11. avgust 2008. | 20:41

Boris Šahlin, SSSR
Išim, 27. januara 1932. – Kijev 30. maja 2008.
Gimnastika
7 zlatnih olimpijskih medalja (1956. ekipno, 1956. konj sa hvataljkama, 1960. preskok, 1960. konj sa hvataljkama, 1960. višeboj, 1960. razboj, 1964. vratilo), 4 srebrne olimpijske medalje (1960. ekipno, 1960 karike, 1964. ekipno, 1964. višeboj), 2 bronzane olimpijske medalje (1960. vratilo, 1964. karike).

Sa 13 osvojenih olimpijskih medalja Boris Šahlin deli treće mesto po broju osvojenih medalja u svim sportovima. Zbog svoje čelične upornosti i doslednosti, kao i mirne odlučnosti, dobio je nadimak “Čovek od gvožđa”. U istoriju Olimpijskih igara ušao je 1960. kada je na Igrama u Rimu bio jedini sportista koji je osvojio četiri zlatne medalje. Na svetskim šampionatima osvojio je takođe 13 medalja, uključujući i pet zlatnih.

Gimnastikom je počeo da se bavi u 12. godini. Na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine, Šahlin je pomogao reprezentaciji Sovjetskog Saveza da osvoji timsku zlatnu medalju, a četiri godine kasnije u Rimu tim Japana je bio uspešniji, ali je prava zvezda turnira, ipak, bio Šahlin. On je tada osvojio tri zlatne medalje u disciplinama na paralelnom razboju, konju sa hvataljkama i preskoku. U ekipnoj konkurenciji Sovjetski savez je tada osvojio srebrnu medalju, a Šahlin je osvojio srebro u pojedinačnoj konkurenciji u disciplini sa krugovima, a bronzu na vratilu.

Ta bronza je možda i najblistaviji momenat njegove karijere, pošto je svoj nastup završio sa krvavom šakom. U jednom momentu spao mu je zavoj sa šake, ali Šahlin nije odustao. Sa rukom koja je krvarila, Šahlin je stoički odradio svoj nastup i izazvao oduševljenje gledalaca i sudija, koje su mu dodelili bronzanu medalju. Šahlin je tada postao drugi sportista u istoriji Olimpijskih igara koji je na jednom takmičenju osvojio sedam medalja. Povukao se u 35. godini posle srčanog udara i postao je trener gimnastičke reprezentacije Ukrajine, kao i međunarodni sudija. 2002. godine proglašen je za člana Međunarodne gimnastičke Kuće Slavnih.

Bio je član Međunarodnog tehničkog komiteta za gimnastiku od 1968. do 1992. Kada je njegov brat Arkadij preminuo 2000. godine, Šahlin je bio prinuđen da proda nekoliko svojih medalja da bi mogao da plati sahranu. Tada je izjavio “Da li hoću ili neću da prodam svoje medalje nije predmet razgovora, a pogotovo ne predmet kritike”. Sa suprugom Larisom osnovao je “Fondaciju Boris Šahlin” koja pomaže ukrajinskim gimnastičarima. Tokom devedesetih godina prošlog veka, pa sve do smrti, bio je predavač na Univerzitetu u Kijevu. Ostaće upamćen i po tome da nikada nije zabeleženo da je pao sa bilo koje gimnastičke sprave.