Analiza SP, vol. 3: Snaga i strah

Pre desetak dana mogli ste da čitate pregled učinka 24 tima od kojih smo se oprostili do osmine finala i popričali o nekim tendencijama koje smo videli u prve dve trećine turnira. Sada je vreme za najboljih osam. Prvog dana se bavimo onima koji su ispali u četvrtfinalu, sledećeg najboljom četvorkom, a dan kasnije spuštamo zavesu na 20. Svetsko prvenstvo.

Iako su u prvoj fazi mnogo pažnje privukla pojedina iznenađenja, kako je turnir odmicao sve se više smeštao u poznate okvire. Ne samo da su svih osam mečeva osmine finala dobili pobednici grupa, nego je u četvrtfinalu ostala lako predvidiva grupa timova – gotovo svi koji prate fudbal pre turnira su pogodili između 5 i 7 učesnika završne faze (Kostarika je jedina šokirala prognozere), a i u toj rundi se nastavilo u istom ritmu, sve mečeve dobili su tradicijom bogatiji timovi.

Strah je obeležio ovo prvenstvo, ponajviše upravo u četvrtfinalu. Strah timova koji su imali kvalitet, ali su prekasno to shvatali, omogućivši na papiru kvalitetnijim timovima da prođu lakše nego što je trebalo. Možemo samo da se pitamo šta bi se desilo da su Belgijanci i Kolumbijci pre 80. minuta žešće napali ili da su Francuzi i Kostarikanci stvorili još neku priliku kakve smo viđali u završnim minutima njihovih nastupa u Brazilu.

Među onima koji su ispali na petom koraku bile su tri ekipe od kojih se na osnovu žreba očekivalo da dođu baš dotle, i među kojima su dva osveženja svetskog fudbala, od kojih se očekuje dosta u narednim godinama. Krenućemo od one treće selekcije.

Francuska: Lakši put i dobra osnova

Nacionalni tim Francuske stigao je u Brazil bez glavne zvezde Franka Riberija, a utisak je da je njegov izostanak imao slične posledice kao neigranje Mihaela Balaka za Nemce 2010. Briljantan prošle godine, ali totalno van forme ovog proleća, Riberi bi izvesno naterao svoj tim na prilično jednosmernu igru tokom celog turnira. Tokom ovih mesec dana videli smo sasvim dovoljno takvih ekipa, od Brazila do Portugala, da sa sigurnošću možemo da konstatujemo da bolje prolazi tim koji od starta zna da mora da smišlja plan B,C i D. Bez Riberija momci u teget dresovima morali su da se dovijaju i nije im loše išlo.

Francuzima je olakšanje donela FIFA još pola godine pre prvenstva, odbivši da sledi svoj presedan (npr. SCG tim 2006) i stavi njih van evropskog šešira. Umesto toga tu nevolju su doživeli Italijani i popili pravu grupu smrti, dok su „Les Bleus“ još jednom imali sreće i dobili na žrebu najslabijeg od nosilaca, najslabijeg predstavnika Južne Amerike i najslabiji tim CONCACAF zone. U takvoj grupi bilo bi neverovatno da Dešanova ekipa ne osvoji prvo mesto.

Nije ni to bilo sve - debakl selekcije BiH im je otvorilo i osminu finala, gde ih je čekala već prezadovoljna i izuzetno bezopasna Nigerija. Bez mnogo znoja ekipa u daleko najlepšoj opremi na prvenstvu stigla je do četvrtfinala, gde je sačekao prvi ozbiljni rival i rutinski ih izbacio. Možda je Nojerovo majstorstvo sprečilo Benzemu da izbori produžetke u 93’, ali je pre toga Širle propustio dve bolje šanse da odagna sve dileme.

Ne treba smetnuti s uma ni uticaj sudija, koji je Francuzima iz meča u meč išao na ruku. Izostanak crvenog kartona Polu Pogbi (nad kojim je zatim suđen penal), lagani crveni Palasiosu, nesuđenje čistog penala za Nigeriju i izostanak direktnog crvenog za Bleza Matuidija za najškolskiji primer brutalnog starta na celom SP (svi incidenti pri rezultatu 0:0 sa Hondurasom i Nigerijom) najdirektnije su uticali na rezultate i pitanje je da li bi se sve baš odvilo u skladu sa našim očekivanjima.

Ne bi bilo fer sve uspehe francuskog tima priprisati spoljnim faktorima. Vratimo se mesec dana pre pominjanog žreba i setimo se gde je u tom trenutku Francuska: na dva od prethodna tri SP oni su ispadali u prvoj fazi sa po jednim bodom u tri meča, a u baražu ih je čekao naizgled nemoguć zadatak – da nadoknade 0:2 iz Ukrajine. Uspeli su u tome, a zatim je selektor krenuo u pravi posao – izgradnju tima za Euro 2016, na kojem će kao domaćini imati ozbiljne ambicije. Sa tog stanovišta Brazil je za šampione iz ’98 pun pogodak.

U Brazilu Dešan je naučio nekoliko lekcija, a najvažnija je – njegov tim najtanji je na većini ključnih mesta, osim Iga Lorisa na golu. Zasnivati odbranu na Sakou i Kosijelnom je vrlo opasno, što gledamo u Premijer ligi svake nedelje, a neizvesno je da li će i kada Varan doseći projektovanu svetsku klasu. Joan Kabaj je dobar igrač, ali nije kapacitet za plejmejkera tima koji napada evropske i svetske titule, a Karim Benzema još od dolaska u Madrid nije onaj igrač koji može da nosi vrhunski tim.

Najveći potencijal Francuzi imaju između Kabaja i Benzeme, u trojcu Pogba-Matuidi-Valbuena. Prva dvojica dele teren po širini, donose snagu i igraju u oba smera. U odbrani su pravi bedem i jedina opasnost su kartoni, u napadu mogu da razore protivničku odbranu. Valbuena ispred njih odigrava opasne završne pasove, ume da uđe u šansu i solidno izvodi prekide. Antoan Grizman je takođe bio od koristi do meča sa Nemcima, ali činjenica je da su protiv Elfa podbacili i ostali.

Francuska javnost ocenila je rezultat svog tima kao uspeh, i svakako su u pravu. U ovom trenutku Dešanov tim svakako ne spada među 10 najboljih na planeti i četvrtfinale SP tim je veći poduhvat. Ista javnost sada lagano počinje da podiže pritisak na svoj tim. Iz današnjeg ugla deluje da je za ovaj sastav pojačan Riberijem (imaće 33) i novajlijama (Zuma, Toven, Benzija...) polufinale lep uspeh, ali razvoj „Petlova“ pratićemo izbliza, jer su dodeljeni našoj kvalifikacionoj grupi.

Belgija: Nije loše, moraće bolje

Veći potencijal i ozbiljne ambicije za dve godine imaće njihovi severni sused. Posle dva preskočena šampionata belgijski tim došao je u Brazil kao favorit iz senke. Ta fraza korišćena je toliko često da je već pre početka takmičenja delovala otrcano. „Crveni đavoli“ su takmičenje završili u četvrtfinalu posle mešovitih pet mečeva.

Belgijski tim jedan je od najbolje raspoređenih na ovom prvenstvu i jedina prava rupa u ekipi su oba beka, jer su i prve opcije na njima i njihove zamene bolje i radije na mestu štopera. To se videlo i tokom ovog prvenstva, oba gola primljena pre četvrtfinala sa Argentinom prošla su kroz bočne igrače – jednom je kasnio Vermalen, drugi put Aldervereld.

Popunjenost na svim pozicijama predstavljala je ogromnu snagu, što se najbolje videlo po tome što su pet od šest golova dale rezerve. Naivniji mediji su preveliki značaj davali selektoru (ignorišući činjenicu da isti igrači nisu bili tako korisni kada su starteri), ali realnost je vrlo jasna: Belgija ima na raspolaganju 16-18 vrlo dobrih igrača i izmene može da vrši sasvim bezbolno, istovremeno menjajući ugao napada dovoljno da se lakše vide rupe u protivničkoj odbrani.

Znajući da zahvaljujući adekvatnim zamenama mogu da izdrže duže od rivala, Belgijanci su igrali izuzetno strpljivo. Zato su svi njihovi golovi postignuti posle 70. minuta i zato su kraj svake utakmice proveli u totalnoj ofanzivi. Da Argentina nije tako znalački uništila igru u drugom poluvremenu i pojela polovinu završnice kroz prekide, ko zna kako bi se završio neki od sledećih karambola kakve smo gledali pred njihovim golom na kraju meča.

Kad smo sve ovo konstatovali, red je da napomenemo da Belgija tokom ovog prvenstva nijednom nije ni prišla svom potencijalu, osim u dobrom delu duela sa Amerikancima. U reslaboj grupi su se po pravilu posle slabih 60-80 minuta naglo budili u finišu, razorili protivnika i otišli sa tri boda. Posebno je tanak na šampionatu bio Eden Azar, prva zvezda tima, koji jedva da se uključio u igru. Ipak, izvođenje njega kada je protiv Argentine ulazio Šadli bio je pacerski potez, koji će verovatno dugoročno koštati Vilmotsa posla. Ako imate prirodnog velemajstora, a očajnički vam je potreban gol, ne vadite ga. Tačka.

Belgija je sa Amerikancima odigrala sigurno najkvalitetniji meč na turniru, uputivši pravi baraž ka briljantnom Timu Hauardu, ali su tek u produžetku uspeli da slome otpor Jenkija, u velikoj meri zahvaljujući Romeluu Lukakuu. Momak koji je još pod ugovorom sa Čelsijem bio je slab kao starter u grupi, što nije neshvatljivo – u reprezentaciji prvi izbor je uvek bio sada povređeni Benteke, a Romelu je šansu dobijao kada ima prostora za kontre. Protiv tri bunkera on se nije ni video, ali je zato najveće iznenađenje prvenstva, Divok Origi, pokazao da mu poziv nije upućen slučajno.

Mladi Kenijac, čiji otac je bio uspešan fudbaler u Župiler ligi, značajno je povećao svoju cenu za ovih mesec dana, pokazavši fantastično kretanje i uklopivši se odlično u stil igre sa razmenom pasova na prvu. Protiv Argentine, kada je timodigrao uplašeno, ni Divok se nije video.

Velika prednost Belgije u periodu koji sledi je izuzetno mlad tim, koji neizmenjen može da igra na SP2018, a u velikom delu i na SP2022. Ovog puta četvrtfinale im je bilo procenjeno pre prvenstva i ostvareno, već od EP2016 to neće biti dovoljno.

Kolumbija: MVP vodio do rekorda

Još jedan tim koji se posle duge pauze vratio na svetsku scenu odigrao je najbolje svetsko prvenstvo u istoriji. Kolumbija je, baš kao i Belgija, morala na turnir bez najboljeg napadača, ali je uticaj Falkaa na tim mnogo veći nego u Bentekeovom slučaju. Zato je povreda napadača Monaka uplašila mnoge da Kafeterosi neće ispuniti potencijal, a mršavi rezultati pred Mundijal (1-5-1 u poslednjih 7 mečeva) potvrđivali su sumnje.

Ispostavilo se da Kolumbija može mnogo kada je najvažnije. Od dana kad su razmontirali Grčku, preko rutinskih trijumfa nad Obalom Slonovače i Japanom, do egzekucije oslabljenog Urugvaja. Da su iz čileanskog i meksičkog primera izvukli pouke, da su samo slutili ono što sad svi znamo, Kolumbijci bi verovatno bili blizu trijumfa i nad Brazilom.

U prvih osamdeset minuta njihovog meča stalo je sve što je problem sa tim timom – premali broj igrača vrhunske klase i nedovoljna spremnost onih ostalih da im se pridruže u pohodu. Onda je čudesni Hames Rodriges pasom doneo penal i pretvorio ga u gol, ubrizgao hrabrost i samouverenost i na kraju je samo sreća spasla Brazil.

Pre pola godine ceo svet smatrao je Radamela Falkaa prvom zvezdom kolumbijskog tima, ali je „Tigrova“ povreda u prvi plan izbacila njegovog klupskog druga. Hames Rodriges je još u Banfildu i posebno u Portu privukao ogromnu pažnju, ali nije bilo lako naslutiti dominaciju na prvom seniorskom turniru u karijeri. U krajnjoj liniji, do ovog SP on je za nepune 3 godine odigrao 22 meča i dao 5 golova.

U Brazilu on je bio jedini igrač kojije kontinuirano briljirao. Ne samo zato što je prvi igrač posle 12 godina koji je dao po gol na prvih pet mečeva turnira, već zato što se sve vrtelo oko njega. Igrao iza napadača ili na krilu, Hamesito je bio plejmejker, započinjao je akcije, prolazio pored rivala bez ikakvog problema, trpeći pritom udarce.

U grupnoj fazi dao je 3 i učestvovao u pripremi još 5 golova i izabran za najboljeg igrača te faze. U eliminacijama je dao sva tri kolumbijska gola i izbio na prvo mesto liste strelaca. Jedini od 12 kolumbijskih golova u kojem nije učestvovao postignut je dok je odmaran, u prvom poluvremenu meča s Japanom. Da je njegov tim ušao u polufinale, svaka dilema o najboljem igraču prvenstva bila bi deplasirana (što ne znači da Mesi opet ne bi dobio nagradu "komisije"). Rodriges je dan pred finale napunio 23 godine.

To ne znači da je Hames bio usamljen – strelac pomenutog gola protiv Japana Kuadrado je u grupi nakupio 4 asistencije, a još petorica saigrača upisalo se u strelce. Na drugoj strani Rodrigesov šurak David Ospina radio je dobar posao potpomognut defanzivnim redom, kojim je rukovodio 38-godišnji Mario Jepes. Istakli su se bekovi Pablo Armero i Huan Sunjiga, koji će pokvariti dobar utisak startom kojim je povredio Nejmara.

Kolumbija dosada nikad nije igrala četvrtfinale, a turnir je završila sa četiri pobede i jednim porazom i gol-razlikom 12:4, pobedivši rivale sa četiri kontinenta. Na turniru Kopa Amerike u Čileu sledeće godine ta ekipa ima puno pravo da sebe smatra jednim od favorita.

Kostarika: Kejlorova čuda

Četvrti poraženi u četvrtfinalu je tim Kostarike, najprijatnije iznenađenje ovogodišnjeg turnira. Tikosi su do SP stigli posle briljantnih kvalifikacija, tokom kojih su se bukvalno prošetali pored Meksika, ali je veliki turnir nešto sasvim drugačije. Poslednja selekcija iz te države (ili bilo koje od sedam državica koje spajaju Meksiko i Kolumbiju) koja je prošla grupu bila je tim koji je Bora Milutinović u Italiji proveo pored Šveđana i Škota.

Kostarika je ispunila oba lajtmotiva ovog prvenstva – povređena zvezda i briljantni golman. Brajan Ovijedo, momak koji drži levu stranu svoje selekcije, a posle briljantnih nastupa u Kopenhagenu i u ekipi Evertona, povredio se pred prvenstvo i preskočio ga. Onda je krajem maja povredu zaradio i glavni napadač tima Alvaro Saborio. Za reprezentaciju sa većim izborom fudbalera to ne bi bio dramatičan gubitak, ali za zemlju od 4.5 miliona (samo dve ex-YU i Urugvaj su manji) svaki izostanak je težak.

Ovijedov dugogodišnji saigrač Kristijan Bolanjos, nordijska brigada (Gamboa, Barantes, Kalvo, Borhes) i zvezda PSV Brajan Ruis morali su da se potrude da nadoknade njegov izostanak, a Džoel Kembel je imao i lični motiv – ubediti Arsena Vengera da je vreme da ga zadrži i ne šalje više na pozajmice.

Sve oči bile su okrenute prema momku koji je prošle sezone briljirao u Primeri. Kejlor Navas dugo je čekao priliku u ozbiljnoj ligi, sve dok urugvajski veteran Munua nije počeo da pravi gluposti. Ispostavilo se da je to sjajna odluka, Navas je u protekloj sezoni 16 puta sačuvao svoju mrežu u potpunosti, iako je od njegovog Levantea samo jedan tim dozvolio više udaraca.

Bolju pripremu za Brazil nije mogao ni da zamisli. Posle prve faze u kojoj su ga saigrači štitili prilično dobro (u priličnoj meri tako što su napadali i davali golove), u drugoj je bio kao glineni golub. U grupi je imao sedam odbrana, protiv Grka još sedam (plus onu sa penala bivšem saigraču Fanisu Gekasu), pa protiv Holanđana još sedam. Turnir je završio sa 2 primljena gola (najmanje od svih) iz 23 šuta – jedan sa penala, drugi u 91. minutu meča sa Grčkom.

Navasovi nastupi direktno opisuju i igru Tikosa – u tri grupna meča oni su pokazali kvalitete, ne uplašivši se rivala koji su osvojili do sada sedam titula prvaka sveta (opet sedmica!). Protiv Grčke su bili inferiorni i 11 na 11, ali ih je Navas spasao u penal-seriji (najkvalitetnijoj na turniru, čak je i Gekasov šut bio dobar), a protiv Holanđana visili su o koncu sve vreme i u penalima nisu uspeli da se spasu.

Kostarika je potencijal iz kvalifikacija pokazala u grupi, posebno kada je u drugom poluvremenu samlela Urugvaj i preokretom došla do pobede. Njihovi brzi i tehnički jaki igrači ofanzivne polovine tima sa uspehom su se nosili sa rivalskim odbranama, kada bi se odlučili da napadaju. Nisu to činili dovoljno često, ali i bez toga njihov rezultat zaslužuje divljenje. Ne samo da su postavili rekord za svoj region, već su zaokružili i sjajan turnir za svoju kontinentalnu konfederaciju. I, da ne zaboravimo, prišli su na penale od prvog CONCACAF polufinala još od Amerikanaca u Montevideu.

Nemačka, Brazil, Argentina, Holandija, spisak je spao na četiri imena, četiri velikana svetskog fudbala sa 34 polufinala na putu ka jedanaestom trofeju. O tome u sledećem nastavku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.