Režija: Milčo Mančevski OCENA: 4„Svi ovi gladni ljudi oko nas“, su stihovi Džonija Štulića iz pesme „U noć“, koje je Milčo Mančevski uzeo kao lajtmotiv svog najnovijeg filma – zapaženog posetioca mnogih svetskih festivala, zvaničnog makedonskog predstavnika za najbolji strani film u ovogodišnjoj trci za Oskara. „Senke“ su prevashodno priča o ljudskoj odgovornosti. I to onoj odgovornosti svakog od nas kao pojedinaca koja se ogleda u ne činjenju ničega, u zatvaranju očiju pred patnjama i nesrećama drugih, u distanciranju i uskraćivaju pomoći kao pokušaju da se, u stvari, svaka vrsta odgovornosti skine sa vrata. Kako bi ova tema još više delovala zastrašujuće, Mančevski je čitav film obojio jednom Linčovskom atmosferom, nadrealnom situacijom u kojoj su živi mrtvaci ti koji nas opominju za ona sagrešenja kojih ni sami nismo svesni. Lazar Perkov (Borce Nacev) je dobro situirani mlad lekar kojem se život naglo menja posle saobraćajne nesreće u kojoj je, na misteriozni način, jedva izvukao živu glavu. Jednogodišnji Lazarev oporavak na obali Ohridskog jezera za nas gledaoce pruža i najveći vizuelni užitak, jer nas predivna fotografija suočava sa ohridskom panoramom beskrajne prirode načičkane stoletnim manastirima od koje zastaje dah. Ali, povratak na stari skopski način života, na zamoran posao i među neiskrene kolege, pod okrilje licemerne i nadobudne majke, u razokrivanje toga da mu je i brak ispunjen nepodnošljivošću i nepoverenjem – tek su paravan za pojavljivanje i čitavog niza čudnovatih i bizarnih likova. Starac sa bebom, starica koja priča nekim nerazumljivim i davno zaboravljenim dijelektom, kao i zanosna ali sablasna Menka koju glumi lepotica Vesna Stanojevska... Svi oni potpomažu onom a la Dejvid Linč ozračju o kojem govorih. Čudna dešavanja, opsednutost tajnama, neočekivan zaplet, varljiva granica stvarnosti. Prevelika sličnost sa Linčom je stvar koja će vam možda i najviše zasmetati u filmu, pošto je Mančevski režiser za kojeg smo već navikli da bude izuzetno originalan. Nešto nedostaje da „Senke“ dobiju najvišu ocenu i budu stavljene u rang sa „Pre kiše“. Da li je to taj neki nedostatak inovativnosti u samom filmskom izrazu, ili možda ona rešenja sa kraja filma koja su mogla biti manje patetična... Uglavnom, „Senke“ su ipak tek nešto malo manje od odličnog. Film koji ima svoj šmek i gledljivost, i, što je najvažnije, koji ima dubinu koja i kroz alate kao što su fantastika, uspešno demistifikuje uljuljkanost savremenog čoveka u vođenju sopstvenog uzornog života, kao najveću laž.
