Maja Ognjenović za B92.net: Jedva čekam Pariz, 20 godina maštam o tome
Maja Ognjenović već godinama unazad je sinonim za dugovečnost i kvalitet na odbojkaškom terenu.
Dejana Popović
Kako igrački sazreva, iz svakog njenog poteza isijava još veća lucidnost, inspiracija, gracioznost, ali i želja za novim visinama, na koje će ovog leta legendarna reprezentativka i kapitenka Srbije pokušati da odvede nacionalni tim.
I nisu ti obične visine, nego one zlatne olimpijske, jer tamo Maja i drugarice još uvek nisu stigle, iako su dva puta bile blizu.
U Rio de Žaneiru 2016. godine falio im je jedan korak, pa su morale da se zadovoljne olimpijskim srebrom.
U Tokiju 2021. za odbojkašice je bio rezrvisan treći stepenik na pobedničkom postolju, a nakon uspešnih kvalifikacija za OI, nova prilika da se olimpijske lovorike nađu na glavi devojke koja je "mozak" nacionalnog tima biće od 26. jula do 10. avgusta u "gradu svetlosti".
I to će biti vrhunac godine koja je tek počela.
Za 39-godišnju Maju, tehničara italijanskog Skandićija, Igre u Parizu biće pete na kojima će braniti boje Srbije, a brojaće i 19. leto u omiljenom reprezentativnom dresu.
"Kada sam ušla u profesionalne vode i imala sam određene ambicije koje sam se trudila da sledim i da istrajem u njima i da uradim sve ono što je do mene. U profesionalnom sportu nije rečeno da uvek mora i da će se uvek desiti ono što vi priželjkujete. Da sam sanjala da ću ovoliko dugo trajati? Iskreno ne, zato što sam kao i svaka devojka, žena, imala neki broj u glavi koji sam samo ja odredila kada bi trebao da se desi kraj i onda sam demantovala samu sebe. Nije rečeno da treba završiti niti u 32. niti u 39. niti u 45. To je stvar koja je dosta individualna, a kod mene je to bilo isključivo povezano samo sa nekim mojim ličnim osećajem. I naravno, nikad ne bih sebi dozvolila, da ne zvuči pretenciozno da igram dugo, a da ne igram na vrhunskom nivou. Ja i dalje mislim da igram odbojku, koju igram poslednjih par sezona ili godina, koja je na nivou koji mene zadovoljava. Dokle god budem prepoznavala da je to neki nivo na kom ja mislim da treba da igram, uživam dok igram, da mi ne predstavlja nikako, ne mogu reći, mučenje... Ali opet kad je negde kraj karijere u pitanju, znam da sportisti dosta različito reaguju u smislu da to već krene onako malo, ne otaljavanje, ali se već reda radi sve dešava i odlazi na trening i igraju se utakmice i na neku staru slavu ili na konto imena. Samo sam znala da to neću nikad sebi dozvoliti", rekla je Maja Ognjenović na početku razgovora za B92.net.
"Možda sam mogla da pokvarim sve"
Rođena Zrenjaninka opremu reprezentacije prvi put obukla je 2005. godine i od tada je bila svedok i akter najvećih uspeha ženske odbojke.
Više od 300 puta nosila je dres sa brojem 10 kada se na početku meča puštala državna himna, a pod zastavom Srbije na tri najveća takmičenja osvojila je 10 medalja.
Bila je dva puta evropski šamnpion, jednom svetski, a dva zlata "izmakla" su joj tokom pauze od igranja za reprezentaciju 2017. i 2022. godine, kada su odbojkašice Srbije bez nje otišle na krov Evrope i sveta.
"Naravno, kad je reprezentacija u pitanju, uvek želim trofej za svoju zemlju, uvek želim da reprezentuje svoju državu što je bolje moguće, ali bez svakog pojedinca se može. Meni je to uvek bilo jasno, nikada to nije bilo sporno. One su bile svetske prvakinje bez mene i nikada to nije bila tema, niti sam se ja vraćala u reprezentaciju zato što je izostao uspeh. One su i 2017. i 2022. godine zaslužile taj uspeh i on pripada samo njima. Mislm da tu negde, neću sad reći da ne zvuči glupo, moja veličina. Na mom mestu ne znam ko bi se vratio, ako je ekipa bez vas evropski prvak, pa onda i svetski prvak, a vi se vraćate. To bi bio jedan veliki pritisak, jer vi se sad vraćate, a neko je osvojio dve zlatne medalje na dva velika takmičenja bez vas. Možda sam mogla da pokvarim sve, razumete šta želim da kažem. Bila je jedna određena bojazan, a opet i to bio je jedan veliki izazov za mene, da vidim da li će to išta tako dobro funkcionisati sada i posle tih godinu dana bez mene", objašnjava Maja.
"Tu je krenula lična borba"
Sa 39 godina ne manjka joj želje za novim uspesima, a Maja nam je objasnila odakle crpi motivaciju da i u zreloj igračkoj dobi bude na vrhunskom nivou.
"Motivacija najviše naravno dolazi iz toga zato što pre svega volim odbojku. Ja odbojku toliko volim, toliko se trudim da uvek budem bolja. Ne postoji, po mom mišljenju, igrač na svetu koji sve zna, koji sve može, koji nema prostora za napredak. Nema to nikakve veze niti sa godinama, niti sa brojem osvojenih medalja, ja jednostavno smatram da se čovek uči dok je živ. Bukvalno iz svakog treninga i svake utakmice sebe motivišem i trudim se da budem bolja. Implementiram nešto što nisam do sada, na vrhunskom nivou su u pitanju neke male, sitne stvari, tu su sad više neke nijanse nego što su neki krupniji i zahtevniji potezi. Sve to dolazi iz ogromne ljubavi prema mom sportu, a i opet iz tih ličnih izazova koje tamo sama sebi namećem", rekla je Maja.
Kada je iza sebe ostavila dug period u kom je imala želju da se dokazuje trenerima, odbojkaškim kritičarima, nevernim Tomama i publici, usledila je nova faza njene karijere - testiranje sopstvenih limita.
"O tome sam mnogo razmišljala, pa sam nedavno shvatila, da ovo iz mog nekog ugla deluje i liči kao pomeranje nekih ličnih granica. Tu je krenula lična borba, za koju mislim da je vrlo dobra i pozitivna. Kada bi svako od nas, što profesionalni sportisti, što drugi normalni ljudi, kretao od sebe i šta je to što ti možeš da uradiš bolje i da te neke svoje lične borbe vodiš samo sa sobom, mislim da bismo svi daleko, daleko više i dalje dogurali", jasna je kapitenka Srbije.
"Kod mene je to vrlo specifično, jer sad, kad bi me neko pitao zbog čega ja imam poriv to da radim, rekla bih ne znam. Očigledno sam našla motiv, ne vidim ništa loše u tome, jer to su neki izazovi koje vodim sama sa sobom. Mislim da mi za sad dobro ide i da uspevam u tome i da odolevam na kraju krajeva tim nekim usputnim preprekama".
"Hvala Bogu na znanju, iskustvu, godinama..."
|
A sa "bočnim vetrovima" nosila se i u prošloj godini, kada je na ivici fizičke mogućnosti igrala za reprezentaciju Srbije, koja je na Evropskom prvenstvu u Belgiji izgubila finale od Turske.
Pre EP, u finalu Lige šampiona njen tadašnji klub Ezačibaši ostao je bez trofeja porazom od Vakifbanka. Tako je minula 2023. bila godina izgubljenih finala.
"Iskrena da budem, ne gledam to na taj način i ne razmišljam tako. Svako finale koja je izgubljeno, nije ga lako preboleti, nije lako krenuti i odvažiti se, da opet sa istim entuzijazmom i motivacijom ideš dalje. Hvala Bogu na znanju, iskustvu, godinama, samopouzanju, čemu god se to prepisuje. Svi mi sportisti moramo da idemo dalje. Trudim se da iz svakog, pa na kraju krajeva i iz pobeđenog finala i onog izgubljenog, da učim i da izvlačim pouke, lekcije, da analiziram, da vidim šta je to što zbog čega se nije desilo to što je trebalo da se desi. Svakako da žal ostaje i za Ligom šampiona i evropskim zlatom, ali kod nas nekako se opet i to sve brzo dešava i nema tu nešto previše vremena da se tuguje. Posle finala Evropskog, odmah sam otišla na kvalifikacije za Olimpijske igre, koje su se uspešno završile. Nije bilo nešto previše vremena za slavlje i uživanje u tom uspehu, jer sam morala odmah da dođem u klub. Dosta je tu kod nas onako intenzivno. Nema vremena niti da se uživa u lepim stvarima, opet što je dobro, niti da se tuguje i pati za ovim manje lepim stvarima", kaže bivša odbojkašica Vakifbanka, Ezačibašija, moskovskog Dinama...
Upravo su kvalifikacije za odlazak u Pariz nešto što Maja posebno pamti iz minule godine.
"Definitivno, zato što je to bio onako jedan nimalo lak zadatak i bila je izuzetno teška reprezentativna sezona. Tijana i ja smo odigrale treći vikend Lige nacija, nismo u potpunosti ispratile to takmičenje, ali to je nekako i bio dogovor sa selektorom. Da se ne osvrćem na EP i da ne pričam koliko je to bilo naporno i intenzivno, koliko to predugo traje i koliko se sa tim povećavanjem broja učesnica zaista izgubio značaj. Izgubljeno finale uvek ostavlja gorak ukus, ali igrati finale Evropskog prvenstva, ja smatram velikim uspehom. Posle svega kao vrhunac, dolazi najvažnije takmičenje na samom kraju leta, posle toliko odigranih utakmica i posle toliko priprema i svega... Bilo je baš, baš, baš, baš teško. I opet i tamo taj sistem, samo dve ekipe, pa idu dalje, Kina koja je bila domaćin, Poljska koja je bila odlična... Bilo je teško, ne zato što sam ja to shvatila na taj način, meni je to zaista kao takmičenje bilo najzahtevnije za igranje", ističe Ognjenović.
"Spremna sam i jedva čekam OI"
Karta za najveću planetarnu sportsku smotru je čekirana, a Pariz će biti posebano po mnogo čemu posebna za Maju, koja će 6. avgusta slaviti 40. rođendan na petom olimpijskom turniru u karijeri.
"Spremna sa i pravo da vam kažem, jedva čekam. Imam utisak da se o tome dugo priča, koliko god su te kvalifikacije bile nedavno, krajem septembra. Utisak mi je da o Parizu pričamo još od Tokija. Tamo smo bile treće, ne mislim da je to loš rezulatat, ali valjda zbog što je u Riju bilo srebro, pa onda u Japanu bronza i sada se očekuje najsjajnija medalja. Pariz je sigurno jedan od najlepših gradova na svetu i meni jedan od omiljenih... Da, tu je i rođendan, a prethodnih godina se dešavalo da ga ne slavim ni sa porodicom ni na način na koji bih želela. Sad će biti lep, jubilarni 40. rođendan i najlepše bi ga bilo proslaviti uz autopoklon. Ta medalja samoj sebi je neki najidealniji scenario. Naravno da to priželjkujem, o tome maštam i to bih voleo da se desi. Svi mi maštamo i imamo želje i ciljeve. Videćemo da li će se to ostvariti ili ne. Ja čvrsto verujem u to, ali opet, vreme će to najbolje pokazati", kroz osmeh govori jedna od najboljih odbojkašica sveta na poziciji dizača.
Odbojkašicama Srbije u trofejnoj kolekciji nedostaje samo olimpijskog zlato, pa je utisak da je vreme da se u Parizu konačno domognu tog prvog stepenika postolja.
"Koliko god jedva čekam sve to kao i moje saigračice, ja nemam tu vrstu pritiska iz prostog razloga što se veoma dobro nosim sa njim, a sa druge strane imam sposobnost inorišem pritisak. Zlato ili ništa za mene je motiv, ali ne i pritisak. Ja ću biti srećna i ako bude bronza, tu vrstu pritiska pretvoram u nešto pozitivno. Ne može pritisak te vrste da me sputa da uspem u onome o čemu ja maštam 10, 15 ili 20 godina. Tako da nemam tu vrstu pritiska. Jednostavno imam najpozitivniju moguću emociju u smislu - nestrpljenje, jedva čekam, da li će se više desiti, ali da me sad to nešto opterećuje i dodatno da me sputava to ne, to zaista ne."
OI u Parizu će za nekolicinu srpskih sportista biti mesto gde će pokušati da nadmaše sebe i da konačno uzmu medalje koje im nedostaju u karijeri.
Uz Ivanu Španović, koja je najavila da u Parizu želi kraj sa zlatnom medaljom, tu je i Novak Đoković kome je cilj olimpijski tron, a tu je odbojkaška boginja Maja, koja bi konačno mogla da se kruniše i na Olimpu.
"Naravno da prija ta vrsta podrške i da znate da ste sa svim vrhunskim, najboljim sportistima na svetu, a onda i svoje zemlje, da delite sve, kao što mi delimo u olimpijskom selu. Ta vrsta podrške i nekog jedinstva znači, jer uvek to isto spominjem da su Olimpijske igre jedno specifično takmičenje, da je atmosfera tamo drugačija, sve je prosto drugačije. Tako da je to dodatna motivacija, dodatno utiče na neke naše pojedinačne ciljeve. Mi uvek kao zemlje imamo najviše moguće ciljeve i kada to je opravdano i kada nije, ali drago mi je što ću biti sigurno najstarija sportistkinj ili jedna od možda najtrofejnijih, i to ću uz Novaka Đokovića i Ivanu Španović i ostale imati priliku da budem deo svega toga. Nisam ni znao da je Ivana planirala završetak, ali to bi bio baš lep kraj", poručila je Maja Ognjenović.
Dejana Popović
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
