Mala Mo

&quot;Ja sam samo prstom probao sport, pa te zato molim, veliki svete, nemoj da nam sada pokvariš dete. Mala Mo je stvarno cura i po, ona ima srce, ima tri čiste, ne mešajte je u kursne liste, neka to briga nekom drugom postane, pustite nju, neka joj sve igra ostane...&quot;Na današnji dan, 2. decembra 1973. godine, rođena je najdominantnija teniserka u istoriji &ndash; Monika Seleš. Mala Mo rođena je u Novom Sadu, u neka srećnija vremena, barem se tako prepričava. Jeste Mala Mo izvorno nadimak Morin Konoli, nekadašnje američke teniserke, ali je i Monika Seleš bila poznato pod tim nadimkom. Barem je ja tako pamtim, oprostite. Tek je naučila da čita i piše, a već je uzela reket u ruke &ndash; imala je samo šest godina. Ljubav prema tenisu odmah se rodila i za to je zaslužan i njen otac Karolj, koji joj je bio trener i tada i tokom čitave karijere. &quot;Prebacivali su mi da sam ćerki oteo detinjstvo i uskratio joj igračke, a ona je svoju igračku lično izabrala. Nisu to bile lutke ili plišani medvedići. Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečjim ushićenjem, kao zabavu. Međutim, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen životni izbor&quot;. Vezivao je kanape za branike automobila i tako je jedna mala i mršava devojčica započela svoj uspon. &quot;Najviše sam volela da udaram lopticom o zid i zahvalna sam stanarima što im buka nije smetala. I danas sam najsrećnija kad oko mene postoji veliki zid. To je sigurnosna mreža, muzika koja najviše prija mom uhu&quot;.Monika je volela Bjorna Borga, pa je tako nosila traku oko glave isto kao i Borg. Sa devet godina, tri godina pošto je počela da trenira, krenula je da igra mečeve i tada je dosta toga bilo jasno. Mo je sa devet godina igrala na Otvorenom prvenstvu Jugoslavije za devojčice do 12 godina pobedila sve mečeve. Niko nije mogao da je pobedi. Njen rođeni brat Zoltan Seleš, takođe je bio teniser i dugo su trenirali zajedno. Zoltan je takođe bio šampion Jugoslavije, tada u omladincima, uzrastu do 18 godina. &quot;Ona tada nije ni znala pravila igre. Samo bi udarala lopticu i igrala tenis. Igrala je i nije brojala poene. Uvek bi me pitala da li pobeđuje ili gubi&quot;. Svima je privukla pažnju. Svi su želeli da vide to malo čudo.Otišla je na Evropsko prvenstvo u Parizu, zajedno sa ocem i bratom. Pobedila je. Osvojila je Evropsko prvenstvo za devojčice mlađe od 12 godina, bez ikakvih problema. Niko joj ništa nije mogao. Imala je samo 10 godina i proglašena je za najbolju sportistkinju Jugoslavije. Zamislite to &ndash; šest republika u jednoj državi, toliko vrhunskih sportistkinja i jedna mala devojčica je najbolja među njima! Ona je prva i jedina koja je bila mlađa od 18 godina, a da je dobila to priznanje.Nastavila je da osvaja turnire, a kada je osvojila Orandž Boul u Majamiju, dobila je poziv da se preseli u Sjedinjene Američke Države. Jugoslavija tada i nije bila baš država gde se tenis toliko cenio i gde je bilo uslova da se trenira i radi za najviši nivo. Treba napomenuti da joj je pomogao i poznati kantautor Đorđe Balašević, koji joj je dao svoje teniske terene da na njima trenira. Ja sam samo prstom probao sport, pa te zato molim, veliki svete, nemoj da nam sada pokvariš dete. Mala Mo je stvarno cura i po, ona ima srce, ima tri čiste, ne mešajte je u kursne liste, neka to briga nekom drugom postane, pustite nju, neka joj sve igra ostane... Bila je to 1986. godina i Monika se zaputila u Ameriku.Otišla je tamo sa bratom Zoltanom, bez roditelja. Dobila je poziv Nika Boletijerija da se upiše na tenisku akademiju na Floridi, u Bradentonu. Sve se podredilo Maloj Mo. Brat je završio vojsku i ostavio svoju budućnost da bi išao sa Monikom. Roditelji su prodali tri kuće koje su imali i napustili su svoje poslove kako bi došli na Floridu. Prvo su živeli na teniskoj akademiji, da bi onda iznajmili mali stan na Floridi. Njeni roditelji bili su sjajni ljudi. Otac Karolj bio je šampion Jugoslavije u trostroku, snimao je dokumentarce, crtao stripove i bio teniski trener. Majka Ester bila je programer. I dan danas važi peticija da Karolj dobije ulicu u Novom Sadu. Ali, taj Novi Sad je zaboravljen, barem u našoj priči. Porodica, koja se držala zajedno, sada je bila na Floridi i sve oči bile su uprte u Moniku. Zanimljivo, živeli su u SAD i niko nije znao engleski. Svi su je trenirali &ndash; Boletijeri, otac Karolj i brat Zoltan. Svako je radio na nečemu.Monika je bila zanimljiva, levoruka teniserka. Mnoge je zanimalo i 'stenjanje', koje je pokupila od Džimija Konorsa, pa se uvek glasno čuje kada igra. Bila je udarač. Udarala je loptu iz sve snage, a brat Zoltan morao je da španuje četiri reketa nedeljno. Nije htela da se bavi tenisom profesionalno dok ne završi srednju školu. Škola joj je bila bitna. Htela je da završi pravo i da bude diplomirani advokat ili sudija. Zaigrala je kao mlada i za reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država protiv SSSR, ali je i dalje bila Jugoslovenka. Nisu želeli iz porodice Seleš da ih gledaju kao doseljenike, ali ni kao strance. Nije mogla da čeka ni škola, pa je debitovala sa 14 godina kao profesionalna teniserka. Prvi WTA turnir osvojila je u Hjustonu, kada je u finalu savladala Kris Evert. Samo mesec dana kasnije, te 1989. godine, igrala je polufinale Rolan Garosa i izgubila od najbolje teniserke sveta Štefi Graf. Godinu je završila kao šesta teniserka sveta.Narednu je počela sa serijom od 36 pobeda i osvojila je šest turnira zaredom. Osvetila se Štefi Graf za poraz u polufinalu i sa 16 godina i 6 dana osvojila Rolan Garos. Bila je najmlađa šampionka u istoriji Otvorenog prvenstva Francuske i dan danas je. Kraj njenoj seriji stigao je na Vimbldonu, koji nikada nažalost nije osvojila. Naredne dve godine, 1991. i 1992. su najdominantnije godine u istoriji tenisa. Osvojila je Australijan Open i skinula Štefi Graf sa trona, pa je postala prva teniserka sveta. Odbranila je Rolan Garos, preskočila Vimbldon zbog povrede i onda se vratila posle šest nedelja i osvojila i US Open.Učestvovala je na tri Grend slema i osvojila sva tri, a na kraju je osvojila i Završni Masters, drugi put zaredom, pošto je taj trofej odbranila. Bila je nedodirljiva. Takvu dominaciju nikada niste videli. I ne zaboravite &ndash; imala je samo 18 godina. Naredne godine &ndash; ista priča. Odbranila je sva tri Grend slema i tada je stigla do finala Vimbldona, ali je izgubila od Štefi Graf u finalu posle velike borbe. Tada je moralo stenjanje da prestane jer su se sve teniserke žalile sudijama na Seleš i njene Džimi Konors zvuke. Okej, to ste jedino i mogle tada, da se žalite na stenjanje, dok vas 19-godišnja Mo preslišava na svakom turniru. Monika je za dve godine igrala 34 turnira i na 33 je stigla do finala! Osvojila je 22. To je bio skor od 159 pobeda i 12 poraza i 55 pobeda i jedan jedini poraz u finalu Vimbldona na Grend slemovima. 30 titula, šest Grend slemova i dve godine na prvom mestu! Pa to ne može ni na igrici. Kao što su u Napolju pisali na grobovima za Maradonu &bdquo;Ne znate šta ste propustili&ldquo;, ovde ću malo i da preuveličam i da kažem, ne možete da verujete šta ste propustili.A onda ta 1993. godina. Da li je još nešto tih godina moglo da nas zadesi? Pa samo još meteor da je pao u sred Beograda. Odbranjen Australijan Open i četvrti put preslišana Štefi Graf, a onda i osvojen Čikago. Stiže u Hamburg, gde u polufinalu igra protiv Magdalene Maleve i onda se pojavio onaj ludak. Ginter Parhe. Nikada mu neću zaboraviti ime. Poremećeni fan Štefi Graf je utrčao na teren i kuhinjskim nožem ubo Moniku Seleš u rame. Navodno je to uradio kako bi onemogućio Seleš da igra i kako bi se Graf vratila na prvo mesto. Čoveče, to je tenis, sport, nije rat. Zašto si to uradio? Pisali su strani mediji da je to bio napad političke prirode, zbog tadašnjeg rata u Jugoslaviji i zbog svega što se dešavalo, pa da je Mo bila omražena jer je bila Jugoslovenka. Nemci su to odmah odbacili i rekli da se radi o poremećenom čoveku, koji je otišao u zatvor i na dugo psihijatrijsko lečenje. Nije dovoljno odgovarao, pošto je ubrzo pušten na slobodu.Tačnije, pušten je odmah na uslovnu kaznu zbog neuračunljivosti. Užas. Ubod od 1,5 centimetara dubine je zalečio za nekoliko nedelja, ali se Mo sa psihološke strane nikada nije vratila u normalu. Nikada više nije kročila u Nemačku, što je razumljivo. &quot;Ljudi zaboravljaju da me je ubo namerno i nije odslužio nikakvu kaznu. Nikada se neću vratiti ovde&ldquo;. Dve godine nije igrala tenis. Posle toliko Grend slemova, pobeda, osvojenih turnira, dominacije sa nepunih 20 godina, otišla je iz tenisa na dve godine. Obezbeđenje na mečevima je pojačano, ali Monika tako ne misli. &quot;Od kada sam ubodena, ništa se nije promenilo&ldquo;, rekla je Monika 2011. godine. Štefi Graf je posetila Mo tada u bolnici i bilo joj je veoma žao. Čim ju je videla, briznula je u plač. Šteta je da se njoj isto stavlja krivica za to, znale su to obe.Bio je jedan australijski bend, koji se zvao Jang Elders (Young Elders) i posvetili su joj pesmu Leti, Monika, leti (Fly, Monica, Fly) kako bi joj pomogli da se izbori sa svim problemima, a kasnije su promenili ime benda u Monika. Ona je tada istakla da joj to veoma znači. WTA je želela da Seleš zadrži prvo mesto dok se ne vrati na teren, ali su to skoro sve koleginice odbile. Glasalo se 1993. godine u Rimu i 16 od 17 teniserki su to odbile, sve osim Gabrijele Sabatini. Kada se vratila 1995. godine, podelile su ona i Štefi Graf prvo mesto, na šta su skoro sve teniserke pristale, osim njih nekoliko.Depresija je sustigla Mo i pobegla je od svih. &quot;Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara. Tada još nisam bila potpuno svesna ozbiljnosti onog što mi se dogodilo u Hamburgu&ldquo;. Živela je sa ocem daleko od svih, na jednom ranču, ali se otac Karolj razboleo. &quot;Postojao je razlog zašto tata nije prisustvovao onom sudbonosnom meču u Hamburgu. Kad su mi se on i mama pridružili u Vejlu, izgledao je loše. Bio je pripadnik stare garde i mrzeo je doktore, jednostavno nije mogao da podnese preglede. Imao je rak prostate. Bila sam uništena, kao da se neko okrutno našalio sa mnom. Tata je smešten u vrhunsku kliniku Mejo u Minesoti. U proleće te 1993. godine, bila sam bolesna od brige za oca i strahovala sam za svoju karijeru. U Vejlu sam dosta vremena provodila pored telefona čekajući vesti od roditelja. Tatina operacija prošla je dobro i posle se podvrgao hemioterapiji. Želela sam da budem pored njega, ali morala sam prvo sebe da izlečim. Svoju frustraciju dva meseca izbacivala sam pomoću fizikalne terapije, napadajući je istim intenzitetom kojim sam igrala mečeve. Prolazila sam kroz bolne i bezbrojne vežbe jačanja mišića pomoću mekih plastičnih traka koje je zaista teško razvući. Do avgusta bila sam na dobrom putu da se vratim sportu pre kraja&ldquo;.Vratila se Mo i osvojila deveti Grend slem, ali onda se desilo nešto od čega se nikada neće oporaviti. &quot;Svaki dan započinjem misleći na njega. Kako vreme prolazi, sve više mi nedostaje. Gde god sam putovala na takmičenja, tata je uvek bio pored mene. Kada je operisan od raka prostate i pao u postelju, ja sam bila pored njega. Davala sam mu morfijum za ublažavanje bolova i hrabrila ga da izdrži, kao što je on mene bodrio na turnirima. Preminuo je u maju 1998. godine i taj gubitak boli me više od hamburške rane. Teško je kada tokom meča po navici pogledate u publiku i shvatite da je ono najvažnije mesto ostalo zauvek prazno&ldquo;. Tu je bio kraj stare Monike Seleš. Nije mogla preko toga.Što se tiče reprezentacije, igrala je na Olimpijskim igrama 1992. kao nezavisni sportista, pošto su u Jugoslaviji bile sankcije. Na narednim Olimpijskim igrama igrala je pod zastavom SAD. Osvojila je bronzu 2000. u Sidneju, kada je pobedila Jelenu Dokić, a Fed Kup sa Amerikom osvojila je 1996, 1999. i 2000. Iako joj se piše ta iz 1999. godine, nije igrala za SAD. &quot;Znam gde sam rođena i Jugoslavija će zauvek biti u mom srcu. Mnogo je razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo, ali ipak nisam imala snage da igram za američku Fed kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada&ldquo;.Mo je igrala čak do 2008. godine, kada se zvanično povukla. Realno, Mo se povukla 1998, a ovo sve je nekako osvojila na 'silu'. Ne igrački, već psihički. Danas, Monika živi normalan život. Udata je za 32 godine starijeg biznismena Tomasa Golisona. Retko se može videti u javnosti, iako je aktivna u tenisu i dalje. Izdala je i autobiografiju, koju preporučujemo sa najvišim ocenama. Mo, hvala na svemu i srećan rođendan.