"Ozi open" – decenije ukletosti za Australijance
Australija jako dugo nema šampiona na prvom grend slem turniru sezone.
Z.K.Izvor: B92
Poslednji koji je uspelo da stavi ruke na trofej Norman Bruks bio je senzacionalni pobednik iz 1976. godine, Mark Edmonson. Od tada – ništa.
Teniski svet se godinama unazad pita, kako je moguće da je turnir koji je nekada proticao u znaku legendi iz Australije, skoro pet decenija neostvariv san za mnoge igrače iz zemlje kengura u muškom singlu.
Ni kod devojaka nije mnogo bolja situacija, poslednji put da je teniserka iz Australije osvojila pehar bilo je 1978. godine, kada je slavila Kris O’Nil.
Nekada turnir koji je bio smatran nacionalnim prvenstvom, osvajali su isključivo domaći igrači, tek poneki Amerikanac, Francuz ili Britanac, poremetili bi taj niz.
To nije bilo neobično, jer je Australijan open dugi niz decenija bio nepopularan kod velikog broja stranih teniskih zvezda tih vremena, pre svega jer se igrao neposredno posle Božića i što je put do tamo bio dug i naporan.
Ni nagrade nisu bile tako velike, da bi privukle tadašnje velike zverke belog sporta, pa su Australijanci morali da se zadovolje da dele titule među sobom.
Kada se pogleda lista višestrukih osvajača pehara sa ovog turnira, Roj Emerson ih ima šest, Džek Kroford i Ken Rouzvol po četiri, Rod Lejver, Džejms Anderson i Adrijan Kvist po tri, a po dva Džon Bromvič, Ešli Kuper, Rodni Hit, Džon Njukomb, Frenk Sedžman, Entoni Vajlding i Pit O’Hara Vud.
Sveukupno, 50 titula Australijanaca u muškom singlu, ali tom 1976. godinom, kao da je neko presekao taj put uspeha i rekao – sad je dosta.
Istina, bio je to period i kada je sve više stranih velikih igrača počelo da dolazi na turnir, pa su se Australijanci sve više nalazili u za njih, neprepoznatljivim okolnostima.
„Duel brkajlija“ u finalu 1976. godine, bio je poslednje australijsko finale.
Dugo će se prepričavati kako je Mark Edmonson, tada 212. na svetskoj listi, uspeo da sa 6:7, 6:3, 7:6, 6:1, pobedi Džona Njukomba.
Imao je tada samo 21 godinu i kada je pobedio Kena Rouzvola, koji je tada bio veteran sa 41 godinom, kući se sa Kujonga, gde se tada igralo na travnatim terenima, kući vratio tramvajem!
Viki, njegova tadašnja devojka, a kasnije supruga, otkrila je šta mu je tada rekao jedan od njegovih prijatelja:
„Lep posao to što su pobedio Kena, ali nećeš imati mnogo šansi protiv Njukija u finalu, zar ne?“, konstatovao je.
I kao da je to motivisalo Edmonsona da napravi senzaciju i postane najniže rangirani pobednik turnira u istoriji.
Da sve bude impresivnije, Edmonson je u to vreme morao da radi dva posla i da bude čistač u bolnici, a nagrada za osvajanje titule bila je svega 7.500 dolara!
„Moja sestra je bila bolničarka u to vreme i rekla mi je, ’kod nas u bolnici uvek traže čistače prozora i one koje će održavati hodnike’. Radio sam sedam dana, a onda sam dobio poziv iz Tenis Australija da igram na turniru“, prepričavao je kasnije Edmonson te nezaboravne dane u karijeri.
Kako god bilo, sve se po Australijance kasnije pretvorilo u noćnu moru.
Iz godine u godinu dolaze sa nadama da će se dokopati pehara, ali im to ne uspeva. Otuda, nije čudo što se sada velike nade polažu u svetsku igračicu broj jedan, Ešli Barti, ali istovremeno, ona to oseća kao jak pritisak.
Od te 1976. godine, Australijanci su uspeli pet puta da se dokopaju finala u muškom singlu, ali ne i da slave.
Trofej je ostao „uklet“, a u finalima su gubili Džon Marks (1978), Kim Vorvik (1980), Pat Keš (1987, 1988) i konačno Lejton Hjuit, sadašnji Dejvis kup selektor Australije.
On je u finalu 2005. godine izgubio od Marata Safina 1:6, 6:3, 6:4, 6:4 i Australijanaca od tada nije bilo u mečevima za titulu.
Kako stvari stoje, svi su izgledi da se taj sušni period i nastavi, jer ni sada nemaju igrača koji bi mogao da se nada da će se dokopati pehara, iako im talenata nikada ne nedostaje.
Vreme Edmonsonovog čuda davno su prohujala, a svetom tenisa počeli su da duvaju neki drugi vetrovi.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
