Zatvorski šok

Kada pomislim na Borisa Bekera, uvek mi je u glavi taj blistavi trenutak iz 1985. kada je kao grom iz vedrog neba sevnuo na Vimbldonu i uzeo taj zlatni trofej.Beker se pamti, drugovi moji teniski, po toj mladalačkoj strasti i božanskom talentu za igru sa reketom i žutom lopticom. Ne po ovom neslavnom, poslednjem poglavlju, sa zveketom zatvorskih lanaca i obrtanjem ključa na bravi u njegovoj ćeliji. Boris Beker je, u glavama onih pravih teniskih zaljubljenika zaključan u teniski Panteon, kao jedan od najfinijih, mladih Bogova. Jer se i uzdigao rano među zvezde, bilo mu je tek 17 leta! To vam je kao da sada Karlos Alkaras, ili čak i neko godinu mlađi od njega, dođe na Vimbldon i osvoji san svih tenisera, taj Sveti gral tenisa. Pravo niotkuda, iz teniskog nebistva, munjevito do vrha. Samo snagom beskrajnog talenta. Imajte to na umu, kada budete iščitavali gorke redove njegove životne, zatvorske hronike, koja će se sada u nastavcima ispredati po britanskim i nemačkim tabloidima, tako ogrezlim u valjanju velikih imena u mulj životnih zbivanja.Nažalost, Vimbldon je u svojoj grandioznoj istoriji doživeo da se ne igra tokom godina drugog svetskog rata, doživeo je i da ga sa mape turnira iz kalendara izbriše nekakva fantomska, divljačna plandemija 2020. Doživeo je i da se obruka i zbog političkih igara izrekne kaznu zabrane ruskim i beloruskim teniserima, kao da su oni krivi što vojni stratezi pokreću mašineriju rata. Ali to je druga tema. I sada, da ima svog šampiona, najmlađeg u istoriji - iza rešetaka. I to je život. Otkako se 2002. godine prvi put našao u kovitlacu finansijskih dugova, i uslovno bio osuđen na zatvorsku kaznu Nemačkoj, zbog neplaćanja poreza, Boris Beker nije mnogo naučio. U životu se neke lekcije ne daju savladati kao one o tome koji je pravilan hvat prilikom servisa ili kada je pravi čas da istrčite na mrežu, to je za Borisa sve bilo luk i voda naspram zauzdavanja sopstvenog, pustolovnog karaktera, da se u svemu, a ponajviše u užicima, oblato pretera. Ako je na terenu imao karakter, ako je onim pogledom prilikom servisa, uterivao strah u kosti protivniku s druge strane mreže, da će ka njemu poslati lopticu brzinom od 200 na sat i pritom pokupiti kreč sa linije, a da je on reketom neće ni dotaći, onda se može reći da je van terena imao popriličan problem da sebe definiše. &ldquo;Šta će mi pisati u pasošu, kao profesija, kada se jednom povučem? Bivši teniser?&quot;, zapitao se jednom javno. Šampion na terenu, sigurnog koraka između tih magičnih belih linija, van njega, tragalac za spostvenim ja, kreatura nesigurnog koraka.Sećam se kako sam se baš iznenadio u to leto 2019. na Vimbldonu, kad sam ga video kako izlazi iz studija BBC u Medija centru na Vimbldonu. Uporedio sam taj trenutak, kada je hramajući, zbog problema sa kukovima, prešao nekoliko stepenika, potom još par koraka do obližnje drvene klupe, na koju je seo, kao čovek-starac ophrvan teretom od tone na svojim leđima, i zagledao se u jednu tačku... Uporedio sam to sa onim &quot;pancerskim&quot; kretanjem ka mreži na Central kortu Vimbldona, kada bi se bacio svom dužinom u stranu, u pokušaju da dohvati nedostižan volej. Mešanje dve metafizike, dve vremenske dimenzije, jedne srećne, druge tužne... I onda sam se prisetio onog mladalačkog, blistavog osmeha kada je prvi put prigrlio taj vimbldonski trofej, i uporedio ga sa tim trenutkom kada je na njegovom licu bila samo senka velikih briga, senka odsutnosti, dok su bore na čelu jasno ocrtavale reljef neizvesnosti života. Toliko puta je pobeđivao, toliko puta se izvlačio u poslednji čas, ko mu može i sme zameriti što se nadao da će pobediti i sada? Da će se otrgnuti toj hordi nevidljivih pasa pravde koja mu je godinama bila mu na tragu i evo, sad ga je sustigla. A onda se setim one Balaševićeve, o bagrenju i tih stihova... &quot;Vlast je vlast i ja to poštujem Tu su paragrafi pa zagrabi Nek isto je i đavolu i đakonu...&quot;Mislim da znam ili da barem mogu da naslutim šta je Borisa najviše dirnulo, šta ga je najviše guralo da iskopa taj šanac između sebe i onih koji su ga posle bankrota 2017. godine progonili po sudskim salama, tražeći da mu naplate i poslednji cent. Njega je zabolelo to što su želeli da mu uzmu ono najdraže, ono što je bio njegov životni doseg najvišeg reda - njegove trofeje! &quot;Drugi ne padaju tako duboko kao ja, ali možda i ne dosežu tako visoko. Za njih je to više posao, dok je za mene tenis moj identitet, definicija, čak i kad ne želim to da bude&quot;, rekao je Beker na jednom mestu u svojoj autobiografskoj knjizi iz 2015, čiji je uvodnik, zamislite, napisao niko drugi do njegov tadašnji učenik, najbolji igrač sveta, Novak Đoković. Mora da se pitao - &quot;zar sam toliko znoja i truda prolio, zar sam toliko svega na terenu preživeo, ostavio tolike sate i minute, da biste mi, tek tako, po slovu nekakvog zakona, oduzeli to jedino što zaista vredi i sija posebnim sjajem? Ko sam ja i ko bih bio kada biste mi ih oduzeli?&rdquo; Možda će se Boris, sada, u narednih dve i po godine, ili u najboljem slučaju samo šest meseci, u najblažoj varijanti, imati vremena da odgovori na neka svoja večita pitanja na koje nije našao odgovore. A mogao je da vidi i kako su neke stvari radili drugi, ali to ne bi bio Beker. Dok je njegov najveći vimbldonski rival, Stefan Edberg, otišao sasvim drugim putem, postavši biznismen i osnivač investicionog fonda, sa talentom za posao vezanim za nekretnine, Boris se kockao i bukvalno sa životom i sudbinom.Igrao je i poker, bio jedno vreme trener najboljem igraču sveta, ali najviše bure imao je u privatnom životu, od jedne do druge supruge, od jednog do drugog razvoda, a sve to ga je koštalo, i novca, i snage i nerava. Da, možda se zaista, kako ga je jedan advokat opisao, ponašao poput noja &quot;gurajući glavu u pesak&quot;, kao da se oko njega ne zbiva to što se zbiva. Ali to je Beker, nije bilo ko. Ironija sudbine je da ga ovog leta nećemo gledati na prelepim, zelenim vimbldonskim terenima i slušati njegove lucidne komentare o mečevima na najprestižnijem svetskom turniru. Ironija je i u tome, što će dok Novak, Rafa i neki drugi, budu prebacivali lopticu preko mreže i borili se za najveći trofej svetskog tenisa, Beker biti zaključan u četiri zida svoje ćelije, u ozloglašenom zatvoru Vandsvort, svega nekih tri kilometra dalje od Central korta. Možda će i nekim čudom uspeti da čuje graju sa tih terena, ili će, ako zatvorski čuvari budu imali dovoljno sluha i milosti, moći da ih podučava teniskim veštinama u zatvorskom dvorištu, gde će, bez dileme, biti najpoznatiji, najslavniji zatvorenik. Boris će i tako opet biti u gradu u kojem je teniski rođen, u kom je trajno nastanjen od 2012. i u gradu u kojem je pao u prašinu, pogođen strelama grešaka koje je počinio, strelama života. Bitno je samo da pregura i tu bitku života u pet setova i da ne poklekne. I kada sav ovaj košmar u kojem je sada prođe, da sa sudijske stolice života ponovo začujemo, kao nekada, &quot;gem, set, meč, Beker&quot;...