sezone, ali bi već na proleće imala sve predispozicije da bude bar jednaka sa najboljima u ligi.

I tu dolazimo do ključnog pitanja i odgovora – da li je neophodno uložiti 200 miliona u rekonstrukciju tima? Jeste, a na vama je da birate da li ćete krenuti blagovremeno ili ćete tzo raditi pod pritiskom, kao Van Gal i Ed Vudvord ovih dana (za manje ciljeve od dominacije u Engleskoj i važne uloge u Evropi potrebna je manja suma, ali je princip isti: za pristojan rezultat neophodno je pristojno ulaganje).

Anđeo među Đavolima ili prvi severni galaktikos

Dolazak Anhela Di Marije privukao je ogromnu pažnju zbog sume novca koja je uključena u njega (iako je tek treći po veličini ovog leta, posle Suaresovog i Rodrigesovog). Mnogi mediji pokrenuli su pitanje da li je to realna suma.

Šta je u fudbalu realna suma? Da li je realna cena Erika Kantone 1992. bila 1.2 miliona funti, a Endija Kola dve i po godine kasnije 7 miliona? Da li je realno da je Bebe skuplji od Vidića?

Socijalističko obrazovanje i tradicionalna balkanska ljubav prema monopolu neće nam pomoći da razumemo kako zaista funkcioniše tržište – svaka informacija utiče na promenu cene. Kada je Junajted platio Luka Šoa skoro 30 miliona funti, u cenu je ušlo i to što je imao konkurente (Čelsi), i to što na toj poziciji Sautempton nema opciju B (oba faktora uslovila su da Kalum Čejmbers bude prodat Arsenalu duplo jeftinije), a i to što je on rešenje za sledećih 10 do 15 godina. Liverpul je za to vreme Rikija Lamberta dobio za samo 4 miliona, mizernu sumu u odnosu na učinak tog igrača prošle sezone, jer ima 32 godine i snažno želi da igra za svoj dečački klub, a dovoljno je zadužio Sautempton da ne zateže oko cene. Svaka od tri pomenute sume je potpuno realan prikaz stanja u konkretnom slučaju.

Kakav je slučaj Di Marija? Anhel je prošle godine verovatno bio najbolji igrač Reala (jer je Ronaldo imao problema sa povredom), a na SP je bio apsolutno ključni član argentinskog tima, koji posle njegove povrede više nije dao nijedan gol (60 minuta sa Belgijom, po 120 sa Holandijom i Nemačkom). Godinama važi za jedno od najboljih krila na planeti, a u Madridu je prinuđen da promeni poziciju i tamo se snašao još bolje. Zato ga većina vrhunskih klubova na kontinentu želi, a neki su spremni i da ponude stvarni novac. Svi ti faktori dižu cenu u nebo.

Međutim, zbog okolnosti kakve važe u Madridu pod vlašću Florentina Peresa, klub je procenio da nema potrebe da ulaže u njega (imao je bizarno mali ugovor u odnosu na realnu vrednost za ekipu). Radi se o igraču koji je već dugo poznat, pa ne privlači novu publiku (kao Kros i Hames), dolazi iz zemlje gde Real nema nikakve marketinške šanse (dokle god Mesi igra u Barsi), a i fizički izgled ga realno ograničava na marketinškom planu. Dalje, klub koji je uz Junajted bio najzaisnteresovaniji objektivno je sprečen (FFP), što sve spušta cenu.

Pre mesec dana Real se gotovo do kraja dogovorio sa PSŽ oko cene od 60 miliona evra. Ona je skočila za četvrtinu u međuvremenu, iako se bliži kraj prelaznog roka. Kako i zašto? Da je u klubu i dalje tandem Ferguson – Gil, to se izvesno ne bi dogodilo. Međutim, Ed Vudvord se toliko puta izblamirao u ova dva letnja prelazna roka, od 4 nepotrebna miliona za Felainija (u odnosu na klauzulu), preko cirkusa sa Ererom prošlog prvog septembra i kašnjenja za dogovor za dovođenje Koentraa iste večeri, sve do PR debakla ovog leta, kada su mediji navodili da su desetine fudbalera odbile Junajted, iako je izvesno da većinu niko iz kluba nije ni pokušao da dovede. Uz očaj koji se da namirisati kada neko sa Old Traforda krene u kupovinu ovih dana, jasno je da će svaki prodavac videti način da izvuče još neki novac, a jedino što je izvesno je da novac nije problem za mančesterski klub.

Junajted i Real od formiranja Deloitte Football Money League stoje u 4 kluba koja najbolje posluju na planeti, s tim što Madriđani nezadrživo grabe, a Junajted lagano klizi niz lestvicu (bitno je znati da PSŽ i Siti, trenutno broj 5 i 6, dobar deo prihoda zarađuju od „unutrašnjih sponzora“, povezanih sa članovima uprave, što UEFA ne priznaje za FFP). Iako Premijer liga zarađuje daleko najviše u proseku, princip podele novca u njoj je takav da najveće klubove stavlja u podređen položaj u odnosu na dva najveća španska ili tri najveća italijanska kluba: za TV prava i nagrade u Engleskoj svi ulaze u raspon 1:2, a na jugu Evrope odnos ide i preko 1:20 u korist velikih.

Real i Barsa su zahvaljujući tome izbili na prva dva mesta, a dalji rast ostvaruju zahvaljujući strategiji. Godinama unazad oni ne štede novce za dovođenje najvećih svetskih zvezda, zbog čega na pominjanoj listi uspešnih trgovaca imaju lošu poziciju, ali to nadoknade velikim komercijalnim prihodima. Često slušamo da su pojedini igrači otplatili deo novca uloženog u njih u roku od nekoliko dana. Ako još imate i podršku državnih struktura, kao dve španske ekipe, problema nema.

Transfer Di Marije u Mančester Junajted čini se kao pionirski pokušaj jednog kluba van Španije da napravi neki pandan Galaktikosima. Ako u Madridu nema preveliki komercijalni potencijal, Di Marija u Englesku stiže kao verovatno najveća zvezda koja je ikad došla u Premijer ligu (već su dolasci Ezila, Sančesa i Koste bili suprotni uobičajenom sledu stvari). Dalje, Junajted ima nestvarno velik broj navijača čiji potencijal još nisu koristili u punoj meri, a veće korišćenje tog potencijala otvara više prostora za nova pojačanja u okviru FFP (za njega se računaju svi prihodi i rashodi kluba u jedinici vremena, ne samo oni od transfera).

Iz tog ugla uspeh Di Marije na Old Trafordu bi verovatno otvorio vrata novim superzvezdama (gotovo da bih mogao da se kladim na Zlatana sledećeg leta), čije cene bi bile vrtoglave, a ugovori sumanuti (nije lako naterati svetsku zvezdu u Englesku, zbog klime, stila života, tempa fudbala i sudijskog kriterijuma). Junajted ima sve potrebne uslove, posebno kada sledeće jeseni samo od reklama na dresu, proizvođača opreme i TV prava bude zarađivao u zbiru preko 100 miliona funti više nego prošle sezone. Preduslov za sve je – da se klub odmah vrati u Ligu šampiona, a to se mora izboriti na terenu i tu se krug zatvara. Kada dođe maj možda će ovih 75 miliona evra biti upisano u kategoriju „strateški razvoj“.

Porto je putokaz! Ili nije?

Di Marija je u evropski fudbal ušao kroz Portugal, iz Argentine ga je dovela Benfika, pa je ovo dobar trenutak i da se osvrnemo na omiljenu temu balkanskih ljubitelja fudbala: „Ako su prodali igrače za tolike pare, gde su sada ti novci i zašto ne igramo Ligu šampiona“.

Dobro poslovanje na tržištu igrača ne garantuje ništa. Italijanska Đenoa ima veliki protok novca, na 12-godišnjem planu su 23. Potrošač i deseti prodavac na svetu (1), ima plus od preko 40 miliona evra. Trgovački su „Grifoni“ u samoj eliti, na terenu vrlo daleko od toga.

U vrhu liste ekipa koje dobro posluju su Dinamo Zagreb, pa čak i Partizan i Zvezda (crveno-beli su za poslednjih 12 godina u plusu za 50 miliona funti, Zagrepčani i crno-beli su mnogo bliži 100 miliona), ali su ostale sfere njihovog poslovanja vrlo nerazvijene, pa klubovi prave dugove, jer je fudbalski klub veoma skupa igračka.

Da biste shvatili o čemu se radi, pogledajte upravo Portugal, čiji klubovi su se izdvojili na globalnom nivou kao odlični trgovci po principu – dobro plaćam, odlično prodajem. Porto u ovom veku na papiru ima godišnji prosek čistog profita u trgovini igračima od 30 miliona funti (i to uz velika ulaganja, preko 300 miliona za poslednji 12 godina), Benfika oko 12 miliona, a Sporting je na 5 miliona.

Zbog toga se pre svega Porto, ali sve više i ostali klubovi iz te zemlje, navode često kao primer uspešnog poslovanja. To je izrazito pogrešno, jer se radi o tri ekipe koje su ogromni dužnici – Porto je konačno spustio dug ispod 100 miliona evra, Sporting ni u tome ne uspeva, a Benfika je već skoro celu deceniju dužna oko 150 miliona.

Da bi uspeli da prežive, klubovi iz Portugala prinuđeni su da sklapaju nepovoljne ugovore koji im ostavljaju mali procenat vlasništva nad igračima. Sistem se sasvim razradio i u ovom trenutku klubovi su vlasnici znatno ispod polovine igračkog kapitala u Ligi Sagreš.

Zato kada čujete da je Porto napravio sjajan posao, jer je kupio igrača za 12, a prodaje ga za 50 miliona, razmislite ponovo. Ako klub zaradi išta preko uloženih 12, to je za njega dobro odrađen posao. Zato klub koji i od redovnog učešća u LŠ uzme 15 do 30 miliona evra po sezoni grca pod dugom.

Agencije su već dugo gospodari fudbala u Južnoj Americi (gde se nalazi većina od top 20 klubova koji „najbolje trguju“ igračima), a sve više se šire po Evropi, što mi u ovim krajevima odlično znamo, i što možda objašnjava pomenuti slučaj Bebe. No, to je tema za jednu drugu i opširnu priču.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.