Čekali su dugo, dočekali su u 2016: Velikani srpskog sporta

Mnogi su jedva dočekali kraj 2016, ali nije baš svima godina za nama bila crna, naprotiv. Srpski sport imao je sjajne trenutke na Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama u Riju. Olimpijci su osvojili rekordnih osam medalja, sjajni su bili Davor Štefanek, Tijana Bogdanović, košarkaši, košarkašice, odbojkašice...Rekordno izdanje imali su i paraolimpijci koji su se iz Brazila vratili sa čak devet odličja, uz tri najsjajnija. Tokom 2016. je u punom sjaju zablistala i Ivana Španović koja je osvojila medalju na svim takmičenjima na kojima se pojavila, osvojila je i bronzu u Riju, a bila je najbolja i u Dijamantskoj ligi usput popravivši svoj i državni rekord u skoku u dalj na 7.10 metara. Nikako ne bi trebalo zaboraviti ni odbojkaše koji nisu izborili nastup na Igrama u Brazilu, ali su zato prvi put uspeli da osvoje Svetsku ligu savladavši u finalu Brazil sa maksimalnih 3-0. Ipak, 2016. će posebno pamtiti Miloš Teodosić, Novak Đoković i vaterpolisti Srbije. Oni su tokom prošle godine dočekali nešto na šta su čekali dugo, možda i predugo. Upravo zbog toga 15. maj, 5. jun i 20. avgust 2016. godine biće večno upamćeni. Ali, krenimo redom...Govorili su da Teo nije igrač za velike utakmice...Kada je Kostas Slukas 21 sekundu pre kraja finala Evrolige ubacio dva slobodna bacanja za vođstvo Fenerbahčea protiv CSKA 83:81 izgledalo je da se prokletstvo ruskog velikana i Miloša Teodosića nastavlja. Za tim koji je igrao 13. završni turnir od poslednjih 14, bilo je neverovatno da na trofej čeka još od 2008. godine. A šta tek reći za Teodosića koji je igrao svoj sedmi završni turnir u pokušaju da se domogne prve titule. Neodoljivo je finalni meč podsetio na neke prethodne završne turnire na kojima je srpski plejmejker na volšeban način ostajao bez krune. Moskovljani su ispustili 21 poen prednosti, Fener je imao dobijen meč u rukama i izgledalo je da Teo i na sedmom završnom turniru Evrolige ostaje bez titule. Viktor Hrijapa je ipak dve sekunde pre kraja iz odbojke doneo produžetak u kojem je Teodosić podelio nekoliko asistencija i CSKA je posle osam godina osvojio najvredniji trofej u Evropi. Srpski mađioničar je tako tek u sedmom pokušaju stigao do trofeja, ali je to uradio sa stilom. Bio je najbolji pojedinac finalne utakmice sa 19 poena, 5 skokova i 7 aistencija i tako je na najbolji način zapušio usta kritičarima koji su govorili da nije igrač za velike utakmice.&quot;Svi oni koji su mislili da Teo ne može da osvoji, eto posrećilo se i meni da osvojim. Iskreno, nisam znao da je ovo ovako jedan lep osećaj i potrudiću se da ubuduće bude još više trofeja. Radiću još jače da ih osvojim još više. Dali smo sve što smo imali u sebi. Igrali smo dobru odbranu, pokazali smo timski karakter. Ponosan sam na momke, znam koliko smo radili tokom cele sezone&quot;, rekao je srpski kapiten odmah posle osvojene titule. Samopouzdanje koje je stekao u finišu klupske sezone preneo je i na reprezentaciju koju je prvo odveo na Olimpijske igre, a onda je doveo i do velikog finala i duela sa Drim timom.Novak slem: O tome sanjaju i Nadal i FedererNovak Đoković je 5. juna 2016. godine istakao najozbiljniju kandidaturu za titulu najvećeg tenisera u istoriji. Najbolji sportista kojeg je Srbija ikada imala je tog dana u Parizu ubio dve velike muve jednim udarcem. Posle dva četvrtfinala, četiri polufinala i tri finala na Rolan Garosu u poslednjih 11 godina napokon je došao na red i na osvajanje 'Kupa musketara', jedinog Gren slem trofeja koji je Novaku nedostajao. U finalu je naspram sebe imao raspoloženog Endija Marija koji ga je samo desetak dana pre pariskog finala pobedio na istoj podlozi u Rimu. Kada je Britanac dobio prvi set sa 6:3, svim Novakovim navijačima, ali verovatno i samom Novaku u glavi su bili bolni porazi od Nadala i Vavrinke iz prethodne dve godine. Izgledalo je da srpski igrač ponovo neće moći da prevaziđe mentalnu blokadu i da će ponovo stati na poslednjem koraku. Međutim, Đoković se kao i mnogo puta u svojoj karijeri izdigao i zaigrao je svoj najbolji tenis onda kada mu je bilo najpotrebnije.Usledila su dva i po seta 'vanzemaljskog' tenisa. Ono što je prošle godine u Dohi uradio Nadalu, koji je izdanje srpskog tenisera nazvao najboljim tenisom koji je ikada video i ono što je ponovio u prva dva seta protiv Federera u polufinalu Australijan opena, Đoković je uradio i u finalu Rolan Garosa. Kada drugi teniser sveta, koji igra u velikoj formi, nema ni promil šanse, onda je jasno šta se dešvalo na terenu Filip Šatrije tog 5. juna 2016. Crtao je Novak po pariskoj šljaci, osvajao je poena na sve moguće načine i na kraju je došao do velikog slavlja - 3:6, 6:1, 6:2, 6:4. Koliko je veliki podvig Đoković napravio u Parizu najbolje odslikava podatak da je postao prvi igrač u istoriji koji je osvojio četiri uzastopna Gren slema na tri različite podloge. Ni Nadal, ni Federer, ali ni bilo ko drugi nije uspeo da napravi podvig koji je legendarni Bjorn Borg nazvao najvećim u istoriji tenisa. Četiri Gren slema u nizu pre Đokovića su osvojili samo Don Badž 1938. i Rod Lejver koji je to uradio 1962. i 1969. godine, ali kada su Baž i Lejver to uradili tri Gren slema su se igrala na travi, a jedan na šljaci. Trijumfom na Rolan Garosu Novak se takođe pridružio Fredu Periju, Donu Badžu, Rodu Lejveru, Roju Emersonu, Andreu Agasiju, Rodžeru Federeru i Rafaelu Nadalu koji su pre njega osvojili sva četiri Gren slema u karijeri. A, koja je bila prva stvar koju je srpski teniser uradio kada je osvojio Rolan Garos? Aplaudirao je Mariju. I zbog toga je, između toga, najveći.Vladari svega: Četa Dejana SavićaOdlično se sećam sadržine najvećeg broja komentara na vest da je Dejan Savić novi selektor vaterpolista Srbije. Od uobičajenih klupskih prepucavanja, do apokaliptičnih priča kako će se srpski vaterpolo urušiti dolaskom Savića. A, šta smo dobili dolaskom nekadašnjeg reprezentativca na klupu? Pa, sve! Da, baš sve. Dejan Savić je kao trener uspeo da uradi ono što nije njegova trofejna generacija - osvojio je zlato na Olimpijskim igrama u Riju. Naša zemlja je i u proteklih 20-ak godina osvajala sve trofeje u vaterpolu, ali nikako nije mogla da ponovi uspeh Igora Milanovića iz 1988. godine. U Sidneju 2000. godine osvojena je bronza, četiri godine kasnije u Atini srebro, a treće mesto naši vaterpolisti zauzeli su i na Igrama u Pekingu 2008. i Londonu 2012. godine. Iako su na ostalim takmičenjima dominirali, izgledalo je kao da su ukleti kada na red dođe Olimpijski turnir.Sve to promenio je Dejan Savić. Od dolaska na klupu reprezentacije sastavljao je strpljivo ekipu koja je verovatno nešto najbolje što je taj sport ikada video i koji je trogodišnji period dominacije okončao upravo na Igrama u Riju. Srbija je u finalu u Riju u vaterpolo klasiku u potpunosti nadigrala Hrvatsku rezultatom 11:7 i tako još jednom potvrdila da nema pravu konkurenciju poslednjih godina. Ekipa koju sa klupe vodi Dejan Savić je u trenutku pisanja ovog teksta zvanični evropski, svetski i olimpijski šampion, kao i šampion Svetske lige, a u našem vlasništvu je i poslednji odigran Svetski kup. Savić je na taj način u poslednje tri godine uspeo da osvoji praktično sve klupske i reprezentativne trofeje u vaterpolu po čemu je svakako jedinstven u svetu. On je pre preuzimanja reprezentacije bio na klupi Crvene zvezde sa kojom je u kratkom roku osvojio sve trofeje u Srbiji, ali i titulu prvaka Evrope, a potom i Superkup Evrope. Neki koji su Savića kritikovali duguju mu izvinjenje, a svi bi trebalo da njemu i njegovoj sjajnoj ekipi da kažemo jedno veliko HVALA.