Zversko slikarstvo

Pariska izložba &ldquo;Vlaminck, instinkt zveri&rdquo; okupila je u Muzeju Luksemburg sedamdeset platna i dvadesetak keramika pariskog majstora, iz njegovog najplodnijeg perioda - 1900. do 1915. godine.Dela pozajmljena iz dvadesetak muzeja, prikazana su hronološki, ukazujući na dva najvažnija Vlaminckova perioda - fovistički i sezanovski. Za Ma&#239;thé Valles-Bled, komesara izložbe i specijaliste za Vlaminckovo slikarstvo, fovizam nije pravac, nego &ldquo;zajednički radikalan estetski pristup&rdquo; koji se karakteriše osnovnim bojama upotrebljenim neposredno iz tube, stvarajući reljef masnim nanosom boje, radi dobijanja efekta materije na platnu. Kolorit je bez ikakve veze sa stvarnošću, dok su tretirane scene često deformisane. &ldquo;Naglašavao sam sve tonove i kroz orkestraciju čistih boja prenosio sam sva osećanja koja su me prožimala &ndash; pisao je Vlaminck 1929. godine o svojim počecima. Izložba započinje nesigurnim platnima u moneovskom stilu, iz vremena kada se Vlaminck (1876-1958) slikarstvom bavio samo iz strasti. Slučajni susret sa Derainom promenio je njegov život. U zajednički ateljeu, oni su počeli da istražuju kolorite. Uprkos nepoznavanju osnovnih tehnika i načela slikarstva, Vlaminck je odbijao da uzima časove crtanja, strahujući da mu edukacija ne ošteti senzibilitet. Tako, on skoro nikada nije radio pripremne crteže, nego je čistim bojama iz tube slikao neposredno na platnu. Radio je brzo, tražio intenzitet osećanja koji je na njega ostavila scena i dovodio kolorit do paroksizma, postavljajući osnove onoga što će biti nazvano fovizmom. Potom, 1901. godine, mladi slikar je video izložbu Van Goghovih slika u galeriji Bernheim-Jeune i bio fasciniran. &ldquo;Želeo sam da plačem od sreće i od beznađa. Tog dana, Van Gogha sam više voleo nego sopstvenog oca &ndash; napisao je godinama kasnije. Pod novim uticajima, njegov potez je postao brz i iseckan, boje su se jasno razdvajale i bile su prepune kontrasta. &ldquo;Dolina Port-Marly&rdquo; (1904) sačinjeno je od narandžaste površine sa zelenim linijama, zelenkaste udoline sa kućama i plavog neba sa beličastim oblacima. &ldquo;Sakupljači krompira&rdquo; (1905) naslikani su širokim zlatnim, smeđim, plavim, belim i narandžastim potezima koji vode do grupe ljudi bez određenih oblika, ispod neba tvrdo plave boje. &ldquo;Čovek koji obrađuje zemlju&rdquo; (1905), &ldquo;Polje žita&quot; (1905) i &ldquo;Sena u Chatou&rdquo; (1905), načinjeni su od mnoštva crvenih, žutih i plavih linija koje idu u svim pravcima. &quot;Jesenji krajolik&quot; (1905) je vatreno crvene boje, a &ldquo;Cveće &ndash; simfonija u bojama&rdquo; (1905) skoro je apstraktna slika nalik Kupkinim, na kojoj se u jakim tonovima nazire buket, prepun poezije i energije. Po Matissovom savetu, Vlaminck je 1905.godine izložio svoje radove na pariskom Jesenjem salonu. Platna Matissa, Vlamincka i Deraina skandalizovali su publiku, a likovni kritičar Louis Vauxcelles, videvši jednu malu klasičnu skulpturu medju njihovim platnima britkih paleta, uzviknuo je: &ldquo;Donatello u kavezu sa zverima.&rdquo; Tako je i rođen naziv čitavog pokreta (fauve &ndash; zver, fr.). Pored skandalizovanih, na Salonu su bili i oni kojima se novi izraz dopao. Ambroise Vollard, čuveni pariski galerista, videvši radikalnost, snagu i spontanost Vlaminckovog umetničkog izraza, otkupio mu je čitavu produkciju. Godine 1907, Vlaminck otkriva Cézanna i rešava da promeni sopstveni izraz. &quot;On je shvatio da je stigao do sâme granice upotrebe boja i da bi nastavljujući u istom pravcu, počeo da se okreće u krug &ndash; kaže Ma&#239;thé Valles-Bled, koja je u svojoj postavci izložbe jasno ukazala na kraj fovističkog perioda i početak sezanovskog. Videvši ograničenja u radu čistim bojama, Vlaminck je ušao u sezanovske konstrukcije i interpretacije prostora. U jednom trenutku, čak je dotakao i kubizam, ali ga je više upotrebio kao retorički element, nego kao pristup sopstvenoj duhovnoj stvarnosti. Međutim, Vlaminck nije uspeo da shvati značaj dobre kompozicije, niti da svoje kolorističke slobode pretvori u strukturalne slobode. Njegova paleta postala je mirnija (&quot;Padine Malmaisona&quot;, 1907), a javljaju se i određeni uticaji afričke umetnosti (&ldquo;Kupačice&rdquo;, 1907-1908). Osim nekoliko uspelih platna iz tog perioda, među kojima je &quot;Autoportret&quot; (1911), sva ostala ukazuju na ozbiljne nedostatke u građenju kompozicija. Istovremeno, njegova paleta lagano je izgubila na snazi, te se tokom 1914/15, na šta ukazuju platna koja zatvaraju izložbu, svela na tužne smeđe boje kuća pod jednoličnim sivim nebom. Izložba se završava delima u kojima se mešaju njegova istraživanja konstrukcija, kolorističkih težnje i određenog naturalizma. Nedostatak ikakve slikarske formacije i šire umetničke vizije, nisu mu dozvolile da se posle fovizma izrazi na drugi način. Tako je njegovo slikarstvo u potpunosti izgubilo umetničku vrednost. Postavka izložbe &quot;Vlaminck, instinkt zveri&quot; nije urađena u tradicionalnom, pedagoškom smislu, dragom francuskim državnim institucijama. Organizator je elegantnom i čitljivom scenografijom pokušao da dočara senzualnost i zavodljivost Vlaminckovog slikarskog pristupa. Hronološki pristup je obogaćen dobro ritmiziranim rasporedom, nalik muzičkoj partituri, što je u skladu sa temperamentom slikara. Inače, svaka izložba koja se organizuje u pariskom Muzeju Luksemburg, predstavlja veliki finansijski poduhvat. Ispravan rad ovog prostora obično košta više od dva miliona evra po izložbi, dok se troškovi transporta i osiguranja jednog umetničkog dela mogu da popenju i do 50 hiljada evra. Zato velike međunarodne izložbe postaju sve ređe, jer je za njihovu organizaciju neophodno uložiti od tri do sedam miliona evra.