Kazu

Volite li &quot;Lovca na jelene&quot;? Možda, ipak, nešto sažeto, sat i po snimka lakog za praćenje.Ako je suditi prema dugotrajnosti karijere Kazujošija Mijure, možemo zaključiti da je u nekom zapećku sobe okačio poster Kristofera Vokena i Roberta De Nira, dok ih Vijetnamci, od &quot;milošte&quot; Čarliji, primoravaju na partiju ruskog ruleta. Odrastao u porodici fudbalskih fanatika, Mijura je zajedno sa bratom Jasutošijem od detinjstva znao čime želi da se bavi u životu. Njihov otac je 1970. otputovao na Svetsko prvenstvo u Meksiku gde je kamerom snimao partije jednog od najboljih fudbalera svih vremena Pelea, da bi ih kasnije pokazivao mlađanom Kazujošiju. Tada trogodišnji Mijura zaljubio se u &quot;zeleno-žute&quot;.U to vreme Džej liga nije postojala, pa samim tim ni način da mladi japanski talenti steknu status profesionalaca. Popularni &quot;Kralj Kazu&quot; je, zahvaljujući očevim vezama, napustio srednju školu sa petnaest godina i zaputio se sam i sa tek ponekom rečju portugalskog u Brazil, kako bi potpisao za tamošnji Juventus. Klub je dobio ime upravo po italijanskom pandanu za koji je navijao vlasnik, ali, a priča ne bi bila zanimljiva bez tog &quot;ali&quot;, boje kluba preuzete su od torinskog rivala, za koji je navijao njegov sin. Takođe, protiv ovog kluba je Pele, po sopstvenom priznanju, postigao najlepši gol u karijeri. Znate onaj, kad prebaci loptu preko nekoliko igrača, ali za koji nema snimak da to potkrepi. I da, ponovo Pele, kao lajtmotiv Mijurine karijere.Prvi profesionalni ugovor potpisao je 1986. sa Santosom. U to vreme sredinu terena držao je Dunga, koji će u drugoj polovini devedesetih zaigrati protiv Mijure u japanskoj ligi. Međutim, Brazil nije bio obećana zemlja za Kazua. Promenio je šest tamošnjih klubova, pre nego što je, tokom drugog mandata u Santosu, odlučio da se vrati na rodnu grudu. &quot;Zemlja sambe&quot; svojom razuzdanošću očigledno nije prijala pripadniku sredine izrazite discipline kao što je Japan. Istinu govoreći, ideja o japanskom napadaču koji &quot;praši&quot; po brazilskim pašnjacima u dresu Koritibe je od starta osuđena na propast.U karijeri sportista koji su promenili mnogo klubova, ostaje jedan pod čijom egidom se skupljaju ostali. Bobo Vijeri je imao Inter, Sebastijan &quot;Loko&quot; Abreu Botafogo, a Mjura Verdi Kavasaki. Početak devedesetih je, kao i za ostatak sveta, bio živopisan za njega. Osvojio je četiri uzastopne titule lige u tandemu sa Rujem Ramosom, naturalizovanim Japancem s kojim će 1992. osvojiti Azijski kup. Šest godina kasnije, Mijura će dovesti Japan do njihovog prvog učešća na svetskim prvenstvima. Avaj, 14 golova u kvalifikacijama nekako nije bilo dovoljno da bude u sastavu koji će otputovati u Francusku. Tokom perioda u današnjem Tokio Verdiju, osvojio je i inaugurativnu nagradu za Azijskog igrača godine 1993, ali je taj izbor poništen i zvanično se beleže osvajači od 1994. kada je priznanje poneo Said Al Ovarijan, vedeta Al Šababa i strelac jednog od najlepših golova na Svetskom prvenstvu iste godine.Mijurin povratak poklopio se sa osnivanjem Džej lige 1993, a upravo on je proglašen za najkorisnijeg igrača te sezone, na taj način pretekavši ikonu Lestera i Barselona Garija Linekera. Petu titulu Kazujoši nije dočekao, a bez njega je nisu ni osvojili. Odlučio da po drugi put napusti otadžbinu. Prvi Japanac u Seriji A, pozajmica u Đenoi trebalo je da pokrene njegovu evropsku karijeru. Da stvari neće teći po planu bilo je jasno posle prve utakmice. Mijura je udario u potiljak legendarnog Franka Barezija i morao je na operaciju. Od Evrope je, osim sezone u Italiji, video jedino Hrvatsku 1999. kada je, tek u nekoliko navrata, branio boje Dinama i osvojio titulu. Tokom šest zagrebačkih meseci, Mijura je delio teren sa najboljim saigračem u svojoj karijeri &ndash; Robertom Prosinečkim.Njegov manjak nastupa nije sprečio stotine japanskih novinara da pohrle u region. Što je, ako pogledamo nedavni primer Vua Leja iz Espanjola, trend koji ne jenjava. Mijura je u Japanu imao status &quot;superstara&quot; i po povratku iz Brazila, a, uprkos neuspešnoj evropskoj avanturi, Kazu po drugom povratku u domovinu stiče status božanstva. Neki su ga čak poredili i sa Maradonom. Pre prelaska u danas popularni Vizel Kobe, Kazujoši je bio na probi u bormutskim &quot;trešnjicama&quot;, da bi 2005. potpisao za manju od dve Jokohame. Iste godine bio je na pozajmici u Sidneju, nekadašnjem klubu Alesandra Del Pijera, ali i naših Miloša Ninkovića i Dimitrijevića, kao i Nikole Petkovića. Zanimljivo, sva četvorica proglašavani su za igrača sezone u ovom klubu.Četiri nastupa, čisto da štiklira i Australiju na listi kontinenata. Ljubiteljima sportskih simulacija poznate su njegove proslave golova poznatije kao &quot;Kazu ples&quot;. U svom imenu &quot;Kazu&quot; nosi i finta driblinga karakteristična za vremešnog Japanca.Mijura drži rekord za najstarijeg igrača koji je igrao (53) i koji je postigao gol u profesionalnoj utakmici (50 godina i 7 dana). Nadmašio je čuvenog Stenlija Metjuza, &quot;Džentlmena fudbala&quot; i prvog dobitnika Zlatne lopte, za dva dana. Metjuz je čuven i po tome što je bio deo britanskog tima koji je uputio nacistički pozdrav pred utakmicu sa Nemačkom 1938.Dakle, u brojkama: 53 godine života 35 godina karijere 5 dekada u kojima je igrao 4 kontinenta 13 klubova 55 golova za JapanDebitovao je i za futsal reprezentaciju Japana. Prva utakmica bila je protiv Brazila.Za Jokohamu igra i dalje, premda retko. Nedavno je i produžio ugovor koji traje dovoljno dugo da zaigra fudbal i u 54. Kako kaže, održava ga ljubav prema fudbalu koja je još veća u odnosu na onu iz brazilskih dana. &quot;Da, draga, starost pre vremena stiže. S povorkom crnom neduga u mana. Ne osećamo ni slasti ni griže. Ni sveži polet iz mladićkih dana&quot;. Tako je o starosti pisao Milan Rakić. Skoro 10.000 kilometara daleko i bezmalo vek kasnije, po jednog Japanca starost je zaboravila da dođe. Dušan Đukanović