12. januar 2010. | 14:04

Sa 17 godina osvojila je Vimbldon i šokirala svet postavši četvrta najmlađa teniserka u Open eri koja je uspela da osvoji Gren slem trofej. Pre nje to je pošlo za rukom jedino Trejsi Ostin, Moniki Seleš i Martini Hingis. Reč je o Ruskinji Mariji Šarapovoj, 188cm visokoj lepotici rođenoj u Njaganju. Prepoznatljiva je po fanatičnoj borbenosti, a upravo ta osobina biće esencijalna kada u 2010. bude pokušala da se vrati u uži vrh nakon povrede ramena zbog koje je propustila skoro deset meseci (od avgusta 2008. do maja 2009. godine).

Prvi proboj u karijeri imala je 2004. godine, kada je osim Vimbldona osvojila još tri titule. Treba se podsetiti i načina na koji je došla do titule na terenima Ol Ingland Klaba – u polufinalu je dobila Lindzi Devenport iako je gubila sa 6:2, 3:1, a u borbi za trofej pobedila je branioca titule Serenu Vilijams sa ubedljivih 6:1, 6:4. Prvi put je zauzela lidersku poziciju na WTA listi 22. avgusta 2005. godine, a u te dve sezone konstantno je igrala na visokom nivou i još u tri navrata dogurala do polufinala na Gren slem takmičenjima.

Naredne sezone osvojila je US open pobedivši u finalu Žistin Enan sa 6:4, 6:4. Bila je u vrhunskoj formi, ali je prvi put povredila rame. U 2007. i 2008 igrala je sa mnogo oscilacija, a na to su velikim delom uticale i povrede, prvo stopala, a onda i famoznog ramena. U 2007. je propustila osam turnira, ali je i pored toga igrala finale u Melburnu i polufinale na Rolan Garosu.

U 2008. je startovala fantastično i došla je do treće Gren slem titule nakon što je u finalu u Melburnu savladala Anu Ivanović sa 7:5, 6:3. Postala je prva Ruskinja koja je slavila na Australijan openu, a učinila je to ne izgubivši ni set. Posle toga je imala još nekoliko solidnih rezultata i ponovo je, zbog povlačenja Žistin Enan, došla na prvo mesto na WTA lestvici, gde je provela tri nedelje, ukupno 17 u karijeri. Ipak, hronični problemi sa ramenom uticali su na lošija izdanja na Garosu i Vimbldonu. Raznim terapijama dugo odlagana operacija ramena izvršena je u oktobru 2008. godine, a povratak turnirima u singlu usledio je tek u maju 2009. u Varšavi.

U sezoni za nama igrala je svesna toga da joj treba neko vreme da se potpuno oporavi i vrati na nivo iz najuspešnijih dana, nešto slično kao Rafael Nadal. Ušla je u četvrtfinale Rolan Garosa, ali je pomak bio najvidljiviji u finišu sezone kada je igrala finala u Torontu i Tokiju, a između iznenađujuće poražena od Melani Udan u trećem kolu US opena.

Najveću promenu u igri Marije Šarapove bez ikakve dileme pretrpeo je servis. Na početku karijere početni udarac smatran je jednim od njenih ubojitijih oružja. Znala je da prilikom servisa koristi snagu i odmah osvaja poen, ali i da, kao što su istakli neki analitičari, pogađa prava mesta u servis-polju i tako onemogućuje adekvatan ritern stvarajući sebi priliku za momentalnu ofanzivu. Problemi sa ramenom doneli su joj velike nevolje, a Ruskinja je bila primorana da promeni tehniku servisa kako bi sačuvala rame i tako produžila karijeru što je više moguće. Usvojila je postupak servisa koji koriste Endi Rodik ili Gael Monfis – ne izvodi do kraja i na ustaljeni način ‘petlju’, već ju je skratila i lice reketa podiže prema loptici bez prethodnog kompletnog rotiranja, što je ranije činila. Sa ciljem, naravno, da se rastereti rame.

Tu tehniku pokušavala je da primeni u svojoj igri u nekoliko navrata kada je imala problema sa povredom ramena, ali nikada je nije preterano uspešno primenjivala. Naprotiv, dolazilo bi do enormno velikog broja duplih grešaka, a i prvi servis bi gubio na snazi.

U igri Šarapove dosta zavisi od servisa, a neki poput Trejsi Ostin zaključili su da Ruskinja gubi samopouzdanje i generalno igra lošije ukoliko je servis ne služi kako treba. Kao posledica svega toga je vraćanje na staru tehniku servisa, što se poklopilo sa nešto boljim igrama na jesen. Videćemo kako će i na koji način početni udarac funkcionisati u 2010. godini.

Šarapova gaji isključivo napadačku taktiku, voli da diktira ritam i ne podnosi da se brani. Beskompromisna je, u smislu da od takve igre ne odustaje ni u najbitnijim momentima. Naprotiv, tada ima tendenciju da zaigra još ofanzivnije. Neki to vide kao vrlinu, a drugi kao nedostatak. Naklonjeniji sam pobornicima prve varijante jer izrazito napadački pristup, u kombinaciji sa Marijinim takmičarskim duhom, izvanrednom koncentracijom i hrabrošću šampionke, mnogo češće daje pozitivne nego negativne rezultate.

Uostalom, dovoljno je pogledati mečeve sa prošlogodišnjeg Rolan Garosa – u sva četiri koja je dobila igrala su se tri seta, a upravo ju je snaga volje i odvažnija igra od rivalki neprestano gurala napred. Ima, naravno, i suprotnih primera, kao meč sa Melani Udan. Suma sumarum, takve odluke uglavnom su stvar instinkta, a Šarapovoj će se osećaj nesumnjivo vratiti ulaskom u pravu formu i gomilanjem samopouzdanja.

Rekoh, fanatično je borbena. Tokom karijere je mnogo puta spasavala meč lopte i potom pobeđivala, ali najpodobniju ilustraciju njene gvozdene volje vidim u prošlogodišnjem porazu u četvrtfinalu Garosa od Dominike Cibulkove. Gubila je Šarapova sa 6:0, 5:0, ali je tada počela da pogađa sve što je ranije promašivala. Spasila je nekoliko meč lopti, digla gledaoce na noge i pridobila ih na svoju stranu i uzela dva gema u nizu. Imala je i gem-loptu za treći, a strah koji sam tada video u očima Cibulkove teško se može opisati. Znala je s kim ima posla i da je, iako rezultat na to ni najmanje ne asocira, preokret bliže nego što iko pretpostavlja. Na sreću Slovakinje, obrt se nije dogodio, ali da je slična situacija bila recimo 2006. godine, uveren sam da bi se, ako ništa drugo, igrala neizvesna završnica drugog seta.

Šarapova, uprkos silnim nedaćama, ima vrhunske rezultate na Australijan openu – dva polufinala, finale i titula u poslednja četiri učešća. Prošle godine nije nastupila zbog povrede, ali Melburn bi ponovo mogao da bude magično mesto za nju. Baš kao što je to bio 2008.