Nakon osvajanja Olimpijskih igara u Londonu očekivao se standardni lagan posao u kvalifikacijama za Mundijal, ali se Meksiko ovaj put morao namučiti.

Čak četiri selektora su se smenila na mestu trenera dok konačno Migel Erera nije doneo stabilnost i konačno Mundijal.

Oslanja se uglavnom na igrače iz meksičkog šampionata, uz tek 2-3 zvučna imena iz Evrope.

Meksikanci već 30-ak godina redovno učestvuju na Mundijalima, ali samo su kao domaćini uspevali da prođu dalje od druge faze.

Mučenje u kvalifikacijama ih ne svrstava među selekcije koje bi mogli da ozbiljnije ugroze favorite, ali s obzirom da se igra u njima relativno bliskom Brazilu, te da je tim jedna homogena celina igrača bez preteranih superstarova, "El tri" mi mogao lako da bude iznenađenje.

Kako su došli do Brazila?

Meksiko je prvi put posle nekoliko decenija strepeo u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. "Trikolori" su inače dominantni u KONKAKAF zoni, jedina briga im je da li će biti ispred najvećeg rivala SAD-a, dok plasman na Mundijal retko dolazi u pitanje.

Sve se promenilo u prethodne dve godine kada je Meksiko prvi put strepeo za to. Samo dve pobede u deset mečeva finalne faze kvalifikacija umalo je koštalo Meksikance puta u Brazil.

Poraz od Hondurasa na Asteka stadionu u septembru 2013. je konačno pokazao navijačima ovog tima da je to zaista realnost, pa je smenjen Hose Manuel de la Tore, samo tri kola pre kraja kvalifikacija.

Stigao je uspešni trener Montereja Viktor Manuel Vučetić, savladao Panamu, ali je Meksiko tek zahvaljujući pobedi najvećeg rivala SAD nad Panamom u poslednjem kolu stigao do baraža.

Tada je usledila nova promena na kormilu Meksika i dolazak Migela Erera koji pravi radikalan rez pred dvomeč za Novim Zelandom. U reprezentaciju zove samo igrače iz domaćeg šampionata.

Ta rizična strategija je upalila, Meksiko je sa ubedljivih 9:3 u dva meča (postigao samo 7 golova u kvalifikacijama) 15. put stigao do Svetskog prvenstva.



KONKAKAF kvalifikacije:
Meksiko – Jamajka 0:0
Honduras – Meksiko 2:2
Meksiko – SAD 0:0
Jamajka – Meksiko 0:1
Panama – Meksiko 0:0
Meksiko – Kostarika 0:0
Meksiko – Honduras 1:2
SAD – Meksiko 2:0
Meksiko – Panama 2:1
Kostarika – Meksiko 2:1

Ključni igrači

Teško je izdvojiti najbolje igrače u timu koji je u deset mečeva slavio samo dva puta, i to protiv dva najslabija tima u kvalifikacijama, ali Meksiko ima nekoliko igrača koji mi mogli da se istaknu i u Brazilu.

Iako će prve zvezde Meksika na Mundijalu biti "evropljani" Havijer Čičarito Ernandes, Đovani dos Santos i Andres Gvardado, te veteran Rafael Markes, momci koji su najzaslužniji za plasman ovog tima na SP su junak OI Oribe Peralta i mladi Raul Himenes.

Iskusni, 30-godišnji napadač Peralta je bio prvi strelac tima u kvalifikacijama sa tri pogotka, jednim više od zvezde iz Mančester Junajteda Havijera Ernandesa. Međutim, Peralta je potizao golove u ključnim mečevima u finišu kvalifikacija, a sjajne igre su mu ove godine donele transfer u najveći meksički klub Ameriku, nakon osam godina u Santos Laguni.

Himenes je debitovao za tim pre samo godinu dana, a već godinama blista u dresu pomenute Amerike. Čičarito se ove godine nije naigrao u Mančester Junajtedu, dao je tek devet golova, ali će mu SP biti idealna šansa da se dokaže pred novim menadžerom tima Lujom Van Galom.

Iako mu je tek 25 godina Dos Santos je pravi veteran u selekciji Meksika sa čak 73 nastupa za nacionalni tim. Posle nekoliko slabijih sezona ove se preporodio u dresu Viljareala sa ukupno 20 golova u kojima je učestvovao (12+8) na 34 meča, pa će svakako biti ključni igrač u kreiranju igre Meksika i čovak na čijim će ramenima biti najveći pritisak.

Zvezda

U kvalifikacijama se nije proslavio, dao je samo dva gola u deset mečeva, i to oba u jednom meču u remiju sa Hondorasom, ali je Havijer Čičarito Ernandes prva zvezda Meksika.

Sa 25 godina već ima 58 nastupa za selekciju i biće jedan od ključnih igrača tima koji će činiti uglavnom igrači iz meksičkog prvenstva. Već pet godina je član velikog Mančester Junajteda, ali svake sezone ima sve manji uticaj na igru "Crvenih đavola".

U protekloj je imao potpuno epizodnu ulogu postigavši tek četiri gola u Premijer ligi, pa mu je upitna budućnost na Old Trafordu. Najveći adut su mu brzina i iako je veoma sitan snaga kojom često dobija duele sa mnogo većim rivalima.

Takođe ima savršen tajming za završni pas, a voli igru kratkih pasova, te najčešće preti iz drugog plana. Slabost su mu skok igra i neopreznost prilikom ofsajd zamki rivala.

Budući heroji:

Budućnost Meksika je napadač Amerike Raul Himenes. Sa 23 godine predstavlja je najveći mladi adut ove selekcije, a Brazi će mu verovatno biti najveća šansa da na leto izbori transfer u neki veliki evropski klub.

Iako tokom kvalifikacija nisu često biti tandem, Himenes i Čičarito bi trebalo da budu udarna snaga Meksika u Brazilu.

Drugi momak na koga bi trebalo obratiti pažnju je vezni igrač Leona Karlos Penja. Njegov ulazak često pravi osetnu razliku na terenu u igri Meksika koji zahvaljujući njemu više nije toliko predvidvljiv tim.

Veoma često iz veznog reda se prebaci u napad i pojačava pritisak na gol rivala. Koliko je zaista važan za ovaj tim pokazuju njegove tri asistencije u dvomeču baraža za Novim Zelandom, uz jedan gol.

Selektor

Iako je relativno mlad za trenera, ima 46 godina, Migel Ernesto Erera Agire je iskusan stručnjak sa 12 godina trenerskog staža za sobom, i to isključivo u Meksiku. Možda je upravo to razlog zbog čega se u baražu za SP ali i prilikom izbora za Mundijal okrenuo domaćim snagama, uz tek šestoricu igrača iz Evrope.

Nekadašnji defanzivac Erera je Meksiko preuzeo kao privremeni selektor pred baraž za plasman u Brazil i preporodio tim koji se mučio u kvalifikacijama, pa je dobio stalan posao.

Trenersku karijeru počeo je u klubu u kojem je počeo i okončao igračku, i za koji je igrao u četiri mandata, Atlanteu. Nakon što nije uspeo da dovede ovaj tim do finala i titule, podneo je ostavku i preuzeo Monterej sa kojim je gubio finala dve godine u nizu.

Nakon epizoda u Verakruzu i Estudijantes Tekosu, vraća se na klupu Atlantea, ali ga veoma brzo napušta, te prezima najveći meksički tim Ameriku potpisavši ugovor na svega šest meseci, obavezavši se da će otići ako ne ostvari dobar rezultat. Gubi u polufinalu od bivšeg kluba Montereja, ali ostaje na klupi, te 2013. donosi klubu 11. titulu u istoriji, a sebi prvu i mesto selektora Meksika.

Čovek kojem je nadimak "vaška" dao je ključnu ulogu mladim meksičkim nadama i sa 9:3 u dvomeču sa Novim Zelandom pokazao razočaranoj naciji da selekcija ima veliku budućnost, bez obzira na rezultat u Brazilu.

Taktički ugao

Meksiko će verovatno biti jedan od retkih reprezentacija koja će na Mundijalu igrati u formaciji 3-5-2, sa kojom je Erera dominirao sa Amerikom.

Erera često primenjuje ovaj sistem i u reprezentaciji Meksika koji mu omogućava sa Rafaelom Markesom na poziciji "svipera".

Ovaj 35-godišnji štoper više ne može da se pouzda u brzinu, pa mu ovaj pozicija omogućava da kontroliše kazneni prostor.

Takođe, ovom formacijom Erera maksimalno "bombarduje" rivala preko krilnih napadača (Gvardado, Lajun, Agilar), dok kao plejmejker sve akcije kreira Đovani dos Santos, iza koga će najverovatnije biti Penja i Medina.

Ostaje samo pitanje sa kojim napadačkim tandemom će Erera napasti rivale, da li će se okrenuti iskustvu i upariti Peraltu i Ernandesa, ili će se kockati sa mladošću i u vatru gurnitu Himenesa uz Ernandesa.

Istorija

Meksiko je decenijama dominantan u Centralnoj Americi, a za razvoj fudbala u ovoj državi najzaslužniji su engleski i španski emigranti.

"El tri" važnu ulogu u svetu fudbala počinje da igra tek od 1970. kada je kao domaćin SP stigao do četvrtfinala pod vođstvom Bore Milutinovića, kao i 16 godina kasnije, da bi od 1994. godine bio redovan učesnik Mundijala, ali je na svakom eliminisan u osmini finala.

Najveći uspeh Meksika je osvajanje Kupa konfederacija 1999. godine, dok su fudbalske legende ove zemlje Antonio Karbahal, Ugo Sančes, Kautemok Blanko...

Što se tiče klupskog fudbala u Meksiku, profesionalna liga počela je da se igra od 1943. godine, a najuspešnije ekupe su Amerika i Gvadalahara sa po 11 titula šampiona, i svih 89 sezona u elitnom rangu (sezona ima dva šampionata, Aperturu i Klausuru).

Aktuelni šampion je Leon, koji je osvojio Aperturu 2013, pa Klausuru 2014.

Svetska prvenstva:
Učešće: 15 od 22 Mundijala
Najbolji rezultat: 2 četvrtfinala (1970. i 1986)
Skor: 49 12 13 24 52:89

Slavni dani

SP 1970, četvrtfinale:
Italija – Meksiko 4:1 (1:1)
Penja 25ag, Riva 63, 76, Rivera 70 – Gonsales 13

Najveći uspeh na Svetskim prvenstvima Meksikanci su ostvarili na svom terenu 1970. godine kada su prvi put u istoriji stigli do četvrtfinala. U grupi su savladali San Salvarod i Belgiju, te remizirali sa Sovjetskim Savezom, te izborili četvrtfinale sa Italijom. Meč u Toluki je počeo savršeno za domaćina, jer je Hose Gonsales Davila već u 13. minutu savladao Albertosija i doneo oduševljenje za 27.000 navijača. Međutim, desetak minuta kasnije Gustavo Penja donosi razočarajna, autogolom izjednačava rezultat. Sve Meksiko je parirao favorizovanom rivalu sve do poslednjih pola sata, a onda su za manje od 15 minuta Luiđi Riva sa dva i rezervista Đovani Rivera odveli Italiju u polufinale.

Italija: Albertosi, Faketi, Burnjik, Sera, Rosato, Macola, Bertini, De Sisti, Riva, Boninsenja, Domengini;
Meksiko: Kalderon, Penja, Peres, Vantolra, Gusman, Pilido, Munguja, Valvidija, Fragoso, Padilja, Gonsales.



SP 1986, četvrtfinale:
Zapadna Nemačka – Meksiko 0:0, penali 4:1

Meksikanci su opet morali da dočekaju Mundijal na svom terenu da bi ponovili uspeh od pre 16 godina. Ovaj put, na legendarnom SP 1986. vodio ih je Bora Milutinović i nikad nisu bili bliži polufinalu. Meksikanci su bili sigurni u grupi pobedama nad Belgijom i Irakom, te remijem sa Paragvajem, pa su kao prvoplasirani izborili osminu finala gde su nadigrali Bugarsku. U četvrtfinalu ih je čekala moćna Zapadna Nemačka sa Bremeom, Mateusom, Felerom, Magatom, Rumenigeom i Bekenbauerom na klupi... Odigrao je domaćin sjajno pred 42.000 navijača u San Nikolasu, dostojno parirao Nemcima, imao veliku šansu u poslednjih 25 minuta sa igračem više, ali je nije iskoristio. Odlučili su penali gde su Meksikanci dali su samo jedan gol, pa su opet stali u četvrtfinalu.

Zapadna Nemačka: Šumaher, Breme, Bertold, Brigel, Fester, Eder, Jakobs, Meteus, Magat, Rumenige, Alofs;
Meksiko: Larios, Krus Barbosa, Kvirarte, Amador, Munjos, Boj, Negrete, Espanja, Servin, Agire, Sančes.



Kup konfederacija 1999, finale:
Meksiko – Brazil 4:3 (2:1)
Sapeda 13, 51, Abundis 28, Blanko 62 – Seržinjo 43p, Roni 47, Ze Roberto 63

Meksiko je uspeo da osvoji jedan trofej van lokala gde je šest puta bio šampion. Slavio je na Kupu konfederacija 1999. godine, kada je naravno bio domaćin. Meksikanci su u grupi bili bolji od Saudijske Arabije, Bolivije i Egipta, a u polufinalu su nadigrali najvećeg rivala SAD. Usledilo je spektakularno finalae pred 110.000 navijača na Asteka stadionu u Meksiko Sitiju, protiv najbolje reprezentacije svih vremena, Brazila. Meksiko je poveo 2:0, da bi Brazil predvođen Ronladinjom stigao do izjednačenjima golovima krajem prvog i početkom drugog poluvremena. Međutim, domaćin samo nekoliko minuta kasnije vraća prednost, a pola sata pre kraja je i duplira. Brazil uspeva 60 sekundi kasnije da smanji na 4:3, ali ne i ponovo da izjednači, pa domaćin osvaja trofej.

Meksiko: Kampos, Kormona, Markes, Suares, Vilja, Pardo, Sapeda, Ramires, Blanko, Abundis, Palensija;
Brazil: Dida, Odvan, Žoao Karlos, Seržinjo, Emerson, Flavio Conseisao, Vampeta, Ze Roberto, Beto, Ronaldinjo, Aleks.