Dž. M. Kuci: „Sramota“

Južnoafrički autor ovenčan Nobelovom nagradom (2003), Nagradom grada Jerusalima i u dva navrata Bukerom (1983, 1999). Njegova interesovanja su podeljena između matematike i književnosti, koje uporedo studira. Doktorira lingvistiku u SAD. Gradi univerzitetsku karijeru.Dž. M. Kuci: Sramota Prevela Arijana Božović; Samizdat B92 Oblast: Busola Broj strana: 214 ISBN: 978-86-7963-447-4Piše: Silvana Hadži-Đokić Izvor: Ekspres U svet literature ulazi 1974, a svetsku slavu postiže romanom &bdquo;Iščekivanje varvara&ldquo; 1980. Pored ovog, njegovi poznati, kod nas objavljeni romani su &ldquo;Isusovo detinjstvo&rdquo;, &ldquo;Život i vremena Majkla K&rdquo;, &ldquo;Majstor iz Petrograda&rdquo;, &ldquo;Dečaštvo&rdquo;, &ldquo;Sramota&rdquo;, &ldquo;Životi životinja&rdquo;, &ldquo;Fo&rdquo;, &ldquo;Elizabet Kostelo&rdquo;. Zajedno sa Nadin Gordimer i Andreom Brinkom, Kuci se smatra najistaknutijim belim piscem sa jasnim anti-aparthejd uverenjima, a uz A. Brinka i B. Bretejnbaha, predvodnikom anti-aparthejd pokreta Afričkih pisaca i novinara. Isticao je ograničenja stvaralaštva u južnoafričkom društvu, čija je represivna struktura proizvela &bdquo;deformisane i zakržljale odnose između ljudskih bića&ldquo; i &bdquo;deformisan unutrašnji život&ldquo;. &bdquo;Južnoafrička književnost je književnost u lancima. Ona nema potpuno ljudsko dostojanstvo&ldquo;. Izolovana je, sputana, limitirana, neslobodna i skučena. U okvirima rasne segregacije, nepoštovanja ljudskih prava, privilegije šačice belih i bogatih ljudi i bezizlaza obespravljene većine, literatura je bila vid najefikasnije borbe za slobodu. Kažu da je Kuci monah u poslu, povučen, samodisciplinovan, vredan, posvećenik koji radi sedam dana u nedelji po sedam sati dnevno, samoizolovan, nespreman da pozira, daje česte intervjue i zadovoljava ukuse čitalačke publike. Nijedno njegovo delo ne liči na prethodno. Uz politički aktivizam, u gotovo svim svojim knjigama, on je nepokolebljivi borac za zaštitu životinja. Vegetarijanac, pripadnik pokreta za brigu o životinjama, protiv njihove zloupotrebe u okviru industrijskih korporacija. Kuci je u privatnom životu iskusio razvod, preranu smrt sina i mlađeg brata Davida, čuvenog novinara, koji je umro 2010. od kancera. Promenio je državljanstvo, nakon što je osvojio Nobelovu nagradu za književnost, ali je svoju životnu partnerku, Doroti Drajver, zadržao i poveo sa sobom u drugi kraj sveta. Kucijev roman &ldquo;Sramota&rdquo; predstavlja direktnu aluziju na neefikasnost Južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje koju je osnovala mlada Mendelina država, upravo oslobođena od aparthejda. Afera sredovečnog univerzitetskog belog profesora sa tamnoputom studentkinjom, seksualni odnos sa prostitutkom, gubitak posla i povlačenje na farmu kod ćerke, gde se dešava silovanje koje on ne može da spreči i rad u bolnici za napuštene životinje, kraći je siže ove upečatljive knjige koja na potresan način svedoči da se život nakon sudbinskih događaja ne može vratiti nazad, na početnu tačku. Nikad više. Nalik uništenim nervnim ćelijama koje se nikakvom stimulacijom ne mogu regenerisati. Istaknuti borac protiv rasne segregacije, nakon trijumfa višedecenijske borbe protiv aparthejda, dolaska prvog crnog predsednika Nelsona Mendele, i njegovog naslednika T. Mbekija, ne prima lovorike. A njegov život u novoj Južnoafričkoj Republici nije ništa lakši nego za vreme aparthejda. Posledice rasne segregacije, duboke društvene nejednakosti ne uklanjaju se ukazima, automatski. Iako za roman &bdquo;Sramota&ldquo; prima drugu po redu Bukerovu nagradu, što nijednom drugom autoru nije pošlo za rukom, a Nobelova ga iščekuje u neposrednoj budućnosti, u trenutku njegovog najvećeg uspeha, sudbina mu sprema iznenađenje, nimalo prijatno. Hladan tuš. Mladi demokratski južnoafrički režim zamerio mu je zato što u romanu &bdquo;Sramota&ldquo; belkinju siluju crnci, njih trojica, koji su zbog neažurnosti vlasti, ostali neotkriveni. Establišment mu prebacuje zašto je crnce prikazao kao silovatelje, a sistem kao neefikasan. Trebalo je valjda da zažmuri, pribegne autocenzuri. Da ublaži svoj kritički stav i neumoljivu analizu stvarnosti. Da piše po porudžbini. Kada je predsednik Južnoafričke Republike Tabo Mbeki posredno izjavio da je Kuci trebalo da u romanu &bdquo;Sramota&ldquo; bira temu pažljivije, Kuci je doneo neočekivanu odluku, da promeni državljanstvo. Nakon ceremonije prihvatanja australijskog državljanstva upriličenoj 2006, uprkos izjavi poricanja: &ldquo;nisam toliko napustio Južnu Afriku, zemlju za koju sam emotivno vezan, koliko sam došao u Australiju. A došao sam jer sam još od moje prve posete 1991, privučen slobodnim i velikodušnim duhom ljudi, lepotom same zemlje, i kada sam prvi put video Adelaidu (Adelejd), doživeo sam privlačnu silu grada koji sada imam čast da zovem domom.&rdquo; Preselio se u Australiju, ukazujući na popustljivost južnoafričke vlade prema kriminalu u toj zemlji, nakon svađe sa predsednikom, koji mu je u romanu &ldquo;Sramota&rdquo; zamerio: &ldquo;Južna Afrika nije samo mesto gde se siluje.&rdquo; Da su belci silovali crnkinju, nesporazuma ne bi bilo. Međutim, kada je Kuci dobio Nobelovu nagradu, Mbeki, mu je čestitao u ime Južne Afrike i celog Afričkog kontinenta. Ali, šteta je već bila učinjena..