Život kao pozorišna predstava

Smatrana za večitu strankinju u Francuskoj, optuživana za preljubu, rasipništvo i izdaju, Marie-Antoinette (1755-1793), kraljica, žena Louisa XVI, giljotinirana je posle Revolucije. Pariski muzej Grand Palais posvetio joj je izložbu trudeći se da izbegne sva preterana viđenja.Oslanivši se na &quot;istorijske činjenice&quot;, izložba je okupila tri stotine umetničkih dela, većinom iz Luvra i Versaja, želeći da osvetli manje poznate strane kraljičinog života. Da bi se postigla koherencija i osmislila manifestacija, organizator je teatralizovao čitav događaj. Scenografija izložbe bila je poverena Robertu Carsenu, kanadskom reditelju opera. Pošto je odabrao hronološki pristup, on je organizovao izložbu kao operu u tri čina. Prvi čin, detinjstvo i mladost, započinje nizom ogledala i carskom crvenom bojom koja označava poreklo Marie-Antoinette. Naime, ona je bila habsburška princeza i austrijska nadvojvotkinja, poslednje dete carice Marie-Theresie. Ljubimica porodice, ona nikada nije bila pripremana za državničku ulogu, tako da je njeno obrazovanje bilo zasnovano na poznavanju umetnosti. Svojom udajom za Louisa XVI , koji je igrom slučaja postao kralj Francuske, ona se u četrnaestoj godini našla u Versaju. Carsenova scenografija nalikuje nizu malih dvorskih salona, svetlo plave i sivkaste boje u kojima su izložena platna austrijskih i francuskih majstora, prikazujući život princeze do udaje. U drugi čin tragedije, u bogate godine od 1770. do 1785, ulazi se ispod velike pozorišne zavese. Kraljevska plava, inače boja Versaja, ukazuje na novi status Marie-Antoinette. Pored zvaničnih dvorskih portreta čija je svrha bila politička propaganda, izloženi su i kraljičini svakodnevni upotrebni predmeti. To je vreme kada je Marie-Antoinette ostvarila svoju nezavisnost, iskazujući svoju ljubav prema umetnosti. Carsenova scenografija nalikuje teatralnosti i rafiniranosti Malog Trianona. &quot;Život Habsburga bio je prilično provincijski, blizak prirodi i duhovnom životu. Dolaskom u Versaj, Marie-Antoinette je imala dosta muka da se navikne na složenost i protokole starog dvora. Njeno nerazumevanje francuskog političkog sistema i intriga, proizašlo je, većim delom, iz činjenice da habsburška monarhija nije bila apsolutistička monarhija francuskog tipa &ndash; kaže istoričar Henry Bogdan. Da bi se uklonila od svakodnevnog života, zaštitila svoju intimu i zadovoljila potrebu za teatralizacijom, ona je u Malom Trianonu, načinila svoje idilično &quot;seosko gazdinstvo&quot;. Okružila se mladim i lepim osobama i sa njima je provodila vreme u zabavi. Istovremeno, ona je na sebe preuzela preuređenje Versaja. Naručujući upotrebne predmete kod najvećih umetnika Francuske, ona je odabirala majstore koji su pored tehničke virtuoznosti, posedovali neophodnu rafiniranost i nove umetničke tendencije. O tome svedoče izložene komode, kabineti, geridoni, fotelje, lusteri, pribori za jelo i ukrasni predmeti izašli iz ateljea najvećih majstora &ndash; Riesener, Weisweiler, Carlin, Jacob, Charpenat... Pored pozorišnog dekora pozajmljenog iz dvora Fontenbloa, izložena je i kraljičina harfa, kao i note sa posvetom Glucka, njenog bečkog profesora muzike. Dok je kraljica u Malom Trianonu živela u produženom detinjstvu, počeli su da cvetaju pamfleti, satirični tekstovi i grafike, u kojima je ona ismevana i optuživana za različite nedaće naroda. Treći i završni čin tragedije započinje melodramatskim efektom velikog razbijenog ogledala, a nastavlja se kroz zamračenu prostoriju, crnog tepiha, nalik sužavajućem koridoru smrti. Crteži, slike, predmeti i dokumenti, od hapšenja do stratišta, izloženi su na komadima neobradjenog čelika nalik oštricama giljotine. Više nema kofera od oslikane svile u kojima se čuvaju dečje pelene, komoda ukrašenih sedefom i kornjačevinom, niti servisa od pozlaćenog porcelana. Samo karikature, prosta drvena stolica sa sedištem od slame, običan drveni stočić i bela pamučna košulja bez kragne, poslednja odeća francuske kraljice. Izložba se završava Davidovim crtežom koji prikazuje Marie-Antoinette na putu prema giljotini. Organizujući izložbu o Marie-Antoinette i povinujući se zahtevima tržišta, Grand Palais je bio nepravedno optužen da je &quot;diznifikovao&quot; život francuske kraljice. Naime, &quot;diznifikacija&quot; bi bila moguća da je Marie-Antoinette iza sebe ostavila nekakav političku, kulturnu ili duhovnu zadužbinu. Bejavši prilično infantilna i narcisoidnost osoba, ona se isključivo bavila samom sobom, tako da je težište izložbe, sasvim opravdano, stavljeno na zenit primenjenih umetnosti u Francuskoj, na izuzetan kvalitet prikazanih dela i, u drugom planu, na Marie-Antoinette, privremenog korisnika tih predmeta.