nedelja 8.03.2020 | 08:10

Drugi republički izbori (1992)

Prikazati ovde celokupan tekst članka

Pošaljite komentar

nedelja 8.03.2020 | 08:10

Drugi republički izbori (1992)

Drugi republički višestranački izbori u Srbiji održani su 20. decembra 1992. godine, posle velike krize izazvane serijom dramatičnih događaja tokom te godine. Republički parlamentarni izbori bili su samo deo opštih vanrednih izbora (savezni parlamentarni, lokalni, gradski, pokrajinski i predsednički na nivou republike), najsveobuhvatnijih u dosadašnjoj istoriji Srbije, a prethodni saziv skupštine trajao je tačno dve godine. Posle dugih pregovora za okruglim stolom dogovoreno je da se umesto većinskog izbori sprovedu po proporcionalnom sistemu (D'Ontov metod), sa devet izbornih jedinica.

Zatvorite ovde celokupan tekst članka

Na izbore je izašlo 4,7 miliona birača (69,7 posto), nešto manje nego na prethodnim, a ponovo se na njima nisu pojavili kosovski Albanci. Socijalisti su potvrdili da su najjača stranka, ali su izgubili više od trećine glasova i (zbog izbornog sistema) gotovo prepolovili broj poslanika (28,8 posto glasova, 101 poslanik). Takav učinak nije im bio dovoljan da samostalno vladaju (nikad kasnije nijedna stranka nije skupila većinu u parlamentu Srbije), pa su se oslonili na podršku radikala, najvećih dobitnika izbora. Svaka manjinska vlada je po prirodi nestabilna, a događaji u 2003. pokazaće da vlada Nikole Šainovića neće moći da potraje ni godinu dana.

Šta je prethodilo izborima

Posle ubedljivog trijumfa vladajućih socijalista na prvim postkomunističkim izborima, Slobodan Milošević mogao je da računa na gotovo četiri petine parlamenta. Međutim, izbijanje rata u tri republike SFRJ i neodrživost te države doveli su do „Žabljačkog ustava“ i proglašenja Savezne Republike Jugoslavije, sa samo dve članice, aprila 1992. Posle opozicionog bojkota saveznih izbora i međunarodnih sankcija, Milošević je konačno pristao na kompromis, pa su za sâm kraj godine raspisani opšti izbori.

Demokratska opozicija prošla je proces sazrevanja posle decembarskog debakla 1990. Tačno tri meseca posle prvog glasanja dogodio se jedan od ključnih događaja u novijoj političkoj istoriji Srbije – Devetomartovski protest. Raskol je tog dana produbljen do nepremostivosti, a obe strane su do kraja decenije prizore sa beogradskih ulica koristile u svojim kampanjama. Lekcija o potrebi za jedinstvom dovela je do stvaranja Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS), koji je predvodila najmoćnija stranka opozicije SPO. Potpuno jedinstvo nije ostvareno, a demokrate su se trajno podelile tim povodom, pa je Vojislav Koštunica osnovao Demokratsku stranku Srbije.

Na političkoj sceni je u međuvremenu izrastao novi, izuzetno bitan faktor – Srpska radikalna stranka. Još od čuvenog televizijskog nastupa Vojislava Šešelja u predsedničkoj kampanji 1990, preko ujedinjenja nekoliko organizacija u SRS ubrzo posle tih izbora, postalo je jasno da na desnici raste nova snaga bliža vlasti nego opoziciji. Šešelj je na dopunskim izborima u Rakovici ubedljivo ušao u parlament i serijom vatrenih nastupa i ispada u skupštini, medijima i na ulicama privukao ogromnu pažnju. Sve do drugih parlamentarnih izbora, međutim, niko nije mogao da sa sigurnošću kaže koliko će radikali biti moćni.

Kako su vođene kampanje

Izbor saveznog premijera i američkog bizmismena Milana Panića za protivkandidata Miloševiću u predsedničkoj trci u potpunosti je obojio celu kampanju i sve ostale izbore, uključujući i one za srpski parlament, bacio u senku.

Posle „štapa i kanapa“ iz 1990, kampanja dve godine kasnije prva je prava medijska kampanja u istoriji Srbije. Ključnu ulogu u potpunosti je preuzela televizija, pratile su se kampanje, a predizborni reklamni blokovi bili su duži od redovnih reklama. Sa tehničke strane napredak je bio ogroman, a spotovi iz te kampanje i danas bi mogli da prođu kao sasvim legitimna sredstva političke borbe.

Kao i pred prve izbore i u skladu sa čestim uličnim okupljanjima te godine, trgovi su postali centralna zona izborne propagande, a plakati su bili sve interesantniji i duhovitiji.

Vladajuća stranka je značajno promenila stavove u odnosu na 1990, pa je kampanja bazirana na paroli „Srbija se saginjati neće“, sa idejom da se SPS pokaže kao zaštitnik nacionalnih interesa nasuprot opoziciji, koja „radi za interese stranih sila“, kako je Milošević često izjavljivao. Radikali su imali vrlo neupadljivu kampanju, ali je Šešelj sâm po sebi bio dovoljna kampanja, privlačeći pažnju u svakoj prilici. Naklonost SRS u tim godinama nije smatrana društveno poželjnom, što svedoči činjenica da su tokom cele decenije izborni rezultati SRS drastično premašivali sve ankete. Uprkos svemu, njihovi slogani iz '92 - "Srbija je večna dok su joj deca verna" i "Gde su srpske zemlje tu su srpski radikali" - i dalje se koriste u kampanjama stranke.

Medijska kampanja koju je napravio DEPOS bila je bazirana na crno-belom kontrastu, simbolizujući odnos Miloševićeve Srbije i onoga što će biti u slučaju pobede opozicije. Odlično osmišljena, inteligentna i estetična, ta kampanja je u potpunosti zadovoljila kriterijume opozicionih birača, ali je prilično promašila cilj, jer je bila nedovoljno jasna i bliska biračkom telu koje je DEPOS planirao da otme od SPS-a. Cilj je te godine bio pobeda na izborima, ali će rezultati biti drastično slabiji.

Demokratska stranka, znatno oslabljena rascepom na temu priključenja DEPOS-u, još je više promašila cilj. Snažne parole dominiraju srpskom političkom scenom tokom ove dve decenije, a „Hoćemo, možemo bolje“ to svakako nije. Rezultati su bili u skladu sa tim.

Rezultati izbora

U biračke spiskove upisano je 6.774.995 birača, na izbore je izašlo 4.723.711 ili 69,7 odsto.
SPS – 1.359.086 (28,77%) glasova - 101 mandat
SRS – 1.066.765 (22,58%) – 73
DEPOS – 797.831 (16,89%) – 50
DS – 196.347 (4,16%) – 6
DZVM – 140.825 (2,98%) – 9
SSS* – 128.240 (2,71%) – 3
KDR** – 71.865 (1,52%) – 2
Arkan*** – 17.352 (0,37%) – 5
DS RM**** – 6.336 (0,13%) – 1
Ostali – 663.903 (14,0%)
Nevažeći – 275.861 (5,9%)

* Srpska seljačka stranka
** Koalicija DS i reformske demokratske stranke Vojvodine
*** Grupa građana Željko Ražnatović –Arkan
**** Demokratska reformska partija Muslimana

Šta su nam govorili rezultati

Posle potpune dominacije u prethodnom sazivu, socijalisti su morali da se suoče sa velikim padom i saradnjom sa drugom strankom. Zahvaljujući izbornom zakonu, po kojem je nekoliko desetina hiljada birača na Kosovu vredelo kao pola miliona u drugim izbornim jedinicama, SPS je sa manje od 30 posto glasova dobio više od 40 posto skupštine. Dobar deo izgubljenih glasova (bezmalo pun milion) u odnosu na 1990. prešao je na radikale, što će se potvrditi već sledeće godine.

Radikali su apsolutni pobednici drugih srpskih parlamentarnih izbora. Na prethodnima još nisu bili formirani kao jedinstvena stranka, u Skupštini ih je predstavljao samo jedan poslanik, nisu imali snažnu i raširenu infrastrukturu, niti su trošili novac na kampanju. Koristeći socijalistički vetar u leđa oni su ubedljivo nadmašili sva predviđanja i ankete, probivši prvi put milion glasova (SRS je jedina stranka koja je na osam izbora pet puta prebacila milion). Ogromna većina tih birača stigla je iz SPS-ovog tabora, što će potvrditi sledeći izbori, ali je izvesno da je jedan deo stigao i sa desnog krila nekadašnjih SPO-ovih birača.

Za DEPOS izborni rezultat bio je istinski debakl – koalicija u kojoj je SPO imao podršku niza manjih stranaka kao i jednog krila demokrata od kojeg je nastao DSS osvojila je nepunih 3000 glasova više nego Draškovićeva stranka kada je samostalno izašla na izbore 1990. Iako je ta lista predstavljana kao udružena opozicija, Milan Panić je na predsedničkim izborima osvojio skoro duplo više glasova, a demokratski birački korpus sasvim sigurno bio je najveća žrtva rasipanja glasova bez presedana (663 hiljade „propalih“ glasova, za četvrtinu više nego na izborima 2003. godine).

Demokratska stranka bila je takođe veliki gubitnik – zahvaljujući koaliciji sa Reformistima Vojvodine uspela je da dođe do istog broja poslanika kao dve godine ranije (7), ali se ispostavilo da je DSS za sobom povukao i veliki deo biračkog tela (pad sa 7,4 na ispod pet posto, iako je ugled stranke značajno porastao počev od razrešenja krize oko 9. marta). Demokrate su poruku shvatile i do sledećih izbora kontrolu nad strankom preuzeo je Zoran Đinđić.

Još jedan fenomen ovih izbora bila je grupa građana oko Željka Ražnatovića Arkana, koja je na Kosovu sa samo 17 hiljada glasova došla do pet poslaničkih mesta (prirodni prag na izborima bio gotovo 19 hiljada poslanika po mestu, a u praksi od 13 do 33 hiljade).

Šta je bilo posle

Socijalisti nisu imali dovoljno poslanika za većinu, čak ni uz pomoć na saradnju spremne GG Arkan nisu bili ni blizu (nedostajalo im je 20 mesta), pa su pomoć potražili kod svojih „omiljenih opozicionara“, kako je Milošević zvao Šešelja u to doba. Radikali nisu hteliu da ulaze u vladu, ali su dali manjinsku podršku vladi Nikole Šainovića, koja je položila zakletvu 10. februara 1993.

Šainović je u tom trenutku imao 45 godina, a nasledio je na funkciji Radomana Božovića, najmlađeg posleratnog premijera Srbije. U prethodne dve vlade on je bio vicepremijer, a po odlasku sa funkcije obavljaće dužnost vicepremijera u saveznim vladama, sve do oktobra 2000. Šainović je bio jedan od stubova Miloševićevog režima, a zbog zločina na Kosovu 1999. osuđen je u Hagu na 22 godine, što ga čini jedinim pravosnažno osuđenim postkomunističkim premijerom Srbije.

Godina u kojoj je Šainović predsedavao vladom Srbije ubraja se u najteže u istoriji zemlje, koju je pogodila zastrašujuća kriza iz koje će se izlaz nazreti tek u poslednjim danima Šainovićevog mandata, reformom Dragutina Avramovića. Pre toga već su obavljeni novi vanredni izbori, prouzrokovani raspadom saradnje socijalista i radikala, jer je SPS promenio politiku prema bosanskim Srbima.

Specifičnosti izbora

Prvi put u istoriji Srbije biralo se po proporcionalnom sistemu, a zemlja je bila podeljena na devet izbornih jedinica (Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Smederevo, Užice, Kragujevac, Niš, Leskovac, Priština), što je pogodovalo manipulacijama. U izbornoj jedinici Priština, koja je davala 24 mandata, SPS je osvojio 13 sa samo 42.396 glasova, a radikalima i GG Arkan pripalo je po 5 sa po manje od 18 hiljada glasova, a poslednje je pripalo DRSM

Albanci na Kosovu su bojkotovali izbore i već godinama svaka komunikacija između dve zajednice bila je u prekidu, a širom južne pokrajine su se već pojavljivale paralelne strukture, kako u politici, tako i u ostalim sferama života.

Manjine su na izborima izborile deset mesta. Za DZVM to je bio najbolji izborni rezultat ikad (9 poslanika, cenzus u dve izborne jedinice, preko 140 hiljada glasova), kasnije mu ni oni, ni SVM nisu prišli. Deseto je pripalo Demokratskoj reformskoj stranci muslimana iz Prizrena, u Izbornoj jedinici Priština. DRSM imao je jednog poslanika i na prvim izborima. Albanci u Preševu i Bujanovcu, kao i muslimanske stranke u Sandžaku bojkotovali su izbore.

Seljačka stranka Srbije jedina je stranka većinskog naroda koja je razbila monopol velikih stranaka na ovim izborima. Stranka koju je predvodio Milomir Babić imala je u prethodnom sazivu dva mesta, a po novom sistemu povećala je udeo na tri poslanika. SSS više nikad samostalno neće ući u Skupštinu, ali hoće kao deo liste SSJ na izborima u decembru 2000. Na sledećim izborima Babić je bio na Batićevoj listi „Samostalna Srbija“, koja je osvojila samo 45 hiljada glasova i ostala čak peta ispod cenzusa.

Pošaljite komentar