Ko je koga slagao?

Fudbalska reprezentacija Srbije se bez bodova vraća sa gostovanja Ukrajini. Bez bodova, ali i bez igre i ideje kako da dođe do nje.Najveća dilema kojom se bavila domaća javnost je otklonjena prvim minutom utakmice. Da, Luka Jović je zaigrao u startnoj postavi. Ipak, ono na šta apsolutno niko nije obratio pažnju, a kako je na terenu izgledalo, čak ni stručni štab, bilo je pitanje ko će i kako zaigrati na poziciji zadnjeg veznog. Selektor Mladen Krstajić je odlučio da se vrati na &quot;nepopularnu&quot;, &quot;muslinovsku&quot; formaciju 3-5-2, pokušavši pritom i da &quot;prepiše&quot; deo taktike Ajntrahta iz Frankfurta, delegirajući Filipa Kostića i Mijata Gaćinovića na spoljne pozicije. Korak dalje u prepisivanju je bilo postavljanje Aleksandra Kolarova na mesto levog štopera, što je uloga poznata kapitenu iz njegove poslednje sezone u Mančester sitiju. Kolarov je u sistemu Pepa Gvardiole mogao da odgovori tim zahtevima, što zbog načina igre aktuelnog šampiona Engleske, što zbog prisustva defanzivnih veznih fudbalera poput Fernanda i Fernandinja, koji su umeli kvalitetno da zatvore prostor na sredini terena i spreče bilo kakvo &quot;šetanje&quot; protivnika u tom rejonu.U selekciji Srbije takvi igrači ne postoje. Od početka utakmice je bilo jasno da je selektor ukrajinske reprezentacije Andrej Ševcenko dobro uvideo gde će se pojaviti prostor za igru njegovih pulena. A oni su to obilato iskoristili. Stručni štab Srbije jeste nameravao da igra ofanzivan fudbal, ali kao da je zaboravio na to da se sa druge strane ipak nalazi još neko i da igrači u crvenim dresovima nisu sami na terenu. Iz rupa nastalih u liniji koju je trebalo da čine Adem Ljajić i Nemanja Maksimović ili su padali golovi ili je lopta išla na bokove. Na jednoj strani Mijat Gaćinović i Nikola Milenković, na drugoj Filip Kostić i Aleksandar Kolarov su bili u paklu tokom celog meča, pokušavajući da shvate šta treba da rade i koji deo terena treba da pokriju. A ofanzivna linija Ukrajine je sve to veoma, veoma dobro znala. I više od toga.Sa druge strane, na prste jedne ruke mogu da se nabroje šanse koje je stvorila srpska selekcija. Zapravo, u prvih pola sata meča Krstajićevi izabranici gotovo da nisu uspevali ni da pređu centar igrališta, ali su svaki put stizali do šansi, pre svih Aleksandar Prijović, možda i nepravedno izmenjen u prvom delu drugog poluvremena, pošto je ostavio daleko bolji utisak od Jovića i imao jedine dve ozbiljne šanse za srpsku selekciju. Priliku da pokaže zašto se našao u idealnoj postavi prošlosezonskog izdanja Lige šampiona nije imao Dušan Tadić. Jednostavno, prostor na koji je navikao u Ajaksu nije imao, što zbog dvojice klasicnih napadača, što zbog prirodne želje Ljajića da krene napred. I dobro je izgledalo kada je član najboljih 11 turskog šampionata stizao do prilike da pređe centar, lopta se kretala brže, otvarao se nekakav prostor, ali je posao u defanzivi bio pretežak za njega. Opet, jednostavno, čovek ne igra i ne može da igra zadnjeg veznog. Zamenjen je u 60. minutu, posle četvrtog gola Ukrajine. Tada se na terenu pojavio Ljubomir Fejsa. Zadnji vezni. Igrač koji to zaista i jeste.Možemo samo da pretpostavimo da li bi se ofanzivci Ukrajine šetali onako kako jesu da je, uskoro bivši fudbaler Benfike od početka bio na svom radnom mestu. I jedno veliko pitanje - zašto nije? Treba istaći i da je selektor Krstajić na konferenciji za medije izjavio da su igrači odlično reagovali na sve ideje koje im je predstavio u pripremi utakmice. Na terenu to nije tako izgledalo. Neko je nekoga tu slagao. Ili igrači njega, ili on izveštače iz Lavova. Možda je vreme za neke istine. Ako ne posle ovakvog poraza, onda kada? Spasoje Veselinović