18. januar 2010. | 19:10

Protekla sezona na ATP turu može se podeliti u tri faze: 1. nastavak Nadalove dominacije iz 2008. 2. Federer osvaja Rolan Garos i Vimbldon 3. Del Potrov bljesak i trijumf na US openu; snažni finiš Davidenka. Celu godinu konstantnim partijama prožimali su Novak Đoković i Endi Mari, ali bez uspeha na Gren slemovima, a neki poput Rodika, Verdaska, Soderlinga itd. umeli su da eksplodiraju i tako daju ATP sceni neophodnu dubinu i nepredvidljivost. Godina 2010. imaće težak, ali ne i neostvariv zadatak, da kvalitetom i raznovrsnošću nadmaši 2009.

Pregled prošle godine na ATP turu obogaćen video-klipovima pogledajte ovde.

Rodžeru Federeru je 2009. verovatno najdraža godina u karijeri jer je osvojio jedini Gren slem turnir koji mu je nedostajao u kolekciji (Rolan Garos), a vratio se i na presto kako na Vimbldonu tako i na ATP listi. Na privatnom planu takođe je sve išlo kao u bajci, pošto se Fedeks oženio i zajedno sa suprugom Mirkom dobio bliznakinje.

Detaljnije o učinku Rodžera Federera, ali i Endija Marija, Huana Martina del Potra i Fernanda Verdaska, pročitajte u tekstu napisanom pred londonski Masters u završnici prošle sezone.

Pred Federerom je godina u kojoj može jedino da uživa. Posle obaranja rekorda Pita Samprasa po broju osvojenih Gren slem titula (ima ih ukupno 15) i rušenja još bezbroj drugih rekorda u bližoj i daljoj prošlosti, Švajcarac je u situaciji da igra samo za svoju dušu. Potpuno je rasterećen, tokom cele karijere je retko kada imao problema sa povredama i svi preduslovi za dobre rezultate postoje.U izjavama na početku 2010. Federer kaže da je jednako motivisan kao i ranije, te da mu briga o deci nije oduzela toliko vremena da bi to uticalo na njegovu igru. Upravo motivacija biće jedna od glavnih determinanti rezultata Švajcarca u godini koja je već počela.

Iskreno, iako zaista bude imao volje kao što kaže da je ima, sumnjam da će ona biti toliko izražena kao kod Marija gladnog Gren slem trofeja, Del Potra željnog novih uspeha, Đokovića i ostalih. U međusobnim duelima igrača iz samog vrha najčešće odlučuju nijanse – videćemo u međusobnim okršajima Federera i rivala šta će presuditi – lišenost ikakvog pritiska koja je dvosekli meč ili veća želja za trijumfom koja može da donese i opterećenje.

Za Rafaela Nadala 2009. je bila jedna od najtežih u životu, kako je i sam u više navrata isticao. Počela je, doduše, fantastično jer je prvi put u karijeri osvojio Australijan open, potom još četiri titule, ali do trofeja nije došao još od Rima u maju prošle godine. Usledila je povreda kolena sa kojom se mučio već duže vreme, poraz u četvrtom kolu Rolan Garosa, nemogućnost da brani trofej na Vimbldonu, ali i razvod roditelja koji je na njega veoma uticao. Ostatak godine proveo je u traženju forme i igre, ali tek je na momente podsećao na starog Nadala.

Detaljniju analizu igre Nadala, Nikolaja Davidenka i Robina Soderlinga pročitajte u drugom tekstu napisanom pred Masters u Londonu.

Nadal je u novoj sezoni odigrao jedan turnir, izgubio je u finalu Dohe od Davidenka. Tokom celog turnira bio je očigledan napredak u odnosu na drugu polovinu 2009. godine – vratio je nešto od izgubljene mišićne mase, brzina je čini mi se bila blizu nivoa iz najboljih dana, a i samopouzdanje je bilo na višem nivou. Upravo potpuni povratak vere u sebe Nadal navodi kao ključni faktor kako bi igrao na najvišem nivou. U finalnom meču sa Davidenkom imao je dve meč lopte, ali je bio nekarakteristično nervozan u tim i još nekim prelomnim momentima, pa je Rus na kraju slavio sa 0:6, 7:6 (10-8), 6:4. Bio je to okršaj koji je kvalitetom mogao lako da se svrsta u završnicu nekog Gren slem turnira.

Opširnu analizu igre i rezultata Novaka Đokovića, Viktora Troickog i Janka Tipsarevića pročitajte ovde.

Taj meč vodi nas na priču o Nikolaju Davidenku, kojeg javnost gleda sa mnogo više uvažavanja posle vrhunskih rezultata i igara u završnici prethodne i početkom ove sezone. Osvojio je Masters pobedivši i Nadala i Federera. Iako su mnogi i ne sasvim bez osnova taj uspeh pripisivali nekim delom i zamorom ostalih igrača, Davidenko je prezentovao igru bez greške, ubitačnog tempa i oštrih, napadačkih udaraca. U Dohi je ponovo savladao Federera i Nadala, i to u dosta uzbudljivim okršajima, koje bi ranije verovatno gubio. To je bio najveći razlog da Davidenka gledaju kao na čoveka koji može da napravi iznenađenje u Melburnu i da se možda konačno probije do svog prvog Gren slem finala.

U tekstu pred kraj prošle sezone rekao sam da mislim da nije realno da Davidenko ostvari takav podvig na Gren slem turnirima. Iako lično simpatišem ’Kolju’ i njegovu igru i ne bih želeo da nipodaštavam njegove skorašnje uspehe, ostajem pri svom stavu. Mečevi na tri dobijena seta na GS turnirima i dalje su sasvim druga dimenzija, drugačije su okolnosti u odnosu na bilo koje drugo takmičenje, a te okolnosti ipak favorizuju Rodžera, Rafu i ostale u odnosu na Nikolaja. No, da ne prejuidiciramo ishod, Ozi open daće nam potrebne odgovore.

Sezonu za pamćenje iza sebe ima i Amerikanac Endi Rodik, koji je trenutno sedmi na ATP listi i samo je zbog povrede propustio prošlogodišnji Masters. Osvojio je jednu titulu (Memfis) i osmu godinu u nizu završio kao Top 10 igrač. Ipak, ono što iznova zapanjuje jeste Rodikova spremnost da uči i napreduje svakim novim danom.

Krajem 2008. počeo je da sarađuje sa Lerijem Stefankijem, a on je učinio nešto slično kao sa Fernandom Gonsalesom i učinio je Rodikov bekhend neprepoznatljivo pouzdanim i stabilnim. Naročito je fasinantna Rodikova igra bila na Vimbldonu, gde je eliminsao Berdiha, Hjuita i Marija, pre nego što je u finalu, u meču koji je proglašen za najbolji prošle sezone, izgubio od Federera sa 5:7, 7:6, 7:6, 3:6, 16:14. U petom setu Amerikanac je imao i dve vezane brejk lopte, praktično i meč lopte, ali nije ih iskoristio i Rodžer je potom došao do titule.

Osim toga, Rodik je igrao polufinale u Melburnu, Indijan Velsu i Montrealu, finale Vašingtona, a jedino pravo razočaranje doživeo je na US openu kada je u trećoj rundi ispao od Džona Iznera. Godinu 2010. počeo je trijmfom u Brizbejnu, što je dalo dobru podlogu onima koji tvrde da je Rodik u maloj prednosti u odnosu na ostale jer je zbog povrede propustio finiš sezone. Sada je svežiji, željniji tenisa i nestrpljiv da dokaže da i dalje konkuriše za sam vrh.

O Endiju Mariju dosta toga se govori i piše, ali zajedničko svim analizama je da mladi Škot mora konačno da osvoji Gren slem turnir i tako se etablira kao igrač svetske klase i stalni pretendent na titulu na turnirima ’velike četvorke’. Igrao je fantastično na US openu 2008. godine, ali je u finalu zaustavljen od Federera, a u 2009. je jedino na Vimbldonu došao do polufinala. I tada je bio u dobroj formi, ali je naleteo na Rodika koji je tada igrao u životnoj formi. U Njujorku prošle godine popustio je pod barijerom pritiska, iako uvek ističe da ga činjenica što Britanija nema Gren slem šampiona već 74 godine dotiče vrlo malo. Prošle godine osvojio je šest trofeja, ali ove mu je primarni zadatak titula na Gren slemu.

Mada je često naglašavao da se najkomotnije oseća u Njujorku i iako do sada na Ozi openu nije prošao četvrto kolo, Marijeve šanse za trofej u Melburnu nisu zanemarljive. Jednostavno, već neko vreme Škotova igra je na nivou potrebnom za najveće ostvarenje, ali psihološka stabilnost i neizbežni faktor sreće još se nisu poklopili. Kada će i da li će, ostaje nam da vidimo.

Huan Martin del Potro, posle zadivljujuće sezone i trijumfa na US openu, u 2010. ulazi kao ozbiljan kandidat za trofej na svakom Gren slemu i kao čovek od koga se očekuje da se u dogledno vreme uključi u borbu za prvo mesto na ATP listi. Pred Argentincem je vrlo komplikovana faza karijere u kojoj više nema prednost opuštenosti i ’prvog žara’, onoga što imaju svi kada se penju ka vrhu. Sada mora da se brani od nasrtaja drugih i da se dokazuje svima, ali istovremeno i da drži korak sa ostalima iz Top 5.

Del Potro se oslanja na razorni forhend, koji je u Njujorku prošle godine delovao zaista nestvarno – pravio je ’vinere’ kada god je hteo 21-godišnji Argentinac. Uz to, za visinu od 198cm kreće se veoma dobro i uspeva da drži lopticu u igri i ravnopravno prebacuje i protiv igrača kojima je kretanje najbolja odlika. Ipak, više voli da on diktira poen i da ga po mogućstvu skrati što više. Trebalo bi da poboljša voleje i sve elemente igre na mreži (prilazni udarac, odlučnost itd.) jer bi bila prava šteta da ne izvuče maksimum iz svog tela, tj. vrlo dugih ruku. Prvi servis mu je odličan, veoma snažan, ali ne bi škodilo da unese neku varijaciju i kod prvog, ali još značajnije kod drugog servisa.

Posebnu pažnju zaslužuje i Del Potrov vršnjak Marin Čilić iz Hrvatske. On je prošle sezone osvojio dve titule (Čenaj i Zagreb), još dva puta je bio u finalu (Peking i Beč) i napredovao je na listi petu godinu u nizu. Čilić je trenutno 14. na ATP listi i polako krči put ka vrhu. Za pravi priključak ’klasi Đoković-Del Potro-Mari’ hrvatski teniser mora da dođe bar do polufinala na nekom od Gren slem turnira, a da značajno bolje rezultate beleži i na takmičenjima iz Masters serije. Konstantno prisustvo u završnicama turnira te kategorije znak je da teniser jeste vrhunski.

Čilić je u nekoliko navrata pokazao koliki potencijal poseduje, a na US openu prošle godine je ušao u četvrtfinale, što mu je najveće GS dostignuće u karijeri. Impresivan je bio u pobedi nad Endijem Marijem (7:5, 6:2, 6:2), kada je odigrao jedan od najboljih mečeva u sezoni i zasluženo došao do trijumfa protiv ipak indisponiranog Škota. Ispao je od budućeg pobednika Del Potra, ali igra u Njujorku može da predstavlja najavu još boljih rezultata.

Čiliću podloga u Melburnu ne odgovara koliko ona na US openu zato što je sporija, a on igru zasniva na odličnom servisu i ofanzivnoj igri sa osnovne linije. Osim što je Del Potrov vršnjak, iste su i visine (198cm), a subjektivna procena je da se Čilić za nijansu bolje kreće i lakše se savije u kolenima i izlazi na kraj sa slajsovima rivala. Ipak, Marinov forhend nije ni približno efektan kao Del Potrov, a njime pravi i previše grešaka. Bekhend je dosta konstantniji, a i Marin ga navodi kao jedno od svojih najjačih oružja. Ukoliko nastavi da napreduje, Čilić bi uskoro mogao da uđe u Top 10 i postane respektabilno ime na ATP turu.

Fernando Verdasko je fantastičnom predstavom na Ozi openu prošle godine dokazao da je napokon sazreo kao teniser, osvojio je titulu u Nju Hejvnu, a na ostalim Gren slemovima nije ispao pre osmine finala. Španac je postao igrač za poštovanje i iako nije top klasa, kada mu naiđe inspiracija velikih problema imaće i najveći favoriti. Fizički je ojačao i postao mentalno stabilniji u ključnim trenucima, što su dva faktora koja su omogućila njegovoj pravoj igri da ispliva na površinu i da u kontinuitetu pruža dobre partije.

Sličan proboj prošle godine imao je i Robin Soderling, koji je eliminisao Nadala na Rolan Garosu i tek u finalu izgubio od Federera. Ubitačni servis i forhend omogućuju Šveđaninu da diktira igru sa osnovne linije, smanjio je oscilacije koje su ga pratile tokom karijere, što i jeste osnovni razlog njegovih uspeha.

Ipak, tek će 2010. biti istinski test za Verdaska i Soderlinga jer, posle najboljih sezona u karijerama, treba da se ustale u Top 10, odbrane mnogo poena, a istovremeno da razmišljaju o još većim dometima. Različita su mišljenja koliko su sposobni za to, ali lično bih veće šanse dao Špancu. Ako ništa, zbog za nijansu raznovrsnijeg stila igre i činjenice da to što je levoruk maksimalno koristi.

Žo-Vilfrid Conga nije toliko bio u centru medijske pažnje, ali je sezonu drugu godinu u nizu završio u Top 10, osvojio tri titule (Johanezburg, Marsej, Tokio) i postavio lični rekord sa 54 pobede. Momak rođen u Le Manu veoma je svestran teniser – snažni servis i forhend, odlična igra na mreži, solidan bekhend. Glavni problem, kao i kod mnogih talentovanih ali nedorečenih tenisera, jesu preveliki usponi i padovi u igri, ali i poteškoće sa povredama.

Conga je ’igrač trenutka’ i ako dospe u pravo stanje uma, zna u transu da odigra savršen meč, što mu daje dobre šanse protiv svakog suparnika. Setimo se 2008. i Melburna, kada je stigao do finala prethodno samlevši Nadala u polufinalu. U novoj sezoni umesto „Babolata“ igraće reketom marke „Vilson“, pa ćemo videti na koji način će to uticati na njegovu igru.

Ovde se ne završava spisak kvalitetnih tenisera na ATP turu. Markos Bagdatis pruža sve bolje partije i bilo bi lepo da se harizmatični Kipranin ponovo vrati u vrh. Ivo Karlović, Radek Štepanek i Džon Izner stalna su pretnja, naročito na brzim podlogama, a u Fernandu Gonsalesu još ima dinamita za nove eksplozije. Veterani Hjuit, Has i Ferero znaju da ’zakuvaju’ stvari, a neverovatni defanzivac Gael Monfis nikako nije za potcenjivanje. Očekuje se i skori povratak Davida Nalbandijana posle operacije kuka, teniska javnost željno iščekuje da vidi igre Rišara Gaskea posle silnih problema i kokainske afere, a levoruki 22-godišnjak Beluči iz Brazila nalazi se u usponu.

Videćemo i da li će nas neki od tinejdžera iznenaditi u 2010. godini, a među glavnim kandidatima su Bugarin Grigor Dimitrov i Australijanac Bernard Tomić.