Književni guru II: Zahar Prilepin i njegova "Obitelj"

Zahar Prilepin u svom epohalnom romanu ne piše o porodici, osnovnoj jedinici društva, mada je možda i takav pogled potreban, pošto je ona odavno rasturena, poljuljana i potcenjena, već o formi monaške zajednice, kinoviji, opštežiću na Solovjetskom arhipelagu, bogu iza nogu, koji se prostire na mnogobrojnim ostrvima, ostrvcima, hridima omeđenim zidinama Belog mora i bodljikavom žicom pobesnelih talasa, pretvorenim u boljševički logor smrti. Podrobno opisuje tamnicu, prvi gulag na kraju poznatog sveta. Fresku užasa koju je proizveo društveni sistem izvitoperivši parole koje je proklamovao.Zahar Prilepin, &quot;Obitelj&quot; Izdavač: Samizdat B92 Oblast: Busola Broj strana: 643 ISBN: 978-86-7963-424-5 Pismo: latinica Format: 20 cm Težina: 0.732Piše: Silvana Hadži-Đokić Izvor: Ekspres Za razliku od kolege Knausgora, koji udaljen 1600 kilometara vazdušnom linijom od Prilepina, piše iz komfora i spokoja svoje visokotehnološke civilizacije, u gotovo idealnom društvu bez tenzija i konflikata, u kome mir traje vekovima, razmišljajući samo o tome gde će da ruča, u koji kafić će da ode, na kojoj adresi će da iznajmi stan, koje knjige će da pročita, zagledan u svoju intimu, Zahar Prilepin, sedam godina mlađi, odrasta na trusnom tlu poststaljinističke goropadi &ndash; SSSR, ranu mladost provodi u državi koja trune, bukti i raspada se, budi se u Jeljcinovoj Rusiji, na divljem Istoku, slavan postaje u Putinovoj superdržavi. Nalazi se na unakrsnoj vatri i njegove misli gore. Zagledan u svet izvan sebe, on je aktivista, specijalac u Kahzastanu, Donjecku, humanitarac, pisac koji piše o raspadu zemlje i ratu. Teme Knausgora i Prilepina su opozitne. Nebo i zemlja. Rat i mir. Ali, obojica su homo politicusi. Prvi piše o Adolfu Hitleru, drugi o Donbasu. Šta je provokativnije? Šta univerzalnije? Roman &bdquo;Obitelj&ldquo; je priča o velikom manastiru, duhovnom centru, koji je dvadesetih godina prošlog veka pretvoren u svoju suprotnost, u lavirint-tamnicu komunizma. U njemu je revolucija počela da proždire svoju decu. Postala Minotaur. Ali, nisu sovjetske vlasti originalne. Još je carica Katarina Velika slala u ledeno izgnanstvo na severu Sibira svoje nepokorne podanike, protivnike ili odbačene ljubavnike, sumnjajući da se iz nedođije mogu vratiti. Progutaće ih vodena, hladna, slana, nemilosrdna neman. I biće zaboravljeni. Solovjetski arhipelag ili Spaso-Preobraženjski manastir u Belom moru, na severu Rusije je šest stotina godina bio poznat po molitvenom tihovanju, društvenoj i dobrovoljnoj izolaciji, ostavljanju &bdquo;sveta&ldquo;. Ukazom pretvoren u tamnicu, nije napustio samozaborav, iako odvajanje od materijalnog nije potvrđivao dobrovoljno, monaškim postrigom. U njega su se slili belogardejci, crvenoarmejci, čekisti, lenjinisti, staljinisti, kulaci, najamnici, staroverci, sveštenici, pesnici, kriminalci, kuka i motika, živopisna galerija likova. Doduše ne slobodnom voljom. Prilepin je tri godine istraživao građu, a onda, po sopstvenom priznanju, proključao poput samovara. Reči su pokuljale same. Vidimo presek novog poretka koji u sebi sadrži stari. Vidimo dželate koji postaju žrtve i zatvorenike koji postaju čuvari. Vidimo stalnu promenu. Ljude i nadljude. Ljude i neljude. Slabiće i krvnike. Ovce i vukove. Stihiju. Slučajnost. Preokret. Kontrast. Višu silu. U &bdquo;Obitelji&ldquo; ništa nije sigurno, čvrsto, večno. Sve je pod znakom pitanja. Kao u velikom eksperimentu, ali i u životu, i još više u monaškom postrigu, život pre tamnice se zaboravlja, napušta, odbacuje, bledi. Prošlost i budućnost se brišu. Preostaje podvig. Utamničenima zatvorski čuvari umesto duhovnika i igumana dodeljuju svakodnevni posao, takozvanu rukodelj, zaduženja koja moraju ispuniti, da bi jeli, spavali, disali dalje, probudili se sutra. A turbulencije svake pojedinačne egzistencije liče na borbu sa strastima. Lestvicu. Borbu sa samim sobom. Onu najtežu. U kojoj lukavi iskušava svaku dušu, nemajući miljenika. Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, što je samo sedamdeset godina nakon paklenih muka zatočenih, počela je duhovna i materijalna obnova Solovjetskog manastira koji se od 1992. nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Mnogo je grehova sovjetske vlasti. Ali, najbizarniji su učinjeni prema crkvi i njenim svetinjama. U Kijevsko-pečerskoj lavri, nove sovjetske vlasti, umesto lopte šutirale su lobanje svetitelja. Njihovoj deci nisu bile potrebne krpenjače. U Divijevu od mesta molitve stvorili su fabriku oružja, a izvore Svetog Serafima Sarovskog pokušali su da zabetoniraju, bezuspešno jer je voda, kao u napetom hororu, nanovo izbijala, iskazujući neuništivu volju. Na mestu hrama Hrista Spasa u Moskvi bućkao je decenijama gradski bazen, a na mestu Solovjetske obitelji, manastira na krajnjem severu Rusije, nastao je prvi logor, Solovjetski logor specijalne namene, poznat kao SLON, preteča ali i prototip gulaga &ndash; nebrojenih kazamata, koji su kasnije, poput čireva prekrili ceo bivši SSSR. Sve do romana &bdquo;Obitelj&ldquo; Zahara Prilepina, Aleksandar Solženjicin važio je svojim delom &bdquo;Arhipelag Gulag&ldquo; za tvorca biblije staljinizma. Prilepin mu je suvereno preuzeo tron. Istražite zašto.