Dijego, ali ne Maradona
US Open nam je ponudio mnogo lepih i inspirativnih priča. Poučnih, u svakom slučaju. Recimo kako se iz skromnog okruženja može doći do velikih visina.
Z.K.Izvor: B92
Od prvog dana turnira i otkrivanja biste Altee Gibson, petostruke Grend slem šampionke koja se pedesetih godina borila za prava tamnoputih igrača kada je to bilo jako opasno, pa do Koko Gof, Dominika Kepfera, Kristi An, povratka Tejlor Taunsend, sve do Dijega Švarcmana koji je nastavio bajku na ovogodišnjem US Openu.
Altea Gibson je pedesetih godina prošlog veka morala da spava u automobilu jer dok je igrala na pojedinim turnirima, nisu želeli da joj izdaju hotelsku sobu, samo zato što je tamne puti. Borba koja je bila duga, naporna teška, ali koju je Altea iznela na najbolji mogući način, razbivši sve barijere i predrasude, prokrčila put generacijama koje su dolazile.
Svaka priča ima svoju pozadinu, ali danas se u Americi slavio „Labor Day“, ovdašnja verzija Praznika rada, koji se u Evropi obeležava 1. maja. To je dan posvećen radnicima, sindikalcima, svima koji su se na tlu Amerike borili i bore za prava da radnicima bude bolje.
Taksista, koji me je povezao Petom avenijom ka muzeju Metropoliten, kaže da posla u gradu kao što je Njujork uvek ima.
„Radi se naporno, prijatelju. Može da se živi od ovog posla, ali konkurencija je velika, nikada ne znate kako ćete proći“, rekao mi je dok smo se vozili kroz jednu od glavnih žila Menhetna.
I teniseri su neka vrsta radnika i mnogi od njih dolaze iz zemalja ne tako bogatih kao što je SAD ili Velika Britanija. Danas sam bio spreman da se kladim da će Dijego Švarcman „stati na žulj“ neubedljivom Aleksanderu Zverevu i osećaj me nije prevario.
Gledao sam Dijegov prethodni meč sa Tenisom Sandgrenom, omaleni Argentinac je bio kao zid, sve je vraćao, nije dao Sandgrenu da diše, kretao se fantastično, sve je stizao, igrao je briljantno.
Protiv Zvereva, isto tako – karbonska kopija prethodnog meča. Neke kolege smatraju da kod Dijega ima nešto kad igra protiv tenisera kojima jedva doseže do ramena (kao sa Sandgrenom ili Zverevom), ali on kaže da to nije slučaj kod njega.
„Ne, to je klasika za mene. Možda vi tu vidite zadovoljstvo, ne i ja. Mislim da ljudi kada me vide na terenu, obično su uz mene. Vide visokog i niskog momka i biraju da podrže niskog. To mi nekada pomaže, ali ne, o tome zaista ne mislim kada sam van terena“, kaže Dijego koji je visok 170 centimetara.
„Gaučosu“ nije stran uspeh na US Openu. Ponovio je rezultat iz 2017. godine, opet je među osam, testiraće sada formu i nerve Rafaela Nadala. Rafa i Dijego su prijatelji, često treniraju zajedno, ali „Peke“ je uvek takav, veseo, nasmejan, spraman za vic, za šalu. Nadala je u subotu, dok je Španac davao intervju na ESPN-ovom stejdžu „trolovao“ stojeći u pozadini i mašući kamermanu! To je Dijego, zato je omiljen i među igračima, a i publika u Njujorku ga voli.
Video sam ga posle konferencije za medije u bašti gde sede igrači, zagrlio je oca, samo što nije zaplakao od sreće, toliko je bio radostan. Ponosan je bio i trener Giljermo Kanjas, koji je susret oca i sina zadovoljno posmatrao sa strane.
Ne znam koliko vam je poznato, ali Dijego je dobio ime po legendarnom zemljaku Dijegu Armandu Maradoni. Obožava fudbal, kao dečak je trenirao, igrao je veznjaka i sanjao da krene stopama svog dečačkog idola Huana Romana Rikelmea, ali završio je u teniskim vodama. Sjajno barata fudbalskom loptom, kao i svi Argentinci.
Ipak, krv nije voda. Njegova majka Silvana je igrala tenis, doduše amaterski. Nadala se da će neko od troje strarije dece krenuti da se bavi tenisom, ali morala je da čeka na Dijega, koji je od malena pokazao da će jednog dana postati teniser. Znate li šta mu je bio prvi reket? Obična supena kašika, njome je udarao po žutoj loptici u kuhuinji, a Silvana se samo smeškala. Znala je da je to ono pravo.
„Oduvek je imao veliku brzinu, i uvek je tražio da igra sa velikim, a ne dečijim reketom. Iako kad je počeo jedva da je bio malo viši od mreže, uspevao je da pobedi igrače više i starije od sebe“, priseća se Silvana.
Krajem osamdesetih, Švarcmanovim roditeljima je propao posao u privatnoj fabrici za proizvodnju odeće, pa su morali da prodaju gumene narukvice na koje su ispisivali motivacine poruke. Kasnije su se dosetili da to budu narukvice sa imenima fudbalskih klubova i igrača i tako, kada bi krenuli na juniorska takmičenja po Argentini, Silvana je nosila torbu punu narukvica koje su prodalavli. Sve što su zaradili, koristili su za plaćanje hotelskih soba. Neke u Mendozi koštale su svega dva pezosa, bile su užasno tesne i nije bilo mesta da se majka i sin okrenu.
Od dva pezosa do četvrtfinala US Opena, ulaska opet u top 20, možda čak i Top 15, nije tako loše za momka kome zbog visine niko nije davao ozbiljne šanse.
Kasnije, u noćnom programu, gledao sam Amerikanku Tejlor Taunsend, očekujući da vidim te njene silne izlete na mrežu. Bila je malo opreznija protiv Bjanke Andreesku iz Kanade, nekoliko pasing šotova koji su prozujali kraj nje, naterali su je u defanzivu kojoj nije preterano sklona. Tejloj je izgubila, a gubi i svetski tenis, jer je gledati nekog ko igra servis volej, i još je levoruk, postao je pravi raritet. Martina Navratilova kaže da bi volela da vidi opet ofanzivne igračice, ali slabo to ide.
Rodžer Federer je nedavo takođe govorio o ozbiljnosti problema, Švajcarac se plašio da će u sadašnjim okolnostima, umetnost igre na mreži i posebno volej, izumreti. Pozvao je trenere po školama i akademijama da ohrabre decu da više napadaju mrežu, da igraju ofanzivnije.
Razumem Rodžera, tu je apsolutno u pravu. Sećam se mečeva osamdesetih i devesestih, takozvanih „sudara stilova“, kada su igrali „linijaši“ poput Agasija protiv servis-volej majstora, Edberga, Samprasa, Bekera, mnogo je bilo lepše gledati te varijacije. Jeste da je današnji tenis napredovao, sve je otišlo u stratosferične visine, oprema je gotovo savršena, performanse reketa čudesne, defanzivci su dobili velike prednosti dodatnim usporavanjem terena.
Ali ko to zna, tenis kao i svaki sport evoluira, možda će se u modu opet vratiti i zaboravljeni volej. Jer, nije mu još mesto u muzeju. Iako Tejlor Taunsend nije uspela da dođe do kraja, njen pokušaj zavređuje pažnju i pohvale.
Kao i uspeh Matea Beretinija, Italijana u Njujorku. Više od četiri decenije, tačnije 42 godine, prošlo je otkada je jedan igrač sa Apenina bio učesnik četvrtfinala US Opena. Razumem otuda radost kolega oko sebe, jer sedim bukvalno u italijanskom kvartu u Medija centru. Kada ste sa Italijanima, tu je uvak neka priča i nije dosadno. Neka, drago mi je da i oni uživaju. Zato forza Ubaldo, Luka, Andrea, Ćezare, ragazzi! Tenis je sport koji donosi radost svima. I puno sreće Mateu, trebaće mu.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
