Juga na Brodveju
Bilo je neočekivano toplo veče za početak aprila. Sećam se da sam se sjurila s posla samo da se preobučem za pozorište. Kako sam imala dovoljno vremena za šetnju do malog ‘off-Broadway’ teatra (blagosloveni ‘Google Maps’ zahvaljujuci kome bez greške možeš da izračunaš koliko ti vremena treba do destinacije), rešim da napravim mali eksperiment i prebrojim sve jezike koje čujem na svom hodočašću do hrama kulture.
Maja PiščevićIzvor: Nedeljnik
piše: Maja Piščević
Prvi je španski, što ne iznenađuje jer ga u Njujorku govori oko 25 % stanovnika. Sledeći čujem francuski, pa poljski, zatim italijanski. Prolazim pored nekoliko parova koji govore engleski, a onda takoreći nalećem na veselo društvo raspoloženih Rusa koji se grle i šale na svom maternjem jeziku. Sledi serija od sedam, mozda osam jezika koje apsolutno ne umem da prepoznam, ali računam i njih, očigledno se međusobno razlikuju. Posmatram brojne usamljene šetače i nagađam koje su narodnosti, ali ih ne računam. Konačan bilans izgleda ovako, od mog stana do vrata pozorišta na putu koji je trajao 32 minuta, čula sam tačno 27 jezika uključujući engleski. Solidno svedočanstvo kosmopolitskog duha Njujorka.
Pred pozorištem zatičem sasvim drugačiji prizor. Grupa od stotinak ljudi, muškaraca i žena, različitih godina, okupljena, tačnije gotovo nepotrebno pribijena u maloj neprometnoj ulici u Ist Vilidžu. U grupicama od po troje-četvoro deluju zaokupljeni serijom živih razgovora. Ono sto je međutm neverovatno, pogotovo imajući u vidu pređašnji eksperiment, je da svi govore samo jedan jezik – NAŠ. Tačnije, to je uzbudljiva kakofonija svih jezika, dijalekata i akcenata (ponekih amerikanizovanih do neprepoznavanja) iz nekadašnje Jugoslavije. I sve to na nekoliko kvadratnih metara u srcu Njujorka.
Doživljaj potpuno nadrealan, posebno jer objekat pred kojim su okupljeni moji sunarodnici najrazličitijih godina profesija i stilova oblačenja, ni po čemu ne podseća na koncept pozorišta koja sam do sada imala priliku da vidim. Ulaz vodi posred kafića, poprilično neuglednog, a hodnik kojim prilazite sali je tesan i pomalo klaustrofobičan. Sala je ipak lepa, majušna, ali intimna, sa petnestak redova strmo postavljenih iznad bine bez zavese.
Već je vreme za ulazak, ali ljudi i dalje ćaskaju na ulici kao da ne žele da skrate ovo dragoceno vreme. I sama se tako osecam, prosto ti dođe da ostaneš tu, da ne prekidaš ovaj nezamisliv trenutak u kome si ponovo, ili po prvi put posle million godina, usred davno nestale zemlje u kojoj si rođen.
Juga na Brodveju. Prodavačica iz Blumingdejla, rodom iz Bosanke Dubice u spontanom razgovoru sa ženom čuvenog kardio hirurga iz Niša. Uspešni klinički psiholog, rame uz rame sa dormenom iz Plava i njegovim kolegom iz Gusinja. Iz Cavtata sam, čujem kako jedna starija dama govori uzbuđenom mladiću koji joj objašnjava da je tamo upoznao svoju prvu ljubav. Prilazi mi nasmejana devojka koja mi se predstavlja kao konobarica rodom iz Kraljeva da bi mi već u sledećoj rečenici otkrila da ovde studira grafički dizajn. Stojimo tako pribijeni u praznoj ulici, svi zajedno u ovom ad hoc mikrokosmosu na trenutak oslobođeni sećanja na krv, ratove i bol.
Konačno ulazimo u salu, svetla se gase i tog trenutka pomislim kako u glasnoj tisini dišemo zajedno. Zahvalna sam umetnosti koja nas je večeras makar na kratko spojila i podsetila na svoju moć. Na scenu izlaze Seka Sablić i Bane Vidaković, znam ih dobro, Seku pratim iz predstave u predstavu, a sa Banetom sam isla u XIV. Maestralno nas vode kroz komad “Nobelovac i ja”, vise puta prekidani eksplozivnim aplauzima. Na kraju ovacije, publika ustaje u jednom ritmu zahvaljujući umetnicima.
Provlačim se do male bine ispunjene publikom koja zeli da se rukuje s Banetom i Sekom. Probijam se do Baneta koga godinama nisam videla i ne znam da li će me prepoznati. ‘Majooooo’, viče sa drugog kraja i snažno me grli kao da smo se našli ne u Njujorku, nego na onom svetu.
U malom pozorištu na Menhetnu te noći se desila Jugoslavija. Možda blesavo, ali pomislim na onu reklamu: a može i ovako, ili možda pre, a moglo je i ovako. Ili nije. Odgovor ne znam, ali sam srećna sto sam bila tu kad se dogodila.
Veče se nastavlja u obližnjoj čuvenoj “Кафани” (baš tako stoji na ogromnoj ćiriličnoj tabli). Ćevapčići, zeljanica gibanica, tulumbe i domaće vino.
Izlazim u toplu noć i pokušavam da sredim osećanja na dugom putovanju do kuće. Kuće?
izvor: nedeljnik
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
