“Prošlo je mnogo vremena, ali ne osećam da je tako, i dalje su mi slike jasne u sećanju“, rekao je Holanđanin, koji će tokom sezone na travi biti deo tima Stana Vavrinke.
Taj trofej 1996. ostao je jedini na Gren slemovima u Krajičekovoj karijeri, a interesantno je da u početku nije voleo da igra na travi.
“Nisu mi se dopadale dve stvari – prvo, što je kretanje bilo jako teško. Moj prijatelj fizioterapeut preporučio mi je da počnem pomalo da se bavim karateom jer se u tom sportu čivek uči kako da padne i da se prevrne, a to mi je bilo korisno jer sam se na travi plašio da se ne okliznem. Druga stvar jeste što nije bilo nimalo ritma – moja igra se doduše nije zasnivala na ritmu, ali ipak sam želeo da ponekad udarim lopticu“, dodao je Krajiček.
Takođe, Holanđanin je otkrio još jednu tajnu.
“Svakog dana treninga na travi osećao sam se kao najgori igrač, a onda sam pročitao da je Agasi, koji je 1992. osvojio Vimbldon, vrlo retko trenirao na travi.To sam i ja uradio, 20-30 minuta na betonu i već sam osećao da ponovo dobro igram“.
Na pitanje da li će karate preporučiti i Vavrinki, Krajiček je odgovorio:
“On se ne plaši padanja, to je samo za ljude poput mene koji se neprirodno kreću na travi“.
