Atomski s desna, obnovljivi s leva

Uzrok današnjih strahova nalazi se hiljadama kilometara istočnije, u zemlji čijim su starijim stanovnicima sredinom marta probuđene bolne uspomene na dva avgustovska jutra 1945. i atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki. Nedavna havarija japanske atomske centrale Fukušima izazvana katastrofalnim zemljotresom i cunamijem, uzdrmala je posredno čitav svet.

Protivnicima upotrebe nuklearne energije ovaj događaj kom se još ne nazire kraj i čije će se prave posledice tek videti dao je dodatni „vetar u leđa“. U čitavoj Evropi jedna od glavnih tema medija jeste potencijalna opasnost od preteće radioaktivnosti, ne toliko sa Dalekog istoka koliko iz neposrednog komšiluka. Na evropskom kontinentu, naime, aktivno je ukupno 195 reaktora.

U ovom trenutku, čini se kao da Evropa „pere ruke“ od nuklearne energije. Nemačka je tako već privremeno zatvorila najstarijih sedam od svojih 17 atomskih centrala. Iako kancelarka Angela Merkel kaže da nema sumnje u njihovu bezbednost, dodaje da je lekcija koju Nemačka treba da nauči iz nuklearne krize u Japanu - „što pre iz toga izađemo, to bolje“.

Evropska unija je prošle godine najavila ulaganje od čak hiljadu milijardi evra u naftovode, gasovode, solarnu tehnologiju i tehnologiju za energetske kapacitete vetra, čime planira da zadovolji svoje rastuće energetske potrebe. EU se već obavezala da do 2020. smanji emisiju štetnih gasova za 20 procenata, poveća obnovljive izvore energije za 20 procenata i podigne energetsku efikasnost.

Dugoročna politika, poput ove, strana je našoj zemlji. Iako nam ne manjka planova za trošenje milijardi evra u energetiku, još uvek nema nikakvih konkretnih pomaka u tom pravcu. Naprotiv. Srbija u korišćenju alternativnih izvora energije (vetra, sunca i biomase) skoro da nije ni na početku.

Koliko smo daleko „odmakli“ najbolje pokazuje sudbina jedine domaće fabrike biodizela. Ta fabrika Viktorija grupe, kapaciteta 100.000 tona, uopšte ne proizvodi biodizel već jestivo ulje. Razlog za to je, pored poskupljenja ulja, ponajviše nedostatak najavljenog zakonskog okvira o obaveznom korišćenju biodizela.

Kako je i energetska efikasnost praktično incidentna stvar u Srbiji, epilog bi mogla da bude ozbiljna nestašica struje. Struje koja se mora odnekuda nadomestiti. Tu na scenu stupaju zagovornici nukelarne energije.

U Srbiji, inače, već više od dvadeset godina postoji moratorijum na izgradnju nuklearki i učešće u nuklearnim projektima i biće na snazi bar do 2015. godine. Moratorijum je uveden nakon nuklearne nesreće u Černobilu i iako su se tokom godina pojavljivale ideje o njegovom ukidanju, do toga nikada nije došlo.

Uprkos tome, srpski zvaničnici pominju mogućnost učešća naše zemlje u izgradnji bugarske nuklearke Belene. U međuvremenu, privremeno je barem, pod uticajem Fukušime, i u Bugarskoj proglašen moratorijum.

Jedan od najpozvanijih stručnjaka na polju nuklearne energije kod nas, dr. Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta Vinča, kaže za B92 da će Srbiji u budućnosti nedostajati energija i dodaje da zbog toga „naša zemlja mora da preispita svoju energetsku budućnost ali ne za mandat sledeće vlade ili dve već za mnogo dalekosežniji period“.

On navodi da bi nuklearna energija mogla da bude pravi izbor i dodaje da Srbija treba da učestvuje u gradnji bugarske nuklearke, kao i da apsolutno treba ukinuti moratorijum i na gradnju atomskih elektrana u Srbiji.

Plećaš obrazlaže da je, sa stanovišta bezbednosti, „ako znamo da nas neposredno već okružuje dvadesetak atomskih centrala, potpuno svejedno da li ćemo graditi nuklearku ili ne“.

On, odbacujući navode o štetnosti nuklearnih elektrana po okolinu, kaže da se „mereći količine sumporne kiseline oko, na primer, termoelektrane ’Nikola Tesla’, može reći da se tamo događa jedanaest ekoloških katastrofa istovremeno“.

Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), sa druge strane, smatra da Srbija treba da revidira svoj pristup energetici star više od pola veka. On navodi da bi ukidanje moratorijuma dovelo do još strahovitije i skuplje energetske zavisnosti, što bi za više decenija onemogućilo bilo kakvu realnu promenu u Srbiji.

„Nuklearna elektrana nam ne treba“, odlučno za B92 kaže Kalmar i dodaje da je jedan od najneprihvatljivijih stavova praktično prihvatanje tzv. „očiglednog nedostatka energije u budućnosti“ kao apsolutne i gotovo prirodne pojave i nedodirljive istine.

On kaže da su ogromni neiskorišteni potencijali energetske štednje i ulaganja u proizvodnju iz obnovljivih izvora energije ono oko čega treba da se lome koplja na izborima u Srbiji, „jer to je ono što će građani realno da osete“.

Kalmar dodaje i da „Srbija mora da bude jednom u svojoj istoriji napredna i da preuzme sve moguće korake da se pridruži grupi država koje će predstavljati uspešno, pokazno ostrvo zelene energije“.

Do 2020. Srbija želi da udvostruči proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Inače, trenutno se oko dve trećine energije dobija iz uglja, a oko 30 odsto iz obnovljivog izvora – velikih hidroelektrana. Ostali obnovljivi izvori (biomasa, solarna energija, vetar i geotermalna energija) učestvuju sa mizernih 0,7 promila.

Srbija ima potencijal da 55 odsto ukupne energije koju sama proizvodi dobija iz OIE. Najveći potencijali su u biomasi (49 odsto), a slede solarna energija sa 13 i vetar i geotermalna energija sa po četiri procenta.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.