Ćao, Žil!

Posle oproštaja od Marka Simončelija u oktobru 2011. godine, nadala sam se da neću morati da se na sličan način oprostim od nekog vozača u doglednoj budućnosti. Nažalost, sudbina je imala druge planove, a auto-moto svet je ponovo obavijen u crno posle tragične smrti Žila Bjankija devet meseci posle teškog udesa na trci za Veliku nagradu Japana. Svi koji prate Formulu 1 u njemu su videli budućeg šampiona i zbog toga je njegova smrt još teža, ali bi iz nje morale da budu izvučene pouke, da se ne bi ponovile greške kao tog dana na kišom okupanoj &bdquo;Suzuki&ldquo;...Svi koji prate Formulu 1 u njemu su videli budućeg šampiona i zbog toga je njegova smrt još teža, ali bi iz nje morale da budu izvučene pouke, da se ne bi ponovile greške kao tog dana na kišom okupanoj &bdquo;Suzuki&ldquo;... Oni koji su imali sreće bar jednom u životu da sretnu Bjankija reći će vam da je bio poseban, a ja sam to shvatila kada je postao prvi polaznik Ferarijeve akademije. Pomislila sam da legendarni tim nikada ne bi u svoju akademiju uvrstio prosečnog vozača, a kasnije se ispostavilo da je takvo razmišljanje bilo i opravdano. Prvo je 2012. godine postao test vozač Fors Indije, a naredne sezone je debitovao u Australiji, vozeći za Marusju, ekipu koja sada nosi ime Menor. Od tada sam na sve načine, pred svaku trku na koju sam išla sam, između ostalog, tražila intervju sa njim. Nažalost, portparolka Marusje me nikad nije udostojila odgovora i zbog toga iskreno žalim jer verujem da bih mogla da uradim veoma zanimljiv intervju sa njim, možda i zanimljiviji i iskreniji nego sa Danijelom Rikardom prošle godine na &bdquo;Hungaroringu&ldquo;. Zašto sam ga baš uporedila sa Rikardom? Zato što je retko kada skidao osmeh sa lica, a živeo je za auto-moto sport i to je bilo jasno svakog trenutka. Uvek je među poslednjima odlazio sa staze, voleo je da radi, a usput i voleo da uči. Savete mnogo iskusnijih kolega je upijao i zbog toga će njegova smrt ostaviti neizbrisiv trag na svakog vozača sa kojim se tokom karijere našao zajedno na stazi.Bio je veliki talenat, kakav se retko viđa, ali je pravu priliku tek trebalo da dobije. Posle njegove smrti saznali smo da je Ferari u njemu video zamenu za Kimija Raikonena. Možda je italijanski tim o tome trebalo ranije da razmišlja, možda i da se kocka, kao Red Bul, na primer, sa Sebastijanom Fetelom pre nekoliko godina... Međutim, tu priliku da vozi za najtrofejniji tim u Formuli 1 Bjanki nije doživeo. Umesto da debituje u Ferariju, skoro dve sezone je vozio za Marusju, sve do tog kobnog 5. oktobra. I taj za nekoliko klasa lošiji bolid od Ferarijevog bio je dovoljan da bi pokazao svoj potencijal, a čak i oni koji nisu verovali da je veliki vozač, na kraju su morali da pokleknu posle prošlogodišnje Velike nagrade Monaka. Mladi Francuz je tada osvojio deveto mesto i Marusji doneo prve bodove u Formuli 1 u petoj sezoni. Njegov rezultat verovatno može da se uporedi sa trkom koju je Aerton Sena odvozao ulicama Monte Karla 1984. godine kao vozač Tolemana, samo što su 30 godina ranije uslovi bili mnogo teži. Ipak, razlika između velikih i malih prošle godine je postala posebno izražena, pa su dva boda koje je on osvojio tada po pitanju slavlja bili u rangu pobede Nika Rozberga istog dana.Bjanki je od tada bio daleko od bodova, ali se borio do poslednjeg trenutka. Borio se i devet meseci posle nesreće na &bdquo;Suzuki&ldquo;, ali više nije imao snage. Svi su se nadali i molili da će pobediti u svojoj najbitnijoj trci, ali, nažalost, nije uspeo i postao je prvi vozač posle Sene koji je preminuo od posledica udesa koje je doživeo tokom trke Formule 1. (Marija de Viljota je takođe podlegla povredama koje je doživela u udesu, ali se on desio tokom testiranja). Do njegovog udesa doveli su izuzetno teški uslovi na legendarnoj stazi, a svemu je prethodilo izletanje vozača Zaubera Adrijana Zutila. Da bi se bolid nemačkog vozača izneo iz zone izletanja, direkcija trke je poslala kran po njega i tu napravila kobnu grešku. Samo nekoliko trenutaka kasnije, Bjanki je izgubio kontrolu u istom delu staze i udario je direktno u kran. Ustanovljeno je da je doživeo teške povrede glave i mozga, nekoliko nedelja kasnije je prebačen iz Japana u Nicu, gde je i preminuo 17. jula okružen svojim najmilijima. Mesecima smo dobijali vesti da je Bjankijevo stanje nepromenjeno, ali smo ono najgore mogli da naslutimo samo nekoliko dana pre nego što je objavljeno da je preminuo. Otac mladog Francuza Filip rekao je da gubi nadu i da se sprema na najgore, pošto je i sam svestan da za njegovog sina život ne bi imao smisla ako ne može više da vozi. Svi su se nadali čudesnom oporavku, ali ako ništa drugo, svi znamo da se Bjanki borio svom snagom do poslednjeg dana.U njegovu čast, Svetska automobilska federacija je povukla broj 17, koji je prošle sezone nosio na svom bolidu, ali je to najmanje što treba da uradi. Vladajuće telo Formule 1 posle svega što se desilo nikada ne sme da odustane od toga da bezbednost u tom šampionatu bude na najvišem mogućem nivou. Na &bdquo;Suzuki&ldquo; tog 5. oktobra nije izbliza nije bila takva, ali Bjankijeva smrt mora da bude opomena za sve da odluke pojedinih ljudi mogu pogubno da utiču na druge. Formula 1 će i dalje biti opasna, isto kao i svaki drugi oblik auto-moto sporta. Svi koji su bili na makar jednoj trci sigurno su primetili da na svakoj ulaznici i propusnici jasno piše &rsquo;Auto-moto sport je opasan&rsquo;. Time organizatori skidaju odgovornost sa sebe ako vam se nešto desi, jer, sami ste pristali da dođete i gledate opasan sport, isto kao što su vozači pristali da budu deo njega. Ta opasnost je nešto što najviše privlači vozače, takav slučaj je bio i kada su pogibije na stazi bile česte, a to se nije promenilo ni decenijama kasnije. Ipak, nadamo se da je Bjankijeva pogibija opomena za sve i da slične scene kakve su bile one na &bdquo;Suzuki&ldquo; nikada više nikada nećemo videti. Bjankiju za kraj iskreno hvala, jer je zaista bila privilegija gledati ga na stazi i sresti ga van nje... Ćao, Žil! Jelena Trajković (@zvezdica)