Izbor za šefa države - nastavak Erdoganove ere u Turskoj

Erdogan je tamo proveo rano detinjstvo, a porodica se vratila u Istanbul kada je imao 13 godina. Odrastao je u sredini koja je držala do islamskog verskog identiteta, što je bilo neuobičajno za društvenu klimu kemalističke Turske, posebno za njenu elitu. Završio je školu &quot;Imam Hatip&quot;, što znači da se pripremao da postane imam, ali je docnije studirao poslovnu administraciju na Marmara univerzitetu u Istanbulu.Još tih godina bilo je vidno da je sklon političkom islamu. Bio je aktivan u naglašeno desnim studentskim organizacijama. O njegovom idejnom sklopu svedoči činjenica da je 1974. godine napisao dramski tekst &quot;Maskomia&quot; koji je sadržao, osim uobičajenih antikomunističkih stavova, i naglašenu odbojnost prema slobodnom zidarstvu, uz elemente antisemitizma. Od 1976. predvodio je lokalni odbor omladine jedne islamističke organizacije. Prema pisanju medija, zbog takvih uverenja Erdogan je ostao bez posla tokom vojne uprave 1980. godine. Kao sledbenik Nedžmedina Erbakana, izabran je 1991. za narodnog poslanika, da bi marta 1994. godine pobedio na izborima za gradonačelnika Istanbula, i na tom mestu se zadržao do novembra 1998. godine. Zbog recitovanja stihova 1999. godine - &quot;Džamije su naše kasarne, kubeta su naši šlemovi, minareta su naši bajoneti, vernici su naši vojnici&quot; - Erdogan je osudjen na 10 meseci zatvora, pošto je sud našao da se tim stihovima širi verska mržnja. Ukupno, u zatvoru je proveo četiri meseca. Pošto su političke organizacije u kojima je ranije bio aktivan (Partija blagostanja i Partija vrline) stavljene van zakona zbog verske isključivosti, odnosno propagiranja političkog islamizma, avgusta 2001. godine osnovao je Partiju pravde i razvoja (AK Parti). Ta politička organizacija propoveda, istovremeno, ekonomski liberalizam, socijalni konzervativizam i neoosmanizam. Kao njen čelnik Tajip Erdogan je u tri navrata je, bez prekida, biran za predsednika vlade Turske. Poslednji put na junskim parlamentarnim izborima 2011. njegova AK parti osvojila je 50 odsto glasova. Kada je 2002. godine njegova stranka, nasuprot većini predvidjanja, trijumfovala na izborima, poznavaoci tamošnjih prilika procenjivali su najčešće, da je reč o prolaznom ekscesu u političkom životu kemalističke Turske. Ispostavilo se, medjutim, po svim realnim pokazateljima, da je to bio prvi korak ka konačnom odbacivanju sekularne koncepcije osnivača moderne Turske. Zvanično, medjutim, Turska se nije odrekla evropskog puta. Sam Erdogan u više navrata naglašavo je: &quot;Naš cilj je ulazak u EU i mi nastavljamo demokratske promene&quot;. U domenu spoljne politike Turska je neobično aktivna, uz doslednu potpunu lojalnost NATO u regionu, on se protivio uvodjenju sankcija Iranu, sve vreme je aktivan na Kvakazu, pa i u centralnoj Aziji, gde su poslednjih decenija ponovo aktivne panturske teorije. U ozbiljnom je sukobu sa Izraelom, ali i Asadovom vladom u Siriji. Na Balkanu Turska je jedan od vodećih regionalnih &quot;igrača&quot;, što je posebno vidljivo kad je u pitanju Bosna, ali i Kosovo. U taj koncept uklapaju se njegove izjave iz jula 2012. da mu je pokojni lider bosanskih muslimana Alija Izetbegović &quot;ostavio Bosnu u amanet&quot; , kao i ona iz oktobra 2013. da je &quot;Turska Kosovo i Kosovo je Turska&quot;. &quot;Kad dodjem na Kosovo osećam se kao kod kuće. Turska je bila medju prvim zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova i mi ćemo nastaviti da pomažemo Kosovo&quot;, rekao je Erdogan u Prizrenu, na šta je usledila žestoka reakcija srpskog državnog vrha, i zatraženo izvinjenje. U julu je zagrebački &quot;Večernji list&quot; u izdanju za BiH, preneo njegovu izjavu da bi svako ko na bilo koji način &quot;dirne Bošnjake protiv sebe imao 100 miliona Turaka i da zato ne treba da čudi kada turski ratni brod uplovi u Neum&quot;. Za izjavu iz Prizrena, premijerov zvanični prevodilac kasnije je tvrdio da nije dobro prevedena, dok se povodom julske izjave Erdogan izgovarao da to uopšte nije rekao. U samoj Turskoj, i pored kontinuiranog privrednog uspona, vidno je da se krug nezadovoljnika širi. Tako su maja 2013. započeli iznenadjujuće masovni protesti, uglavnom urbanog stanovnistva koje nije zadovoljno Erdoganovom autoritarnošću ali, kako izgleda, ni odustajanjem od sekularnog nacionalnog koncepta Kemala Ataturka. Formalni povod je bio urbanistički problem u Istanbulu, odnosno uklanjanje parka Gezi, ali je masovnost gradjanskih nemira daleko izašla iz okvira povoda. Turska ekonomija koja već decenijama ima kontinuirani rast, u zemlji za koju je takodje karakteristična demografska eksplozija, nalazi se prema većini procena, na 17. mestu u svetu, s godišnjim stopom rasta od oko osam odsto. Proklamovani cilj, koji je sastavni deo aktuelne predizborne kampanje, jeste da se Turska 2023. godine, na 100-godišnjicu osnivanja Republike, nadje u krugu 10 najrazvijenijih zemalja sveta.