Antonio Konte je konačno podigao jedro na čamcu na Temzi i otplovio ka Italiji.* Totenhem otpustio KonteaAdio, konte (grofe), mogao se čuti u nedelju pozdrav razdraganih navijača Totenhema, koji kao da su jedva čekali da mu vide leđa. Posle nekoliko toksičnih meseci, drugačiji epilog nije se mogao ni zamisliti. I opet, niko nije iznenađen njegovim odlaskom. Tako to biva u Konteovom trenerskom plutanju nemirnim fudbalskim morem; dođe pun vetra, pun nade da će nešto promeniti, ode posle dramatičnih raskida, kao što čine tinejdžeri koji još uče o tajnama ljudskih odnosa. Ma koliko da je fudbalski zatrovan, ma kakav da je fanatik, Konte, pokazalo se, nije od onih koji u tlo pušta korenje. Ko ne veruje, neka pogleda kako je to išlo od samog početka - najduže se zadržao u Juventusu, klubu kojem je sve dao kao igrač i u kom je dosegao fudbalsku slavu. Tri godine u Staroj dami - sve ostalo bilo je u ritmu godina do dve i razlaz. Tako i u Totenhemu. U Juventusu je osvojio šest pehara, doneo je Skudeto i Interu pre dve godine, bio je najbolji i sa Čelsijem kom je pride doneo i FA kup, ali Totenhem? Oni koji su romantično verovali da bi on mogao da bude taj koji će sa "pevcima" kukuriknuti u stilu argentinskog maestra Maurisija Poćetina, brzo su mogli da vide da će se Konteov brod žestoko nasukati na sprud na Temzi.Poznat kao stručnjak grozničave, nezgodne naravi, nije sebi omogućio ni prostora ni vremena da traje, a strpljenje je za njega nepoznat pojam. Totenhem je sve, samo ne ono što je Konte, kada je prihvatao poziv hirovitog predsednika Danijela Levija, zamišljao da jeste. To nije klub juventusovskog kalibra, koji uvek stremi najvišem, pobedama i trofejima u nizu, što je za Kontea, i kao igrača i trenera, bio normalan zahtev. Konte nije imao ni menadžersku ni ljudsku snagu da Totenhem, nogama duboko u blatu tavorenja u senci većih klubova, povuče više ka vrhu. To se prosto ne da, ma kakav skup bisera-igrača da se nalazi na velelepnom stadionu čija je izgradnja koštala milijardu funti. Ako je plasman u Ligu šampiona u dve sezone mogao da se smatra uspehom, sve ove sezone bilo je padanje na pozicije na kojima je klub navikao da bude - van Top 4 sa povremenim zalaženjem u tu zonu, kao one godine kada je sa Poćetinom igrao finale Lige šampiona i bio drugi na tabeli. I sada su četvrti i imaju šansu da se opet izbore za elitno takmičenje, ali sve to lebdi u vazduhu posle ovog razlaza. Otkako je formirana Premijer liga, Totenhem je uz to jedno drugo mesto, samo još dva puta bio treći, a o dosegu titule, izlišno je govoriti. Kako je onda i Konte mogao da sanja nešto više? Kako će i Julijan Nagelsman, ili bilo ko od stručnjaka, koji se bude odvažio da sedne na užarenu klupu, biti u stanju da promeni taj okoreli mentalitet u kome je dovoljno biti drugi, treći ili četvrti, ali nikada prvi.Uz realnost takvu kakva je, da je Mančester siti postao dominantna ostrvska sila, da se budi komšijski Arsenal, da je Liverpul proteklih godina pokazao nekadašnju snagu, a Mančester junajted polako dolazi sebi, čemu zaista mogu da se nadaju u Londonu? Otuda taj napad nervoze, taj bes koji je pokuljao iz Kontea pošto je njegov tim 18. marta prosuo u finišu protiv Sautemptona prednost od 3:1 (meč završen rezultatom 3:3), nije neočekivan. Italijan je verovatno znao da će tom bujicom reči, kojom je napao i upravu u igrače, sebi ispisati otkaz. "Kada niste tim, svašta se može dogoditi u bilo kom trenutku", rekao je tada. "Vidim 11 igrača koji izađu na teren, koji su sebični, koji ne žele da pomognu jedan drugom i ne igraju srcem", bila je još jedna presuda. I onda momenat "prosvetljenja": "To je priča Totenhema, vlasnik je tu već 20 godina i nikada ništa nisu osvojili, ali zašto?", upitao se Konte. Mediji u Londonu sada oštre pera i na njegovim greškama u prelaznom roku, ali ko ih od trenera nije činio?Ko je mogao da pretpostavi da će Brazilac Rišarlison, postići samo dva gola posle pet sezone u Evertonu u kojima je redovno imao dvocifren učinak. Da Hari Kejn, kao neporpravljivi zaljubljenik u klub, nije postigao 23 gola na 39 mečeva u svim takmičenjima, gde bi sada bio Totenhem i Konte sa njim? A čini se da je i ovo što se dešava, najbolji dokaz Kejnu da, ostajući još koju godinu u Totenhemu, neće svoju karijeru ukrasiti nekim peharom. I da je krajnje vreme da i on napusti taj brod, ako želi da ikada išta osvoji na klupskom nivou. Posle ove londonske epizode, pitanje je i za Kontea, šta je najbolje? Stručnjag takvog temperamenta, najviše odgovara tom južnjačkom, italo miljeu i za Antonija nema ništa bolje od toga da se vrati tamo odakle je došao, na Apenine. Gde bolje razume i fudbal i okolinu i gde će i njega bolje razumeti i prihvatiti. Mada nikad ne sasvim, jer će se ti vulkanski izlivi i dalje nastaviti. Jednostavno, neki treneri su takvi i to se nikada neće promeniti, ma gde budu radili.
