17. februar 2010. | 22:09

Majkl Edvards rođen je 5. decembra 1963. godine i predstavljao je Veliku Britaniju na Olimpijskim igrama u Kalgariju 1988. godine. Završio je kao poslednji u skokovima sa velike i male skakonice.

Nikada više nije uspeo da se plasira na Igre, a u karijeri nema nijedan značajniji rezultat u skokovima. Svojevremeno je imao deveti rezultat u brzom skijanju a zahvaljujući skromnoj konkurenciji u svojoj zemlji i rekorder Ujedinjenog Kraljevstva u dužini ski skoka.

Orao Edi jedna je od istinskih legendi zimskih igara i jedini sportista kojem se u govoru na svečanom zatvaranju Igara govornik obratio.

„Neki su ovde osvojili zlato, neki oborili rekorde a neki leteli kao orlovi,“ rekao je predsednik organizacionog komiteta u Kalgariju Frenk King.

Majkl Edvards ili Edi Orao bio je u vreme kada je naumio da postane učesnik Igara težak 82 kilograma, devet teži od sledećeg na listi učesnika. Nije imao sponzore, pripremao se koliko je mogao od svog novca. Izuzetno kratkovid nastupao je sa naočarima, prvo na Svetskom prvenstvu 1987, zauzeo 55. mesto i, kao jedini predstavnik svoje zemlje, obezbedio nastup godinu dana kasnije u Kalgariju.



Edi ‘Orao’ Edvards jedan je od najdrastičnijih primera principa suprotnog poreklu popularnosti sportista. Što je gore skakao i postizao slabije rezultate postajao je poznatiji I traženiji. Mediji su se otimali o ‘običnog čoveka’ koji je nastupio kao olimpijac a pominjanje njegovog imena na svečanosti zatvaranja Igara u Kalgariju sto hiljada ljudi ispratilo je skandiranjem ‘Edi, Edi’.

Bio je najgori takmičar ali je uspeo, snimio je veliki broj reklama, promovisao automobilie, u jednom trenutku stigao do zarade od 10.000 funti za sat obavljenog posla.

Možda bi se moglo reći sasvim logično, bankrotirao je 1992. godine.

Međunarodni olimpijski komitet uveo je pravilo koje je nazvano ‘Pravilo orla’ prema kojem kandidat za nastup na Olimpijskim igrama može da bude samo sportista koji ima “najmanje 30% plasmana u najboljih 50” i Orao više nikada nije uspeo da se pojavi sa najboljim sportistima.

Borio se da stigne do Albervila i Lilehamera, na kraju ih je posetio, kao turista. Danas živi od socijalne pomoći.