Sva ta politika, sav taj džez, svi ti filmovi

&quot;Ako je film pametan, ako je dobro napisan i režiran, sve i da se računa kao zabava, on je uvek više od puke zabave&quot;, tvrdi kultni francuski reditelj Bertran Tavernije koji je 23. januara stigao na Mećavnik gde se održava 8. filmsko-muzički festival Kustendorf.Za nekoga ko ima 73 godine, Bertran Tavernije je prilično dobro obavešten o onome što se dešava u svetu sedme umetnosti. Što možda ni ne bi trebalo da iznenađuje, ako se u obzir uzme da je u tom svetu proveo najveći deo svog života. Čuveni francuski reditelj ovih dana gost je festivala Kustendorf gde će biti prikazan njegov džezom začinjen film &ldquo;'Round Midnight&rdquo;. Međutim, početak razgovora odvlači nas iz sveta džeza u svet politike, s obzirom na to da je njegovo poslednje ostvarenje lucidna, zabavna ali i opora komedija &ldquo;Quai d'Orsay&rdquo; koja se bavi francuskim Ministarstvom spoljnih poslova. &ldquo;Razgovarati o politici isto je što i razgovarati o životu&rdquo;, objašnjava Tavernije komentarišući dan ranije iznesenu opasku Tjerija Fremoa, umetničkog direktora festivala u Kanu, kako više nema političkih filmova. &ldquo;Ne bih rekao da više nema političkih filmova&rdquo;, dodaje Tavernije i kao jedan od najaktuelnijih političkih filmova navodi &ldquo;Foxcatcher&rdquo;, jedno od već nagrađivanih ostvarenja koje je trenutno i u trci za Oskara. &ldquo;To je film o američkom snu, o tome kako obožavanje vrednosti može naterati nekoga da čini upravo suprotno. Stiv Karel u tom filmu izgleda kao Džordž Buš.&rdquo;Potom nabraja filmove kao što su argentinski &ldquo;Wild Tales&rdquo; ili ruski &ldquo;Levijatan&rdquo; i nastavlja: &ldquo;Filmovi Kena Louča su takođe politički, zatim filmovi Stivena Frirsa, čak i film Majka Lija &lsquo;Gospodin Tarner&rsquo; govori o neobičnoj poziciji umetnika u društvu. Znate, politika je nešto veoma široko. Kada sam snimio film o politici, nisam imao nijednog političara u njemu, ali to je bio film koji je imao političko značenje.&rdquo; Istina je, dodaje Tavernije, da živimo u svetu u kojem će biti sve više političkih filmova, ali i serija, među kojima izdvaja aktuelnu dansku &ldquo;Borgen&rdquo; i američku kultnu &ldquo;The Wire&rdquo;. &ldquo;U SAD je snimljeno mnogo filmova o ratu u Iraku, od su neki bili veoma jaki&rdquo;, navodi on. &ldquo;&rsquo;Katanac za bol&rsquo;, &lsquo;Dolina nestalih&rsquo;... &lsquo;Snajperista&rsquo; je veoma interesantan. To je dobar film, tema je zanimljiva. I trebalo bi da imate takve filmove jer živimo u teškim trenucima i film takođe treba da se suočava sa tim problemima. S druge strane, još uvek nam trebaju komedije, filmovi koji su zabavni. Ali ako je film pametan, ako je dobro napisan i režiran, sve i da se računa kao zabava, on je uvek više od puke zabave.&rdquo;Tavernije na Kustendorfu &ldquo;predstavlja&rdquo; svoj film &ldquo;&rsquo;Round Midnight&rdquo; iz 1986. godine, koji je na različite načine napravio prekretnicu u svetu filmova, naročito onih protkanih muzikom. &ldquo;To je bio jedan od prvih filmova koji je govorio o crncima i džezu, do tada je snimljeno svega nekoliko filmova, od kojih su svi govorili o belcima u džezu&rdquo;, primećuje on. &ldquo;Samo smo u nekim scenama mogli da vidimo Djuka Elingtona, ali nismo mogli da vidimo film o njemu. Isto je i sa Herbije Henkokom i Lujom Armstrongom.&rdquo; Ono po čemu se izdvaja ovaj kultni film, kroz koji su uz Dekstera Gordona, Fransoa Kluzea i Herbija Henkoka u nosećim ulogama, prošetali i Filip Noare, Martin Skorseze i Vejn Šorter, jeste i to što je sva muzika koja se čuje u filmu snimana uživo. &ldquo;To niko do tada nije radio&rdquo;, navodi Tavernije otkrivajući još neka zanimljiva iskustva. &ldquo;Čak su nam i producenti filma &lsquo;Njujork, Njujork&rsquo; rekli da ne bi trebalo to da radimo jer su oni pokušali tada i nisu uspeli. Ali ja sam želeo da rizikujem.&rdquo; Kako kaže, namera mu je bila da uhvati suštinu džeza kao muzike, ali i džezera kao običnih ljudi sa problemima nas običnih smrtnika. &ldquo;Svidelo mi se to što mogu da snimam ljude kada nisu usvom najboljem stanju, za mene je to suština muzike&rdquo;, navodi Tavernije. &ldquo;To da jedne večeri momak koji svira može da bude umoran ili pijan, pa da ne svira najbolje što ume. Ali to je deo cele priče, to je rizik na koji muzičari pristaju svake večeri. To je bio izazov.&rdquo;Iako je istorija kinematografije od tada ispisala mnoge stranice i arhivirala nepregledno duge filmske trake, Tavernije smatra da mladim rediteljima danas ne bi trebalo da bude problem da dođu do tema koje bez problema mogu da naprave pometnju u filmskom svetu. Kako kaže, treba samo da otvore vrata, pogledaju niz ulicu i naći će dvadeset tema. Ili da otvore knjige koje ih okružuju. Čini mi se da danas mladi reditelji odbijaju da idu u bioskope &ldquo;jer im je to dosadno&rdquo;, kao i da ne čitaju mnogo. A on tvrdi kako reditelji, pogotovo mladi, treba da čitaju sve vrste knjiga, od romana preko biografija do eseja. &ldquo;Ja i dalje čitam istorijske knjige koje su pune fascinantnih tema i sadržaja&rdquo;, priča on u razgovoru kojim je nešto ranije prošetao i Trocki, za kojeg Tavernije naglašava da je divan pisac, bez obzira na to što nije saglasan sa svim što je Trcki činio. &ldquo;Danas imate toliko mogućnosti, pogledajte samo šta se sve dešava u svetu sa društvom, politikom, religijom. Sve to može da inspiriše ljude širom sveta. Naravno, teško je da reditelj iz Srbije snimi film o Indiji ili Koreji, ali ponekad pomislim kako bi možda trebalo da uradim baš nešto tako.&rdquo;Njegovu pažnju u skorije vreme zaokupile sui istrage koje vodi inspektor Čen Čao, junak romana pisca Kjua Ksalonga. &ldquo;To su odlični krimići, trileri smešteni u Šangaju. Knjige su izvanredne i donose jedan od najpreciznijih opisa kineskog života, birokratije, borbe protiv komunističke partije... Tu je stalo zaista mnogo detalja o Šangaju iz kasnih šezdesetih.&rdquo; Trenutno čita knjigu o osobi za koju, kako reče, verovatno nismo ni čuli. &ldquo;U pitanju je Žozef Fuše, ministar unustrašnjih poslova Napoleona&rdquo;, otkriva Tavernije. &ldquo;Tokom revolucije on je bio neverovatno okrutan, ubijao je hiljade ljudi. A bio je sveštenik. Međutim, ono što je fascinantno jeste to da je on tvorac državne policije. Još fascinantnije je to što je preživeo sve režime, sve faze revolucije&hellip;&rdquo;, priča on dodajući potom još jedan ništa manje fascinantan detalj o ovom, reklo bi se okrutnom i surovom čoveku. &ldquo;Uprivatnom životu, on je bio divan, nežan, pozitivan, strpljiv, drag. Nikada nije prevario ženu, bio je veran.&rdquo; To je, objašnjava reditelj, zanimljiv lik za filmsku priču. &ldquo;Nije zanimljivo da radim možda celu njegovu biografiju, ali jeste da uzmem dva poglavlja, dovoljno da zaintersujem gledaoca kasnije za celu priču. A Napoleon ga je mrzeo. Mislim da su ga na kraju poslali što dalje od Pariza, mislim baš na Balkan, ali je on čak i odatle uspevao da kontroliše policiju.&rdquo; Međutim, ta priča verovatno će morati da pričeka na realizaciju, s obzirom na to da se Tavernije sada upušta u jedan daleko ličniji, delom dokumentaristički projekat. Naime, kako je oktrio na kraju razgovora, planira da snimi svoju viziju francuske kinematografije. Period koji će obraditi u filmu završiće se u trenutku kada je Tavernije kročio u filmski svet. Biće to, kaže, veoma ličan film, posveta rediteljima koje je voleo, kao i onima koje je poznavao&hellip; S tim u vezi, za mlade reditelje ima još jedan savet &ndash; gledanje filmova koji su obeležili godine za nama. &ldquo;Jer, nekada je kinematografija prošlosti mnogo aktuelnija neko sadašanja&rdquo;, primećuje Tavernije.