"Tuker" i ratnici

Šest godina su navijači Mančester junajteda čekali da se parče srebrnine vrati u vitrine na &quot;Teatru snova&quot;.Ono što su nekada, u vreme velike slave, zvali utešnim kupom &quot;Mikija Mausa&quot;, sada je postao simbol novog proleća, nove ere Junajteda. Ili, barem tako veruju na Old Trafordu, na severozapadu Engleske, u dvorištu giganta koji je poput usnule Trnove ružice, predugo spavao. Ko je probudio Mančester junajted? I kako je Junajted, iz tog skoro decenijskog dremeža, za devet meseci uspeo da se od tima gubitnika pretvori u tim ratnika, dostojan da ga sa klupe vodi i slavni Ser Aleks Ferguson? Ako je nešto indikator za navijače &quot;crvenih đavola&quot;, da se nešto dobro dešava na Old Trafordu, onda je to činjenica da vremešni Škot, kom će u maju biti decenija otkako je rekao zbogom trenerskom poslu i otišao da uživa u penziji, sada redovan gost na svim mečevima, kod kuće i na strani. Ako Ser Aleks uživa u igri Ten Hagovog orkestra, možete misliti kako sada, posle osvojenog Liga kupa, cvrkuću navijači Junajteda, koje je tokom 26,5 godina sjajne vladavine, razmazio taj isti Ferguson. Liga kup je temelj, preko potrebna osnova na kojoj će se zidati nove tvrđave uspeha, veruju na Starom Trafordu. Uostalom, pitajte je li to bilo i u slučaju Jirgena Klopa i Pepa Gvardiole u rivalskim im, Liverpulu i Sitiju. Biće da jeste.Godine lutanja ispunjene arogancijom zbog bliske, uspešne prošlosti, i nemanjem jasne vizije kako dalje, na putu su da budu bačene pod noge, u eri koja je započela temeljnim čišćenjem dvorišta u kom se nakupilo svega i svačega. Čak je i Robin van Persi, čovek koji je te nestvarno dobre sezone 2012/13 sa 30 golova doneo poslednju krunu Premijer lige u Mančester junajted, ovih dana boraveći u bivšem klubu, priznao: &quot;ovde se nešto dobro kuva&quot;. Ne kuva, već vari - neko posebno, fudbalsko pivo u proverenim, starim bačvama u podrumima Old Traforda. Mančesterski Ginis, ili bolje rečeno nešto novo, sa holandskom aromom, šmek dodatkom. No, jedno je sigurno, navijači Junajteda se polako prepuštaju tom fudbalskom opijatu. A u fudbalu je oduvek bilo tako, nema slasti bez doze gorčine. Decenija postfergusonovske ere je na izmaku - Dejvid Mojes trajao je jedva devet meseci, ni toliko. Luj van Gal je bio prvi holandski pokus, doneo je FA Kup, ali njegov Junajted nije imao dovoljno prepoznatljive magije. Ni Junajted fudbalskog Darta Vejdera, Žozea Murinja, iako sa tim pretposlednjim peharom, Lige Evrope iz 2017. godine, nije imao &quot;to nešto&quot;. Ole Gunar Solskjer je bio pokušaj fudbalske romantike, reminiscencija povratka u fergusonovske dane, sa izvesnim pomakom na bolje, drugim mestom u Premijer ligi, ali nedovršenim krajem; ni Norvežanin nije imao &quot;to nešto&quot;, da pogura Junajted na viši nivo. Tek to nije uspelo Ralfu Rangniku, čiji se brod posle šestomesečne avanture, potpuno nasukao na sprud.I onda je krajem maja, u Mančester stigao on, Erik ten Hag. &quot;Tuker&quot;. Ako postoji tipičan predstavnik &quot;Tukera&quot;, kako u Holandiji zovu ljude rodom iz tog istočnjačkog regiona zemlje, Tventea, onda je to bez dileme novi menadžer Mančester junajteda. Tukeri su, kako kaže i Ten Hagov biograf, Marten Mejer, ljudi koji ne vole preterano strance, koji ne troše mnogo novca, što bi odgovaralo uvreženom mišljenju o našim Piroćancima. Deluju pomalo tmurno, ne smeju se previše, ali su ponosni na svoje poreklo. Imaju jako izraženo samopoštovanje, ozbiljni su i znaju kako da obave posao. Zasuci rukave i prioni na posao. I ne pričaj mnogo. Ipak, Tukeri su i prijateljski nastrojeni i radoznali i poželeće da vas upoznaju ako im se učini da ste u redu. Ne daju se lako izbaciti iz koloseka. Veruju u sebe i uvek će stati za odbranu svojih prava, ali su i stabilni, mirni kad su pod pritiskom. Tukeri imaju svoj dijalekt i razlikuju se od ostalih Holanđana, a za igrače iz ostatka zemlje, koji su dolazili da igraju za Tvente, često su se šalili da je potrebno da sa sobom ponesu pasoše. Sve to je i Erik te Hag, čovek koji je sa istoka, otišao na zapad zemlje, podigao novo svetlo nad Ajaksovom Amsterdam arenom i otisnuo prošlog proleća na rizičan put preko Lamanša, da preuzme Mančester junajted. &quot;Zasuci rukave i prioni na posao&quot;... I prionuo je. I za devet meseci, slažu se mnogi, napravio čudo.Naravno, nije pametno svoditi račune dok bitka još traje, ali da je Mančester junajted pod njegovom komandom nešto sasvim drugo, osvežavajuće, u to nema sumnje. Ko ih je gledao pre samo godinu dana, kako su se vukli po terenu, bez i grama samopouzdanja, podeljeni, posvađani, daleko od ikakve vizije tima, ne može da se načudi. Tim koji od decembra bezmalo igra svaka tri ili četiri dana, jedini u Evropi(!), klizi po novom koloseku koji je trasirao holandski arhitekta sa takvom pedantnošću, da je to prosto milina gledati. Kod Ten Haga nema ništa da je nevažno - svaki detalj se računa, svaka sitnica je deo velike celine. Kada je od kuvarice u kantini Go Ahed Iglasa tražio da šolje čaja poređa po stolu u jednu liniju, kako bi to delovalo ozbiljnije, svi su ga smatrali &quot;čudakom&quot;. Ispostavilo se da je znao šta radi. Kruži priča kako je nedavno poslao osam saradnika da do detalja isprate igru Barselone i vrate mu se sa izveštajima. U nedelju, uoči finala Liga kupa sa Njukaslom na Vembliju, nije dozvolio igračima da se na stadionu pojave u sponzorskim odelima! Čak je zvao i upravu kluba i ljude iz marketinga da im objasni da to ne bi bilo dobro, i da bi ekipi u tom presvlačenju, &quot;oduzelo dragocenih deset minuta&quot;! Kod njega je svaki minut bitan, kako na treningu, tako i posle njega, na utakmici i pre i posle utakmice. I poslušali su ga, igrači su došli u trenerkama. Stiv Meklaren, kom je on nekada bio pomoćnik u Holandiji, sada je njegov pomoćnik u Junajtedu. Letos je otkrio priču o tome kako je Erik reagovao kada mu je dao prvi zadatak tada u Tventeu. &quot;Imaš li neku ideju sutra za trening?&quot;, rekao je Stiv, da bi mu se Ten Hag uskoro pojavio na vratima kancelarije sa debelom fasciklom u kojoj je bio ispisan i isplaniran svaki detalj treninga, od toga šta će se raditi i koliko minuta, pa do toga ko će iznositi lopte! Bivši saradnik Aleksa Fergusona, ostao je bez teksta.Oni koji su letos, posle prva dva poraza u ligi, od Brajtona (1:2) i Brentforda (0:4), videli novu katastrofu Junajteda, prevarili su se. Tim je već osvojio jedan pehar, bori se u FA kupu i Ligi Evrope i teorijski je u trci za titulu u Premijer ligi. Malo li je? Ten Hag je pred obračun sa Barselonom u revanšu, večerao sa Aleksom Fergusonom, razmenjujući (a šta bi drugo) fudbalske priče. Jer on diše, jede, živi, sanja samo fudbal. On je, u ovih devet meseci, uveo gvozdenu disciplinu u tim, vratio taj stari Fergusonov trik, &quot;mentalitet opsade&quot;, po kojim zbija redove sa svojim igračima internom pričom kako su svi protiv njih. Igračima je trener, ali im je i očinska figura. On može da bude strog, ali i da ih izgrli i pleše sa njima na terenu, kao u nedelju na Vembliju. Oni su svi podešeni na istu &ldquo;Ten Hag frekvenciju&rdquo; i igraju napadački, fudbal junajtedovskog tipa, sa primesama totalnog fudbala po filosofiji Rinusa Mihelsa i Johana Krojfa. Koliko je samo bitnih odluka Ten Hag morao da donese od maja! Kiksevima sklonog Harija Megvajera, kapitena, morao je da gurne u drugi plan, ali tako kulturno, da se ovaj ne oseća zapostavljenim. Markusa Rašforda je kaznio jer se uspavao i nije došao na sastanak pred utakmicu sa Vulvsima - meč je počeo na klupi, a onda ušao u drugom poluvremenu i postigao gol odluke. Sa igračima je, posle poraza od Brentforda trčao 14,35 kilometara, jer su ukupno toliko pretrčali manje na utakmici, od protivnika! Tada su ga shvatili ozbiljno. Kako kaže, kaznio je i sebe jer je i on deo tima.Kako je rešio noćnu moru od slučaja Kristijana Ronalda, to je već za udžbenike. Niko se ne može oteti utisku da je Junajted bez Ronalda, poleteo, jer su mu skinuti tegovi egoizma i individualizma sa nogu. &quot;Fudbal je timska igra, ginite jedan za drugog, pomažite jedan drugom i bićete nagrađeni&quot;, stalno podseća svoje igrače. Iako nedovoljno duboke klupe, uspeo je da drži ekipu u sjajnom ritmu rezultata i da svojim lucidnim izmenama, često rešava utakmice na taj način. Junajted je ekipa sa najboljim učinkom igrača koji su ušli sa klupe ove sezone i donosili bodove. I to nešto govori o njegovoj sjajnoj viziji igre, o besprekornom kompjuterskom mozgu, koji je u stanju da predviđa naredni potez protivnika. Ako je potrebno, neće se igrati samo lepo, već će se lepo žrtvovati za rezultat, za korisno, kao što smo videli u drugom poluvremenu protiv Njukasla, u finalu kupa. Ekipi koja je gubila gotovo svaki duel, ulio je ogromno samopouzdanje; od tima koji je delovao mlako i kom je nedostajalo čvrstine, došlo se do toga da ih sada već optužuju da igraju na liniji grubosti. Pre će biti da im se vratio taj osećaj muške, fudbalske igre, zakon krvi i znoja.Svaki potez koji je napravio u prelaznom roku, bio je što bi se reklo - pravo u centar. Oformio je više od preko potrebne kičme tima - na golu je sjajni David de Hea, štoperski par čine u super tandemu Rafael Varan i Lisandro Martinez, koji iz dana u dan sve više podsećaju na tandem Ferdinand - Vidić. Ispred njih je cement u vidu komandosa, Brazilca Kazemira, pravog lidera na terenu, momka koji je sa Realom uzeo sve, ali je i dalje gladan uspeha. Iza napadača, uvek prgavi Bruno Fernadeš, napred Markus Rašford, koji je ove sezone pronašao sebe i ne zaustavlja se u postizanju golova. Dovođenje iskusnog kreatora Kristijana Eriksena je bio superpotez, iako je Danac sada povređen, on je taj koji svojom kreativnošću rešavao brojne probleme na sredini. Mislilo se da će posle povrede Eriksena, biti narušena kohezija igre na sredini, ali Ten Hag ne dozvoljava da od pojedinca sve zavisi. Našao je rešenja i za to. I Antoni, kog je doveo iz Ajaksa, sve više pokazuje da je igrač od karaktera, a to kako je krizu samopouzdanja Džejdona Sanča, rešio od oktobra do januara, posebna je priča. Mnogi, koji su bili šokirani kada je ove zime na pozajmicu doveo Vuta Veghorsta, sada vide da i on ima svoj zadatak koji obavlja sasvim dobro. Luk Šo je ove sezone pokazao da je spravom u krugu najboljih levih spoljnih u ligi, a otkrilo se da može da odlično igra i štopera, što da ne? Diogo Dalo je proigrao desno, čak se i otpisani Aron van Bisaka vratio u tim, a postepeno, pametno uvođenje u vatru talenta Alehandra Garnaća, pečat je koji je svojstven Ten Hagu, kako je to radio i sa brojnim igračima u Ajaksu.Momenat kada je u svečanoj loži Vemblija, podizao pehar Liga kupa, kada je dobio najveće ovacije navijača, jasno pokazuju da im se već nastanio u srcima. Kao i komšijama u Češiru, koji ga vide kako nonšalanto, na biciklu, vozi do supermarketa. Ten Hag armija. Kao nekad Fergijeva armija. Otuda te scene slavlja igrača i ogromnog broja članova stručnog tima Junajteda, na travi Vembija, nisu preterivanje. Oni su shvatili da su na početku jedne ozbiljne, zajedničke misije. Pobeđeni su od starta sezone i Liverpul, Totenhem, Arsenal, Mančester siti, i Barselona, i u finalu kupa Njukasl. I ko zna šta još sledi do kraja ove sezone, a i posle toga. Protivnici su ih ozbiljno shvatili, to potvrđuju reči baš od strane Klopa, Gvardiole, Ćavija... &quot;Ere su tu da se ruše&quot;, rekao je Ten Hag na prvom obraćanju novinarima u Mančesteru, proletos, aludirajući na godine dominacije Sitija i Liverpula. Izgleda da je zadatak ozbiljno shvaćen. I krenuli su vatreno, kao da nema vremena. Uspostaviti prirodan poredak stvari, gde je Junajtedu mesto na vrhu. To se ne radi rečima, već prolivanjem krvi i znoja. Uporno, svakog dana. Kako Ten Hag to kaže, &quot;niko vam trofeje neće pokloniti&quot;... Zoran Kecman