Kako se raspao Finansijski fer-plej

Potvrđeni prelazak Serža Orijea i nagovešteni Anhela di Marije u PSŽ predstavljaju konačni udarac koji je srušio sistem.

Dogovor o „pozajmici uz obavezu kupovine sledeće sezone“ dva igrača čija zbirna vrednost na tržištu iznosi bar 60 miliona evra i za koje su zainteresovane druge ekipe iz evropskog vrha koje imaju pravo da ih kupe, na najbolji način se smeje u lice besmislenom sistemu koji je UEFA postavila.

Zamišljen da zaustavi dramatični porast troškova fudbala koji sve više klubova na kontinentu tera na ivicu stečaja (ili preko nje), FFP je od starta pogrešno postavljen i nije imao nikakve šanse na dugoročni uspeh, mada je brzina kojom se srušio neočekivana.

Prvobitna ideja bila je da se izbegne salary cap sistem koji se koristi u američkom sportu, ali da se koliko-toliko omogući ravnopravno takmičenje klubovima.

Prvi korak je pokazao da o ravnopravnosti nema ni govora, ali da se bar razmišlja kako da se obuzda nekontrolisano trošenje novca – umesto da se klubovima dozvoljeni rashodi vežu za prihode, usvojena je odredba po kojoj oni mogu da troše koliko i do tada, ali da ne smeju da troškove povećaju za više od pet posto.

Kraljevski socijalizam i rupe u zakonu

Ta odredba bila je vetar u leđa novim bogatašima (Čelsi, Man.Siti, PSŽ, Monako...) i budžetski finansiranim klubovima (Real, Barselona), koji su i do sada trošili ogromne sume novca, pa im je omogućeno da tako i nastave, a uz to je sprečavalo da im se priključi još neki klub, koji bi iznenada stekao bogatog vlasnika spremnog da uloži stotine miliona.

Nije moralo da bude tako, jer je bilo dobrih primera. Posle drame sa ITV i finansijskog kolapsa sredinom prošle decenije Fudbalska liga Engleske (Čempionšip, Liga 1 i Liga 2) je uvela striktne propise, kojima se klubovima iznos plata ograničava na 60 posto godišnjih prihoda, posle čega je dramatično opao procenat klubova koji se suočavaju sa finansijskom katastrofom (sa 15 u jednoj sezoni pre deset godina na 4 u poslednje tri sezone).

Mogućnost rešavanja problema je krajnje jednostavna – dozvoliti svakom klubu da troši koliko zarađuje, uz minimalna odstupanja (npr. eventualni dodatni trošak u ovoj sezoni kompenzovati manjim u narednoj). To bi, međutim, značilo da pomenutih šest klubova pod hitno mora da se liši grupe bitnih igrača ili da nađe dodatni izvor prihoda, što je verovatno bilo presudno u odluci da se usvoji blaža varijanta.

Problem je što se na kraju ni ti propisi nisu poštovali. Kada su Man.Siti i PSŽ prekoračili dozvole dobili su oštre kazne, koje su zatim ukinute ili dramatično ublažene. Slično se dogodilo sa Barselonom, kada je utvrđeno da je u transferu Nejmara načinjeno nekoliko prekršaja za koje bi izvan fudbala mnogi učesnici u transakciji otišli u zatvor. Roselj je ostao bez funkcije, ali klubu su sve sankcije suspendovane.

Nije problem samo u transferima, ima nešto i u opštem tretmanu koji ti klubovi imaju. Iako na zapadu Evrope formalno vlada kapitalizam, način na koji su ustrojena dva vodeća španska kluba izuzetno podseća na socijalističku Jugoslaviju ili zemlje Varšavskog pakta. Tu su radni narod (sociosi) i njegovi izabrani predstavnici (uprave klubova), a povrh svega tu su novci iz državnog budžeta, koji će pokriti nesrazmerno velike troškove.

Dobro je poznato da je Real Madrid u dva navrata tokom poslednjih petnaestak godina poslovao (na polju nekretnina) sa državom na astronomsku štetu države, i da niko zbog toga nije kažnjen (zlobnici bi rekli da i tako to neće plaćati Španija, nego EU, čitaj: Nemačka). Na taj način je kraljevski klub preko noći vraćan iz minusa od po više stotina miliona evra. Slična „leđa“ ima i Barsa u Kataloniji.

Mančester Siti je patentirao drugi metod traženja pravnih praznina. Njegov vlasnik šeik Mansur, potpredsednik vlade UAE, okupio je osmočlani sponzorski pul čiju polovinu čine državne kompanije iz te zalivske zemlje. Tako se klub finansira direktno iz državnog budžeta, što je suprotno propisima FA i UEFA. Trenutni propisi dozvoljavaju da se lako manipuliše postavljanjem na funkcije rodbine (da citiramo čelnika jednog domaćeg kluba i zajednice ligaša: „Nisam ja vlasnik kladionice, moja majka je“).

Kao da to nije dovoljno, nacionalna avio-kompanija (njihova i naša), inače jedan od pomenuta četiri člana sponzorskog pula, ekstremno je preplatila pravo na imenovanje stadiona i tako u kasu slila još 400 miliona funti u 10 sezona (2.2 puta više od prethodnog svetskog rekorda; Arsenal je od Emirejtsa dobio 90 miliona za 15 sezona). Ugovor uključuje i reklame na dresovima i sponzorisanje klupskog trening kampa (Etihad kampus).

Pari Sen Žermen je bio još kreativniji – ako im nije dozvoljeno da kupe, oni će pozajmiti. Nema veze što je pozajmljeni igrač Serž Orije, u Brazilu verovatno najbolji igrač Obale Slonovače, a sigurno jedan od 5 najboljih desnih bekova na turniru, i što je za njega Tuluz prošlog meseca od Arsenala i Liverpula tražio 10 miliona evra. Još manje što je sledeći kojeg se spremaju da dovedu na isti način Anhel di Marija, zvezda Reala i argentinske reprezentacije, čija cena se procenjuje na 50-80 miliona evra, a makar donju sumu je spremno da plati nekoliko klubova.

Parižani su uzastopni prvaci Francuske i dvaput u nizu su u četvrtfinalu LŠ ispali na gol u gostima, što nam govori da im dovođenje igrača vrednih preko 120 miliona evra nije neophodno da bi bili uspešni. Oni su svoj dozvoljeni maksimum (50 miliona evra, što je samo po sebi komično – ovog leta toliko su ukupno potrošili svi klubovi austrijske, holandske, grčke i danske lige zajedno) još pre SP uložili u Davida Luiza.

Kako to obično biva...

Ogromna većina dugova pada na leđa klubova u tri velike lige – Premijer ligi, Primeri i Seriji A, ali su tamo i prihodi daleko najveći, pa je opasnost prilično ravnomerno raspoređena. Ipak, tendenciju da nastavljaju da troše nestvarne sume novca i dalje pre svega pokazuju najveće ekipe. To ne znači da su one prve na tapetu UEFA, ako ste se toga uplašili.

Kako će se u praksi stvari odvijati mogli smo da vidimo još u septembru 2012, kada je prva grupa od 23 kluba kažnjena zbog kršenja FFP. U grupi je bilo 6 klubova iz bivše Jugoslavije i još dva sa naše istočne granice (CSKA i Vaslui), a nijedan iz Engleske, Francuske, Itailje ili Beneluksa. Od klubova iz više evropske klase na spisku su bili Atletiko Madrid, Rubin Kazanj, Sporting Lisabon i Fenerbahče.

Narednih sedam ekipa u problemu redom je došlo iz istočne Evrope, od čega tri iz ex-Yu (Partizan, Hajduk, Osijek). Istovremeno se spisku pridružila Malaga, čija je priča izgledala kao platonovska alegorija o modernom fudbalu. Klub su kupili bogati naftaši iz Zaliva, okupili preskup tim, nikad nisu našli za shodno da pošalju dovoljno novca za plate ili odštete klubovima iz kojih su ih dovodili.

Posle godinu i po agonije ekipa je počela da se raspada, sportski direktor je podneo ostavku jer mu se gazda nije javljao na telefon mesecima, a Malaga je dobila jednogodišnju suspenziju iz Evrope i još uvek se takmiči u Primeri. Niko od rivala, kojima su na nedozvoljen način uskraćeni lepi prihodi nije obeštećen.

Slična priča se nastavila i u poslednjih godinu i po dana, a na kraju je jedini klub koji je suspendovan iz evrotakmičenja Crvena zvezda. Zvezdina krivica je sasvim jasna, tu dileme nema, i iz naše perspektive razmere finansijske drame u tom klubu deluju nestvarno, ali na evropskom nivou crveno-beli se ne izdvajaju posebno.

Sa dugom od pedesetak miliona evra Zvezda ne ulazi ni u 50 najvećih dužnika u Evropi. Iako ni izbliza od prihoda ne mogu da pokriju dug isto važi i za Atletiko, Valensiju, Porto, Benfiku, Sporting i mnoge druge klubove. Svi oni bi u bilo kojoj drugoj oblasti bili odavno ugašeni. Što se dugova bivšim i sadašnjim igračima tiče dovoljno je pogledati FIFPro Crnu knjigu da se vidi koji procenat klubova istočne Evrope redovno plaća igrače. Za kupljene igrače Zvezdi je najduže dugovao klub iz Španije (Rasing Santander).

Od učesnika LŠ iz Engleske i Španije u poslednjih pet godina svaki duguje između 100 i 800 miliona evra, a učesnici evrklupova prošle sezone završili su zbirno sezonu sa 600 miliona evra minusa. Dobro je što je UEFA počela da kažnjava za nesavesno poslovanje, ali je tužno što je oštro kažnjen samo jedan srpski klub, pored tolikih prestupnika u najvećim ligama na kontinentu. Devetorka koja je kažnjena u maju (Siti, PSŽ, Anži, Bursaspor, Galatasaraj, Levski, Trabzonspor, Rubin, Zenit) realno nije dobila ni ukor.

Ronaldo, Nejmar, Bejl, Suares, Hames...

Iako transferi od mnogo desetina miliona evra koji najčešće u dva najveća španska kluba dovode vodeće trenutne zvezde privlače najviše pažnje i dobijaju kritike, oni su zapravo najmanji problem. Koliko god da bizarno zvuči davanje 50, 80 ili 100 miliona evra za igrača, pa onda još pedesetak na njegove plate i pripadajuće poreze, igrači iz samog vrha su više nego isplativi.

Priča o Ronaldu, koji je 2009. oborio svetski rekord prelaskom u Real iz Mančester Junajteda, to je pokazala najbolje – kompletan iznos transfera (80 miliona funti) nadoknađen je već posle godinu dana prodajom dresova i ostalih predmeta vezanih za Portugalca. Hames Rodriges je već u prva 24 sata vratio klubu milione na isti način.

Realnost svetskog sporta u ovom trenutku je takva, da 10 najpopularnijih klubova ima širom planete više navijača nego svi ostali klubovi sveta zajedno. Slično je i sa igračima – vrhunske svetske zvezde popularne su od Tibeta do Amazonije, od Kalaharija do ostrva Polinezije, a kada se na listi popularnosti spustite samo do stotog mesta, tu su igrači koje prepoznaju samo oni koji stvarno prate fudbal.

Spajanjem kluba iz samog vrha popularnosti i igrača sa sličnim statusom dobijate neverovatan komercijalni potencijal, pa pri kupovini takvih zvezda jednostavno nema prevelikih suma. Šta god da date, sigurno ćete vratiti ako niste baš nesposobni.

Zbog svega toga su ove akcije zapravo najmanji udar na FFP, jer oni proizvedu toliku količinu novca da klub ne ide u minus. Problem je što pomeranje granice najskupljih za sobom vuče seriju transfera igrača koji imaju visoku (ne i najvišu) klasu, ali mnogo manji komercijalni potencijal. Tu počinju pravi problemi.

Uprkos očiglednoj psihičkoj nestabilnosti Luis Suares može da opravda svoju cenu od skoro 100 miliona evra, a Endi Kerol nikako svoja 44 miliona. Kada levog beka platite 35 miliona evra, koliko je Mančester junajted dao za Luka Šoa, gotovo da ne postoji način da vam se taj novac vrati.

Žeremi Matje kao simbol

Ako je opravdanje za sumu izdvojenu za Šoa njegova mladost i očekivanje da će njime klub rešiti poziciju levog beka za sledećih 10 ili čak 15 godina, platiti Žeremija Matjea 20 miliona evra je ili direktno ludost, ili u katalonskom klubu znaju nešto što ostatak sveta ne zna.

Čovek koji u oktobru puni 31 godinu, a nema nikakvo iskustvo u borbi za titule dobio je četvorogodišnji ugovor (plus opciju produženja na još godinu dana), a klauzula za slobodu mu je 50 miliona evra. Prosto da se zapitate da li živite na istoj planeti sa Luisom Enrikeom, koji je navodno insistirao na Matjeu.

Činjenica je da je Valensija do poslednjeg trenutka ostala čvrsta u insistiranju da Barsa plati otkupnu cenu iz ugovora, čak su ga i stavili na spisak putnika za pripreme u Peruu, čime su naterali Katalonce da ga sa madridskog aerodroma vrate i isplate previsoku sumu. Pitanje je samo: da li je bio neophodan baš Matje?

Žeremi Matje je tako niotkud dospeo na peto mesto večne liste najskupljih 30+ igrača u istoriji. Ispred njega su, pratite sad: Gabrijel Batistuta, Samjuel Eto, Dijego Milito i Zlatan Ibrahimović, jednak sa njim je Klod Makelele. Svi su bili ozbiljne zvezde svetskog fudbala, prva četvorica napadači, a Makelele ključni igrač šampionskog tima i pre transfera (u Realu) i posle njega (u Čelsiju) i jedan od najboljih igrača na toj poziciji u istoriji.

Najskuplji defanzivac sveta sa 30 i više godina do ove srede bio je Fabio Kanavaro, kojeg je Real platio Juventusu 11 miliona evra za njega u leto 2006. Dve nedelje ranije Kanavaro je kao kapiten podigao pehar namenjen svetskom prvaku, izabran je za drugog igrača tog SP, briljirao je u prethodne dve sezone u Juveu, a na kraju 2006. FIFA ga je izabrala za najboljeg igrača na svetu te godine, kao prvog odbrambenog igrača u istoriji. Matje je skoro duplo skuplji od njega.

Matje je na dolasku u Barselonu rekao: „Došao sam da donesem kvalitet u ovu ekipu“. Dan ranije jedan od njegovih prethodnika u srcu Barsine odbrane Rafa Markes izjavio je: „Ne razumem ovaj transfer. Mislim da Matje nije kalibar za Barsu, a posebno ne za toliki novac. Nadam se da će neko dobro razmisliti, ako već daju tolike pare da ih daju za nekog ko je vredan toga".

Matje je počeo kao igrač Sošoa, gde je igrao prilično dobro, ali uprkos navodnom interesovanju niza italijanskih i engleskih klubova odatle se preselio u Tuluz. U Akvitaniji se zadržao četiri godine, do isteka ugovora, posle čega je kao slobodan igrač prešao u Valensiju, za koju je nastupao u prethodnih 5 godina.

Iako se do sada nije posebno istakao na fudbalskom terenu (za reprezentaciju odigrao dva meča, oba prijateljska), dvaput se našao u centru pažnje zbog skandala. Pre šest godina u Tuluzu je pokušao da natera klub da ga proda Romi, ali mu to nije uspelo.

Mnogo dramatičnije bilo je prošlog leta, kada je vodio grupu igrača koja se u medijima okrenula protiv Miroslava Đukića na Mestalji. Osnovni motivi za pobunu bili su to što ga Đukić drži na mestu levog beka, a ne štopera, kao i to što je propustio prethodni meč. Đukić je ubrzo otišao,a Matje je ovog meseca opet imao emotivni ispad u medijima, u kojem je pričao kako „voli Valensiju, ali mora da ode“.

Jedno od objašnjenja ovog čudnog transfera, koje može da deluje realno, je da Barsa nije uspela da privuče vrhunskog štopera, pa je upala u paniku. Tokom leta oni su jurili najpre Davida Luiza, pre nego što ga je uzeo PSŽ, za takođe neshvatljivo visokih 50 miliona, pa njegove klupske drugove i zemljake Mariknjosa i Tijaga Silvu, onda Žoaa Mirandu, zatim čak i Vertongena i Agera, čiji status u svetu fudbala je trenutno za klasu ispod tog nivoa.

Ništa od toga im nije uspelo, a mesto koje ostalo prazno odlaskom Karlesa Pujola mora se popuniti. Poslednji centralni bek kojeg je u klub doveo Andoni Zubizareta zvao se Dmitro Čigrinski, u leto 2009. Plaćen je 25 miliona evra Šahtjoru, zatim vraćen u isti klub posle godinu dana za deset miliona manje. U međuvremenu je doveden Havijer Maćerano, ali su ga tek u Kataloniji prebacili na štopera. Izgleda da im kupovina odbrambenih igrača sistemski ne radi.

Može i drugačije

Da je nemoguće napraviti tim bez ulaska u debeli minus, problema ne bi bilo. Međutim, Bundesliga pokazuje da je to relativno jednostavno. Iako ni tamo nisu svi klubovi u plusu, njihovi gubici su prilično mali. Najveći klubovi u ligi, Bajern i Dortmund, na fantastičan način pokazuju kako biti najbolji u Evropi i poslovati pozitivno. Oni te rezultate u banci i na terenu beleže iako su cene ulaznica za njihove mečeve bliže onima na Balkanu, nego u ostalim ligama petice, a zbog relativno malih prihoda od TV prava tek imaju prostora za finansijski rast.

Poruku su shvatili čak i Italijani, ne tako davno najveći potrošači i tradicionalno skloni kreativnoj primeni pravila, pa je Milan pretprošlog leta smanjio za 40 posto budžet za plate igrača. Tada su odjednom ekipu napustili Sedorf, Nesta, Gatuzo, Kasano, Inzagi i Van Bomel, a za velike novce prodati su Ibrahimović, Tijago Silva i Pato. Svi dovedeni igrači (Baloteli, Pacini, Montolivo, Konstant, De Jong, Muntari, Nijang...) koštali su zajedno manje nego dve zvezde koje su prešle u Pariz, pa je i na kupoprodaji klub bio u plusu 40 miliona evra. Ishod: sledeću sezonu su završili na trećem mestu Serie A i igrali Ligu šampiona.

Pozitivne primere moguće je naći i u istim ligama u kojima nastupaju najveći kršioci FFP. Svonsi Siti posluje veoma uspešno u Premijer ligi, dobrim delom zato što ima kontrolni mehanizam u vidu sopstvenih navijača, kojima po statutu pripada 20 posto kluba. Everton sa neuporedivo manjim sredstvima od rivala već deceniju provodi u osam najboljih.

Arsenal je odgovornom transfer politikom uspeo da prebrodi velike probleme, u koje je zapao jer je za izgradnju stadiona u Ešburton Grouvu (Emirejts) uzeo kredit, a kada je trebalo da proda stanove izgrađene na mestu Hajberija naletela je kriza na tržištu nekretnina. Mančester junajted posluje toliko dobro da je više nego prepolovio dug, koji mu je nametnuo Malkom Glejzer kupivši klub kroz sivu zonu (odmah posle nje usvojen je zakon koji sprečava slične malverzacije), i sve to osvajajući titulu za titulom.

Šta nas čeka?

Iskorak u smeru kompletne reorganizacije sistema evropskog fudbala, u razmerama u kojima su Nemci svoj fudbal reorganizovali na početku ovog veka, morao bi da bude apsolutni prioritet za UEFA, nacionalne saveze i klubove, ali još uvek među njima nema dovoljno hrabrosti za radikalne poteze koji su neophodni.

Finansijski fer-plej je zamišljen kao prelazno rešenje, a činjenica da UEFA i ne pokušava da realno ograniči najveće prestupnike u njegovom kršenju govori kolika je realna moć evropske kuće fudbala.

Posle kataklizme sa početka devedesetih, kada je od dobre zabave postao ozbiljan biznis, fudbal se kreće u smeru koji je neizbežan, ka Superligi najmoćnijih klubova na kontinentu. Da UEFA to ne vidi kao udarac na svoje interese (direktnu upravu nad ligom imala bi zajednica klubova koji u njoj igraju, kako je već na nacionalnom nivou u skoro svim evropskim državama) to se moglo desiti i na samom ulasku u XXI vek.

Situacija je vrlo jednostavna – sva moć leži u klubovima, jer oni ulažu novac i oni ga realno zarađuju. Klubovi su poslednjih godina vrlo tihi, a kako kaže izreka, to je trenutak kada ih se treba plašiti. Bajern, koji je organizaciono najmoćniji tim Evrope već dugo (godinama pre nego što je počela njihova dominacija na terenu), za sada je zadovoljan uslovima koje imaju u saradnji sa UEFA, ali to zadovoljstvo će potrajati dokle god UEFA i FIFA budu uzmicale korak po korak (promene strukture LŠ, nadoknade za igrače korišćene u reprezentacijama...). Čim više ne bude prostora za ustupke (ili ranije, ako neka televizijska kuća ili prebogati sponzor ponudi baš ogromnu količinu novca) pozicije će se za tren promeniti.

To ne znači da će UEFA nužno izgubiti potpunu kontrolu i bar procenat prihoda, ali znači da se sigurno neće ponoviti situacija sa izbora Platini vs Johanson, kada su glasači malih država sa istoka preglasali moćne saveze sa zapada kontinenta. Superliga, bilo da se igra paralelno sa domaćom, ili da znači potpuno izdvajanje najboljih ekipa iz nacionalnih liga, svakako će teško pasti ljudima iz svih nacionalnih saveza, ali je njihova moć tokom poslednje četvrtine veka dramatično ograničena.

Najgore je to što frustracije zbog nemoći prema najjačima UEFA leči na ostatku kontinenta, gde sprečava formiranje nadnacionalnih i regionalnih liga, koje su u ovom trenutku, dok se ne formira jedinstvena kontinentalna ligaška piramida, jedini način da prežive veliki klubovi zemalja između Baltika i Mediterana.

Do tada, čekaju nas polovična rešenja nesposobnih birokrata, kojima su zadovoljni oni koji u njihovim propisima lako pronalaze rupe. Fudbal je i dalje rastuća industrija, ali bi bez adekvatnih rešenja mogao veoma brzo da upadne u ponor.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.