HRONOLOGIJA | PREPISKA | REAKCIJE | UKLJUCITE SE U FORUM B92

NIN broj 2671, 07.03.
NE KAJEM SE....
Svetlana Djurdjevic - Lukic
Afera Mitrovic-Cupic traje vec dve nedelje, sa novim saopstenjima, komentarima i cak najavama bojkota RTV Pink. Od problema (ne)legalne gradnje, i obaveza univerzitetskih profesora, preko metafora o zecevima i vrapcima, stiglo se do propitivanja odnosa vlasti prema magnatima iz Milosevicevog vremena i odnosa vlasti i medija.

Mada rezultati svakodnevnih istrazivanja, koje je Zeljko Mitrovic privatno narucio, pokazuju da se negativna reakcija prema njemu polako smanjuje, vlasnik RTV Pink i CITY Records ostavlja utisak osobe koja nije bas sigurna da li se mozda ipak previse zaletela, mada i dalje smatra da je u pravu. On nastoji da podseti na svoje sukobe sa Vojislavom Seseljem zbog cega nije ostao u rodnom Zemunu, insistira na imidzu self-made man, svojoj posvecenosti kompaniji a ne licnom bogacenju, urednom ispunjavanju svih zakonskih obaveza
[procitajte kompletan tekst]

Siritelji pink stvarnosti i ostali ratni profiteri Miloseviceve ere legalizovali su svoj sumnjivo steceni kapital. Oni koji su platili diskutabilni porez na ekstraprofit, smatraju stvar zavrsenom. Iz pozicije ljudi koji su koristili politiku da bi stekli bogatstvo i uticaj, prelaze u ofanzivu nastojeci da na osnovu tog bogatstva i moci dele i politicke lekcije.

Ali Zeljko Mitrovic nam ne porucuje samo da je tranzicija surova, da u njoj nema pravde i da on i njemu slicni pobedjuju.

Da je, recimo, pre godinu dana donet Zakon o radio-difuziji, Zeljko Mitrovic ne bi emitovao svoj program sa cak trideset kanala, jer je gotovo polovina od njih dobijena mimo konkursa, diskrecionim odlukama njegovih partijskih kolega - JULovskih ministara. TV Pink, dakle, ne bi pokrivala citavu Srbiju i ne bi imala ubedljivo najvece prihode od reklama. Da je usvojen Zakon o informisanju, Zeljko Mitrovic ne bi imao televiziju, dve radio-stanice, jednu reviju i ogromnu muzicku produkciju jer bi se zakonom onemogucila koncentracija vise medija u rukama jednog coveka. Da su usvojena pravila o dodeli frekvencija, ne bi se desilo da to javno dobro vlasnik televizije, makar i privatnik, koristi za privatne hajke na ljude cije mu se izjave ne svidjaju. Nadlezni organ koji o tome odlucuje imao bi striktna pravila o obavezama u pogledu koncepcije programa i postovanja licnosti i mogao bi da frekvenciju oduzme.
Da se sa rusenjem pocelo ne od kioska i sirotinjskih strazara nego od Dedinja, da TV Pink kao simbolu kica nije pruzeno vreme i mogucnost da dokupljuje placeve, da su svi dosijei zaista otvoreni, a dostupnost podataka o vlasnistvu obezbedjena za sve a ne samo kada treba blatiti politicke protivnike onih koji imaju svoje ljude tamo-gde-treba, da se ostro nastupilo protiv starog i novog govora mrznje i uvreda...

Sve to nije uradjeno. Baceno je u mutnu Maricu zajedno sa nasim naivnim uverenjem da je izborni program DOS-a bio politicki konsenzus nas sa njima i njih izmedju sebe da pobeda znaci dekonstrukciju prethodnog rezima, temeljnu rekonstrukciju drzave i drustva.

Ispostavilo se da je svaki lider i lidercic DOS-a hteo da zadrzi svog Markovica i Pavkovica, Legiju i Lukica, Miskovica i Mitrovica, ovog ili onog savetnika, finansijera ili de-beovca, lokalnog prevrtaca. Da se dokopa ove ili one televizije, medijskih savetnika i anketara, svog upravnog odbora i visestrukih funkcija. Medjusobni obracuni tek predstoje, a treba zadobiti glasove Slobinih sledbenika, svakom obecati ponesto.

Politika savezne i republicke, zakonodavne i izvrsne vlasti, postala je tako skup kontradiktornih postupaka. Prica se o reformisanoj vojsci po cijim kasarnama setaju Karadzicevi sledbenici, zadrzavaju stari drzavni monopoli. Obecava se razvoj Interneta a poskupljuju telefonski impulsi, prica o socijalnom staranju a dotiraju one sa luksuznim stanovima sa daljinskim grejanjem, kune se u mlade i znanje a drzi 50 ucenika u odeljenju, zuri se u Evropu a uvodi verska nastava, bori se protiv korupcije a vracaju mature kako bi svako u svom malom mestu protezirao svoje rodjake i platio sta kosta diploma, gleda se kroz prste domacim lopovima, a trazi od Zapada da nam isplati sve do poslednje pare, ne moze se ili ne zeli otkriti ko su ubice Curuvije i Pantica, kidnaperi Stambolica, a kamoli Albanaca i Bosnjaka...

Protivrecni signali ne dolaze samo od izvrsne vlasti. Osim premijera Djindjica i ministra Lecica, na TV Pink uredno se prikazuju snimci njenog vlasnika na prijemu u americkoj rezidenciji u Beogradu, iako se Zeljko Mitrovic i dalje nalazi na spisku 82 bivsa saradnika Milosevicevog rezima kojima je zabranjen odlazak u SAD i poslovanje sa tamosnjim kompanijama.

Sukob Zeljka Mitrovica i profesora Cede Cupica samo je pokazao razmere nase zaglibljenosti u blato tranzicije i takozvane realpolitike.

Nasi lideri su se zaglavili u trule kompromise i poluresenja, zavise od publiciteta koji ce im Mitrovic obezbediti. On nam porucuje da odustanemo od propitivanja.

Siritelji pink stvarnosti i ostali ratni profiteri Miloseviceve ere legalizovali su svoj sumnjivo steceni kapital. Oni koji su platili diskutabilni porez na ekstraprofit, smatraju stvar zavrsenom. Iz pozicije ljudi koji su koristili politiku da bi stekli bogatstvo i uticaj, prelaze u ofanzivu nastojeci da na osnovu tog bogatstva i moci dele i politicke lekcije.

Ali Zeljko Mitrovic nam ne porucuje samo da je tranzicija surova, da u njoj nema pravde i da on i njemu slicni pobedjuju. Kakva vlada i njeni saveti, kakva borba protiv korupcije, on moze nabaviti podatke o svakome. Svi imamo putera na glavi, danas zato sto smo mozda profesori koji ne pisu udzbenike, sutra zato sto smo novinari koji nisu objavili ili istrazili ovo ili ono, poslanici koji ne dolaze na sednice, gradjani koji ne placaju porez.

Kako ono bese: Svi smo mi pomalo socijalisti.
Da li je bas tako i da li cemo pristati na sve to?

NIN broj 2670, 28.02
CEDA, A NIJE CEDA

Pre nego od gledanja televizije, genijalne ideje jos uvek radije dolaze s klozetske daske. Zamisljam da bi Dusko Radovic, da je ziv, rekao nesto poput ovoga.

Zeljom da bude i otac i majka, brat, sestra, ljubavnica, televizija, mozda bas dobrim namerama, poplocava nas put u pakao. Od jutarnje vremenske prognoze pred izlazak iz stana, do kasnonocnog druzenja sa erotskim reklamama i lascivnim sadrzajima (na odredenim kanalima u odredeno vreme, odredenim danima), magicna kutija od svih nas pravi savrsene klonove Homera Simpsona, ili nekog od clanova njegove porodice. Svi oni, naime, vise ili manje se opiruci, ovisnici su od vestacke stvarnosti, koju kreira bas TV. Postojanje ljudskog roda u urbanoj sredini, dakle, ne svodi se na svakodnevnu borbu za prezivljavanje, kruh svagdasnji, vec na borbu sa "davoljom spravom", borbu za delice sopstvenog identiteta. Ovi se delici, pak, kriju u umetnosti, procitanim (jos vise u neprocitanim) knjigama, organizovanju svog zivotnog prostora, druzenju s dragim osobama... A televizija je u potpunosti tome suprotna i mozete se opkladiti da Zvorikin i Farnsvort, ocevi moderne televizije, nisu ni pretpostavljali u kakvog ce se monstruma njihovo cedo izroditi. Izvor moci, a po tome i moc sama, zato je televizija tako ocaravajuca za politicare, ambiciozne, biznismene, sve one nalik podzemnim cudovistima iz Tolkinovih prica, nekad ljudi, koje je izopacila jaka zelja. Eto, bas to (ne znam zasto) podseti me na cudan slucaj kome sam prisustvovao - na TV-u. Zeljko Mitrovic, gazda jedne televizije, optuzio profesora Cedu Cupica da nije bas kompetentan da sudi o tome kako je on, gazda, napravio svoju poslovnu zgradu, jer eto, profesor ima nekretnine u inostranstvu, radio je na nekakvom "prijemu studenata", a k tome je i "lazni profesor".

Kasnije se ispostavilo da Ceda nema i nije to sto mu Zeljko spocitava, a njemu, Zeljku, ostade 'nolka zgradurina. I nikom nista, a svetina ce poverovati Zeljku, on je poznatiji od tamo nekog profesora. U stvari, sve je zbog toga sto profesor Cupic, kao poznati antikorupcionas, hoce da oduva Zeljkovu kucicu. Samo jedno od mnogih, pitanje je kako je to Pink dosao do materijala o profesoru, cak za dokumentarni film, u kome ce, kako su najavili, da razotkriju Cedu, koji u stvari i nije Ceda. E, to jedva cekam da vidim!

Kao i svi ovisnici, znam kad nesto nije dobro, ali ponekad, pokleknem. Medutim, odlucio sam - umesto televizije, stvarnost cu posmatrati kroz prozore, na ulici, medu ljudima. Proverio sam, zivotnije je i - ne boli toliko.

P.S. Kao i svi voajeri, i TV gledaoci vole da zavire u tudu intimu. Zato, otkricu bar deo onoga sto gledam na domacim TV stanicama: Simpsonovi, Kraljevici, emisije o kompjuterima i informacionim tehnologijama, Cirilov, ponekad Velja Pavlovic, "Kasno uvece sa Dzulsom Holandom", Muzicka televizija Balkan, Brendomanija, a volim i humoristicke serije sa ANEM televizije, nepretenciozne i pitke (osim preglupe "Lige dzentlmena", zaboga, skinite je s programa!).

"Danas" , 28. februar 2002.
KUMOVI TV NASILJA
Ivan Torov

Iako mi bas nije bila namera da za osam dana pisem dva puta o istoj temi, zestoka reakcija i kontrareakcija povodom "polemike" Cupic-Mitrovic navela me je da se predomislim. Ne toliko zbog moje delimicno pogresne procene da je javnost u Srbiji umrtvljena, postala neosetljiva na raznorazne "postrevolucionarne" izlive primitivizma i agresivnosti (u slucaju vlasnika TV Pink), koliko zbog obnavljanja "fenomena" iz proteklih nasilnickih godina da je svakome ko ima moc, uticaj, zastitu i novac dozvoljeno skoro sve.

To sto ovih dana radi Zeljko Mitrovic, manir denuncijacije u stilu "pusti buvu da obavi posao", koji koristi da bi, u stvari, zastitio sebe od istinskog propitivanja kako je postao basnoslovno bogat i bahat, imao je od koga i da nauci. I njegov prethodni dugogodisnji mentor i zastitnik upravo u haskoj sudnici obilato koristi taktiku da je napad najbolja odbrana, pa bi bilo cudno da se nesto sto se godinama vezbalo i isprobavalo sada ne upotrebi. Ruku na srce, dobro je sto je sve to, makar i na ovaj bljutavi nacin, isplivalo na povrsinu.

Brine, i to veoma ozbiljno, nesto drugo: krajnja nezainteresovanost odgovarajucih institucija vlasti prema necemu sto direktno zadire u samu sustinu prirode, tzv. nove demokratije. Kad ministar finansija (uzgred jedan od osnivaca Saveta za borbu protiv korupcije) lakonski kaze: "Mitrovic je platio porez na ekstraprofit i za drzavu je ta stvar zavrsena", poruka je vise nego "transparentna": sve sto se mimo toga desava stvar je kucnog vaspitanja i kulture i Vlada se u to nece mesati. Nisu zakoni smisljeni da bi pripomogli stvaranju nekog novog sistema drustvenih (i moralnih) vrednosti i pravila igre, nego da se skupi nesto para. I, dabome, stiglo se dotle da je vlast iz svojih pragmaticnih razloga prakticno presudno kumovala rehabilitaciji ratnih profitera i pljackasa.

Ali, time sto im je, je l’ te, razrezala "pravedan" porez "ni po babu ni po stricevima" kao da je zaboravila da im je tutnula u ruke dozvolu da se osecaju nadmocno i drsko.

Secam se jos onog "originalnog umetnickog podviga" od pre nekoliko godina tadasnjeg vlasnika TV Palme Miodraga Vujovica, koji je u obracunu sa novinarom Aleksandrom Tijanicem otisao toliko daleko da je u pornografski film namontirao protivnicku glavu i tu "storiju" trijumfalno emitovao u redovnom "vrucem" TV terminu. Posto je Vujovic bio sraf u Milosevicevoj rezimskoj masineriji, gadostima i prostaklucima se sokirao samo deo intelektualne javnosti. Drzavne institucije i sudovi, naravno, nisu reagovali.

Prosle godine - secate se - NBJ je likvidirala Astra banku, a drzava Karicima odredila koliko treba da plate za bogatstvo steceno privilegijama lojalnosti, sa ekrana "porodicne" BKTV krenula je besomucna kampanja protiv Dinkica, Djelica (Djindjic je, gle cuda, zaobidjen) u kojoj je upotrebljen pravi arsenal "suptilnih" sredstava za njihovu kompromitaciju. Vlast je, naravno, opet cutala, dobila je pare.

I samo sto se pomislilo da je dosao kraj (zlo)upotrebama medija, stigao je - Mitrovic preko "svoje" TV Pink. Gotovo 24 casa vergla se o "sumnjivom delu i liku Cedomira Cupica", distribuiraju "provereni" obavestajni (???) podaci, snimaju se preko noci dokumentarne "umetnicke kreacije" o "amoralnom laznom profesoru", fali jos da ga proglase za...

Drzava, odnosno njeni organi, opet cute. Tuzioci, takodje. A duzni su da reaguju. Ne zbog Mitrovicevog primitivizma i manipulativne konstrukcije podataka iz privatnog zivota profesora Cupica (to vise govori o mladom TV vlasniku i ambijentu u kome zivimo), vec zbog cinjenice da se u sva tri pomenuta slucaja drzavno ili nacionalno (kako vam drago) dobro zvano frekvencije koristi na najogavniji nacin kao da su one, necijom nekadasnjom odlukom da nekome budu dodeljene na privremeno koriscenje - poklonjene. Tako se stize do svojevrsnog apsurda. Umesto da vlast reaguje i zastiti frekvencije od prisvajanja i zloupotrebe i oduzme ih "vlasniku", ona prakticno postaje saucesnik u ovakvim i slicnim prljavim radnjama.

A kad se jednom (politicki ili finansijski) podobnom tako nesto dozvoli, onda nema nikakvih smetnji da se to ucini i sa drugima, sto svedoci o neraskinutoj simbiozi politike (vlasti), policije, pravosudnih organa i kriminala.

Sto se mene tice, oni koji su na nesreci naroda zgrnuli (i dalje zgrcu) ogromno bogatstvo jesu - kriminalci. Eufemizam tipa ekstraprofiter je smisljen da se ne bi otislo do kraja i stvar nazvala pravim imenom.

"Blic", 28. februar 2002.
Onaj ko je paltio ekstraporez uzima sebi za pravo da se proglasi nevinim, cistim...
STA HOCE EKSTRAPROFITERI?
Slobodan Vucetic

Da ne zivimo u zemlji Srbiji, u kojoj je odavno sve moguce, rekao bih da smo ovih dana bili svedoci neverovatnog dogadjaja. Jedan od istaknutih i zvanicno, na osnovu zakona, identifikovanih ekstraprofitera, koristeci svoju mocnu privatnu „Pink televiziju“, krenuo je u pogromaski i klevetnicki pohod na profesora Cedomira Cupica. Formalni povod bila je nedavna izjava prof. Cupica da nova vlast, ako zeli da dokaze svoju privrzenost vladavini prava, treba da porusi bespravno sagradjeni objekat „Pink televizije“ i vile brace Karic na Dedinju.

Ta izjava sasvim je legitimna, a politicki i moralno potpuno razumljiva. A sa cisto pravne strane gledano, zahtev za strogo postovanje zakona u jos vecoj meri je nesporan. Zato aktuelna vlast tek treba da vidi na koji ce nacin naknadno legalizovati grubo bezakonje. Za to svakako nije dovoljan sam cin ubiranja poreza na ekstraprofit ili naplata naknade za gradsko gradjevinsko zemljiste. Drzava bi trebalo da, s pozivom na opsti drustveni interes, donese zakon o uslovima i postupku retroaktivne legalizacije protivzakonito izgradjenih objekata, kao i da Beograd donese, odnosno izmeni urbanisticki plan Dedinja. To za sobom, prirodno, povlaci i obavezu legalizacije desetina hiljada drugih bespravno sagradjenih objekata u Beogradu i u Srbiji.

Profesor Cupic se, dakle, obratio drzavi i javnosti svojim kritickim sudom i predlogom kako otkloniti grubo bezakonje koje je ucinjeno pod okriljem bivseg rezima. A zauzvrat je dobio „odgovor“ od vlasnika bespravno sagradjenog objekta. I to ne bi bilo sporno da je taj odgovor elementarno civilizovan i argumentovan. Umesto toga, vlasnik TV „Pink“ se, zloupotrebom svoje televizije, na osion i vulgaran nacin, obrusio na moralni lik i profesionalni ugled profesora Cupica, iznoseci, jezikom mrznje i pretnje, gomilu kleveta i uvreda. To ce, naravno, biti predmet krivicnog postupka. O cemu se, u stvari, ovde radi. Po svoj prilici, rec je o tome da jedan ekstraprofiter, na osnovu cinjenice da je platio zakonom propisanu finansijsku kaznu za kapital koji je stecen na spekulativni, ratnoprofiterski nacin, uzima sebi za pravo da se proglasi nevinim, moralno cistim, nedodirljivim, cak uglednim privrednikom i gradjaninom. I ne samo to, vec i da, koristeci svoju privatnu televiziju, kompromituje i zastrasi i profesora Cupica i svakog drugog kriticara ove vrste bezakonja i spekulacija kao izvora prljavog novca i bogatstva. A to cini, da se podsetimo, visoki funkcioner JUL-a i vlasnik one televizije koja je od svog nastanka bila mocno propagandno sredstvo bivseg nedemokratskog i kriminalizovanog rezima. Uz to, njeni „kulturni“ turbo-folk programi predstavljali su direktni atak na kulturu sa dalekoseznim posledicama. Bili su deo propagandne strategije SPS-a i JUL-a, cije je cilj bio anesteziranje gradjana i odvracanje njihove paznje sa tragicne drustvene, politicke i socijalne stvarnosti u koju ih je bivsi rezim doveo.

Po svemu sudeci, privatni vlasnici udarnih televizija bivseg rezima (a svi su ekstraprofiteri), ocekuju da na osnovu svoje ekonomske moci i spremnosti da ponizno sluze novoj kao i staroj vlasti, zadrze i ojacaju svoj finansijski i medijski monopol. Ako bi se to obistinilo, to bi sustinski ugrozilo slobodno i profesionalno novinarstvo, ali i proces demokratizacije drustva i izgradnje pravne drzave. Jos samo treba da se dogodi da u predstojecoj raspodeli TV frekvencija, stari i novi ekstraprofiteri dobiju prednost nad, recimo, Televizijom B92, koja je zbog neprekidne borbe za slobodno i demokratsko drustvo od strane bivseg rezima bila sistematski diskriminisana i onemogucavana u radu i tehnickom razvoju, pa da apsurd bude kompletan. To bi u najsiroj javnosti Srbije neminovno stvorilo utisak da i nova vlast nije odolela opojnom mirisu novca. Gotovo neopazeno u Srbiji se odvija proces tihe legalizacije ekstraprofiterskog kapitala, koji se cak i formalno organizuje u lobi koji ima ne samo monopolske ekonomske interese i ciljeve, vec i ambiciju da se politicki nametne kao fakticki odlucujuca drustvena elita. Ono sto, medjutim, izaziva dodatnu mucninu u celom ovom skandalu jeste utisak u javnosti da privatni vlasnik julovske televizije ne bi ovako bezocno, vulgarno i preteci napao profesora Cupica, kao simbol borbe protiv korupcije, da iza sebe nema jako zaledje u delu aktuelne vlasti.

"Danas", 20. februar 2002.
PINKOV STANDARD
Borka Pavicevic

Potaknuta hrabrim istupom profesora Cedomira Cupica htela bih da, u sred razgradjenog konteksta i politickog i kulturnog, drustvenog i estetickog, nastavim sa doprinosom raspravi upravo o jednom bitnom ciniocu razgradnje nekadasnjeg i formulisanje novog konteksta, a to je televizija Pink. Klasicari i moralisti bi sigurno u slucaju Pinka, jednog od kljucnih nosilaca reciklaze istorije i stvarnosti, te pojmova o moralu ili lepoti, govorili o vrednostima, o promeni pojmova o vrednosti, koji onda, kao promenjeni omogucavaju prolaznost svega, do onog vrednog ili vrednosnog. Kako su se stvari, u medjuvremenu, jos zaostrile, odnosno, kako odredjeni javni varvarizam nezaustavljivo napreduje u novim doprinosima kulturi lazi i ruznoce, cini mi se da danas, I u slucaju Pinka moramo upotrebiti jednostavniji, u prvi mah prepoznatljiviji, i u svakom slucaju blizi stvarnosti pojam standarda umesto pojma vrednosti. "Vrednost" deluje nekako budjavo, nekako prevazidjeno, nesto kao deo mrske proslosti, nesto iz ratnog perioda, nesto u sta je bolje ne zavirivati, nesto sto ima veze sa prezrenim pojmovima utopije. Standard, to je vec nesto sto je mnogo prakticnije, upotrebljivije, tranzicionirajuce i svakako "transparentno".

Da li vi mislite da je u redu ostavljati automobile ispred vrata bas kao sto su se nekad ostavljale cipele. Lepo naredjate sve svoje cipele, cipele svojih ukucana, ispred svojih vrata. Ali, ako ima puno cipela, to jest mnogo ukucana, onda te cipele stignu i do onih drugih vrata, koja nuzno ne moraju biti vasa. Ti automobili, kao i cipele vasih ukucana i gostiju mogu da stignu i do druge i do trece ulice. To se zove vas napredak. Isto tako potpuno je legalno i da zazidate bas ono sto hocete, toliko koliko hocete tu gde se vama svidi, i da sa izborom mesta, te gabaritom svoje gradnje jasno zadate novi standard, stavite do znanja, svojom silom, sta je od vas pa nadalje moguce ciniti. To poslusaju drugi ljudi, ne odole izazovu vaseg voljnog zova ka srecnoj buducnosti, pa onda i oni kazu, "vidis sta taj uradi, a onda sto ne i ja". Pa onda nikne nova zgrada, isto nasred puta, pa onda nove zgrade sa terasama na kojima ce se uskoro, sudeci po novopostavljenim standardima okolisa, pojaviti vas ves iznad glava onih koji cekaju autobus, to jest, lepo je da nesto properemo ili pojedemo bas na autobuskoj stanici. Jer, tim ljudima, dole, na osnovu novih standarda uopste nije neprijatno. Nije im neprijatno ni kada ih pomaknemo svojim automobilima na kolovoz, jer je njihov problem da li ce biti zgazeni ili ne, neka paze. E sada, ljudi po svojoj prirodi, a i po novim standardima, proizvode sve vise i vise djubreta. Zato sto je novi svetski poredak ili globalizacija, koji smo sprecavali teorijom suvereniteta, poceo da deluje tako sto smo jedva docekali da umesto nasih proizvoda takozvane siroke potrosnje, uvezemo strane. Ti strani proizvodi su dobro i obilato upakovani radi prodaje, pa mozemo da ih pojedemo kao suveren narod, a da otpatke bacimo gde god stignemo, zato sto su oni proizvod mrske globalizacije. Buduci da su vise sazidali, umesto "kupovali" vec postojece, bas nekako u vreme bombardovanja kada su jedni videli svasta, a drugi nisu videli nista, nikle su nove zgrade, postavljeni su novi standardi po kojima se inaugurise nepostojanje bilo kakvog standarda kako urbanistickog, tako higijenskog u svakom smislu, u smislu djubreta iznutra i u smislu djubreta naokolo, sto, dozvolicete, veoma cesto ide zajedno. Zato rastu zgrade, ali rastu i deponije.

Dobro, a sada ja treba da dokazem kako i zasto je promena standarda koji je zavela televizija Pink svojim programom, pa zatim i postavljanjem svoje zgrade na odredjeno mesto u odredjeno vreme, istorijsko vreme, predstavljala promenu standarda unutar cije promenjenosti novi covek vise ne moze da raspozna da nije u redu da zivi sa gomilom djubreta po ulicama koje prekrivaju automobili, a pogotovo dzipovi, pa se djubre jos bolje vidi kada vozni park malo proseta, i da nije u redu da se zivi sa parkovima i parkicima koji se pretvaraju u deponije. To sto je profesor Cupic rekao povodom Pinka znaci sledece. Videla sam pre neki dan kako u Bulevaru mira policajac preslisava jednu staricu pored koje je na ulici parkiran "trabant". Verovatno je zena vozila vecom od dozvoljene brzine. Za to vreme je pored ovog prizora sistrila ne mala parada dzipova i ostalih vozila od javnog i politickog autoriteta. Za promenu vrednosti ili standarda u jednom drustvu ne mozete platiti porez, ili je porez u tom slucaju mito. A ako to ne razumete, onda je svejedno, onda platite i klatite, istine ili lazi, svejedno. Nema pomoci.