12. januar 2010. | 13:24

Jelena Janković i Ana Ivanović, dve najbolje srpske teniserke svih vremena, iza sebe imaju najneuspešnije sezone otkad su ušle u svetski vrh. Jelena je godinu počela kao prva teniserka sveta, a završila je kao osma, osvojila je dve titule (Marbelja i Sinisnati), dok je na Gren slem turnirima samo na Australijan openu i Rolan Garosu stigla do četvrtog kola. Ana je imala još lošiju sezonu – ukupno samo 24 pobede, bez titule, dva puta prolaz u četvrto kolo Gren slemova (Rolan Garos i Vimbldon), a kao posledica svega toga pad na 21. poziciju na WTA listi.

Jelena Janković

Generalno gledano, Jelena Janković je imala periode kada je igrala sasvim zadovoljavajuće i za svoje visoke standarde, ali nedostajala joj je ključna stvar – konstantnost, koja ju je uostalom i dovela na prvo mesto na rang-listi na kraju 2008. godine. To efektno ilustruje činjenica da je na devet turnira ispala pre četvrtfinala.

Kao značajnu razliku u odnosu na prošlu sezonu, Jankovićeva je navela da je vredno radila na fizikalijama tokom priprema i da je nabacila nekoliko kilograma mišićne mase. To će se, kako je posle i sama priznala, ispostaviti kao pogrešna odluka koja će je koštati boljih rezultata.

Pre Australijan opena Jelena je učestvovala samo na egzibicionom turniru “JB Group Classic”, a već u Melburnu dogodilo se prvo razočaranje, delimično uzrokovano i bolešću sa kojom se pre toga mučila. Nakon što je izbacila Mejsbegerovu, Kirsten Flipkens i Ai Sugijamu, u četvrtoj rundi ispala je od Marion Bartoli sa ubedljivih 6:1, 6:4. Jedino je početkom drugog seta Jankovićeva delovala konkurentno, ali to nije bilo dovoljno da se pobedi Francuskinja.

Poraz bi se lakše podneo da je Bartoli igrala na spektakularnom nivou, ali to nije bio slučaj. Bartoli bi u odnosu na Jelenu trebalo da ostvari prednost samo u kratkim poenima, kada uđe u udarac i pogađa linije, ali ovoga puta je bilo dosta drugačije i često je i veoma duge razmene udaraca, u kojima Jankovićeva drži primat, rešavala u svoju korist.

Posle Ozi opena Serena Vilijams preuzela je od srpske teniserke lidersko mesto na WTA listi.

Nakon toga sve je krenulo po zlu, a solidno polufinale Pariza bilo je samo iskra svetlosti. U Dubaiju je Jankovićeva ispala od Kaje Kanepi, a izjavila je da joj je to najgori meč u karijeri.

Usledio je još gori mart, koji je trebalo da bude prilika za iskupljenje posle lošeg početka sezone. Umesto toga, Jelena je oba puta gubila svoje prve mečeve u drugom kolu (kao nosilac bila slobodna u prvom), od Anastasija Pavljučenkove u Indijan Velsu i Žisele Dulko u Majamiju.

Uzroke neubedljivog starta godine najbolje je opisala Jankovićeva u blogu na svom zvaničnom sajtu:

“Kao što svi možete da vidite, uopšte ne igram dobro. Mučim se sa igrom, najviše sa reakcijama i brzinom. Osećam se teškom na terenu, kasno stižem na udarce i nikada nisam na pravom mestu… Ranije, čak i kada mi udarci ne funkcionišu, uvek su me noge služile i mnogo mečeva sam dobijala jer sam se odlično kretala”.

Osim nesporne činjenice da je Jelenino kretanje bilo neprepoznatljivo slabo, postoje još neki faktori koji su uticali na igračku krizu. Osećajući da je izgubila svoju najveću vrlinu – fantastično kretanje – Jankovićevoj je drastično opalo samopouzdanje. Po ‘grudva efektu’, i osnovni udarci postali su manje ubojiti, a stare slabosti (servis pre svega) vidljivije i izloženije napadu.

Na sve to nadovezali su se i zdravstveni problemi Jelenine majke Snežane, što joj je naravno odvlačilo koncentraciju od tenisa.

Stvari su na kratko krenule napred u Marbelji, gde je JJ osvojila titulu, a krenula je da radi i sa novim kondicionim trenerom kako bi ispravila nedostatke nastale, za nju neodgovarajućim radom, u pripremnom periodu. U Marbelji je savladala Skjavone, Sfar, Vinči, Anabel Medinu Gariges i u finalu Karlu Suares Navaro.

Povreda trbušnih mišića bila je jedan od razloga zašto Jelena nikako nije uspevala da se probije do završnice turnira na šljaci, a na tri takmičenja u nizu (Štutgart, Rim, Madrid) izgubila je u četvrtfinalu.

Prva tri kola na Rolan Garosu prošla je glatko, uz ne blistavu, ali solidnu igru. Na momenat sam stekao utisak da je u pitanju stara Jelena koja je dozirala snagu protiv značajno slabijih igračica. Demantovan sam već u osmini finala, kada je Jankovićeva poražena od Sorane Kirstee (3:6, 6:0, 9:7). Kvalitet tenisa bio je na niskom, za osminu finala Gren slema preniskom nivou, ali razočarava to što je Jelena izgubila bitku na psihološkom planu od znatno neiskusnije teniserke. Rumunka je tada bila 41. na svetu i prvi put je igrala za četvrtfinale Gren slema, ali je ipak bila za nijansu odvažnija u prelomnim trenucima.

Posle ispadanje u prvom kolu u Istbornu, Jelena je na Vimbldonu prebrodila prve dve runde (Gerges i Benešova), ali je zatim ispala od američke tinejdžerke Melani Udan sa 6:7, 7:5, 6:2. Jankovićeva je tokom meča imala problema sa vrtoglavicom, ali je uprkos tome osvojila prvi set. Međutim, Udanova je pokazala da je veliki talenat i da gaji sličan stil igre kao srpska teniserka, što je i bilo od vitalne važnosti da napravi preokret. Iako Jelena nije bila naročito impresionirana igrom Udanove na konferenciji za medije posle okršaja, mislim da 18-godišnjakinji treba odati priznanje pre svega ze mentalnu stabilnost i zrelost u igri.

Najbolji turnir u sezoni JJ je odigrala u Sinsinatiju (beton 2.000.000 dolara), kada je došla do druge titule u sezoni. Posebno je upečatljiv bio meč sa Jelenom Dementijevom, kada je srpska teniserka u taj brejku trećeg seta spasila četiri uzastopne meč lopte i slavila sa 7:6, 0:6, 7:6. Pre toga je eliminisala Kiriljenko, Azarenku i Bamer, a u finalu je savladala tada prvu igračicu sveta Dinaru Safinu sa ubedljivih 6:4, 6:2.

Na US openu Jankovićeva je lako pobedila Robertu Vinči, ali je već u drugom ispala od Jaroslave Švedove sa 6:3, 6:7, 7:6. Malo pre duela sa predstavnicom Kazahstana Jelena je saznala da joj je umrla baka, što je mnogo uticalo na njenu lošu partiju. Uprkos tome, srpska teniserka imala je dve vezane meč lopte u taj brejku trećeg seta, ali je Švedova ipak došla do trijumfa.

Do kraja godine Jankovićeva je igrala finale u Tokiju, koje je bila primorana da preda Mariji Šarapovoj zbog povrede ručnog zgloba, a na završnom turniru sezone u Dohi ispala je u polufinalu od Venus Vilijams.

Razlozi lošijih igara Jankovićeve, kao što smo videli, brojni su – personalne, fizičke, psihološke i igračke prirode.

No, sada je vreme da se Jelena okrene budućnosti i da misli o 2010. godini. Ako uopšte postoji prednost slabijih rezultata, to je da naredne sezone ne mora da se brani toliki broj bodova. Jelena će, nadam se, automatski postati rasterećenija, a poznato je da najbolje igre pruža kada nije pod pritiskom i kada zaista može da bude opuštena na terenu i da uživa u tenisu.

Potrebno je da Jelena vrati prepoznatljivu igru – da ‘šeta’ protivnice sa jedne na drugi kraj terena, da se brani na način na koji smo navikli (jedna je od retkih koja kliza na sve četiri podloge), ali i da povrati onu ubitačnu kontru koja rivalke neprestano drži u stanju pripravnosti. Očekujem da bi, ukoliko sve bude u redu sa ostatkom igre, servis mogao da dođe bar na onaj nivo iz druge polovine 2008. godine, što bi Jelenu ponovo učinilo igračicom sposobnom da se probije do završnice Gren slemova uprkos povratku Klajstersove i Žistin Enan.

Glavni preduslov za sve navedeno jeste da Jankovićeva buda maksimalno posvećena tenisu i da joj samopouzdanje bude na neophodnom nivou. Teško je bilo šta predvideti, neka nam Australijan open i ostatak sezone daju odgovore…

Ana Ivanović

Ana Ivanović nalazi se u dubokoj krizi još od osvajanja Rolan Garosa 2008. godine i zauzimanja prvog mesta na WTA listi. Počevši sa Vimbldonom, a zaključno sa turnirom u Moskvi Ana je dobila samo pet mečeva. Malo se trgla pri kraju godine, odigrala polufinale u Cirihu i osvojila trofej u Lincu. Pretpostavljalo se da je pad u formi bio uzrokovan prevelikim pritiskom posle osvajanja Garosa i prvom pozicijom na WTA listi. Nažalost, to je bio samo uvod u očajnu 2009. godinu, koju je Ivanovićeva prvi put u pet sezona završila izvan Top 20.

Na Australijan openu Ana je u prve dve runde savladala Juliju Gerges i Albertu Brijanti, a u trećem je ispala od Ruskinja Alise Klejbanove 7:5, 6:7, 6:2. Zaista razočaravajući poraz, a najveći krivac je sama Ana, koja je bespotrebno napravila preveliki broj grešaka. Kažem bespotrebno, jer Klejbanova, očigledno sa viškom kilograma, nije tip igračice koja ’sve vraća’, već naprotiv ima sličan način igre kao srpska teniserka. Ranije je Ivanovićeva imala pravi taktički plan za takav tip teniserki, a tada nije bila ni senka nekadašnje Ane – od servisa, do kretanja i forhenda, sve je bilo daleko ispod standarda.

U Indijan Velsu je Ivanovićeva, mora se priznati, uz dosta sreće stigla do finala. Žreb joj je bio naklonjen, u polufinalu je dobila Pavljučenkovu, u četvrtfinalu joj se predala Sibil Bamer, a jedini pravi test imala je protiv Flavije Penete (6:4, 4:6, 6:4).

U finalu je izgubila od Vere Zvonarjeve sa 7:6, 6:2, ali u tom meču malo toga su rešavali teniski faktori, a više vrlo snažni vetar koji je duvao tokom celog susreta. Igra se zbog toga svodila na sreću i puki slučaj, pošto je u katastrofalnim okolnostima bilo teško sprovesti u delo bilo kakvu taktiku. Adaptacija na novonastale uslove uopšte nije bila laka – obema teniserkama loptice su ’bežale’ kod servisa, otežavale svaki pokušaj napada, onemogućavale da predvide naredni potez suparnice... Možemo reći da je srpska teniserka igrala agresivnije, tj. pokušavala je nekako da nadmudri vetar i udari svoj karakteristični ravni forhend ili da izađe na mrežu. To je za posledicu imalo neuporedivo veći broj grešaka Ivanovićeve – 29, naspram 12 Zvonarjeve. Ruskinja se opredelila za oprezniju varijantu, što joj je i donelo trijumf.

U Rimu je Ivanovićeva poražena od Agnješke Radvanske u trećoj rundi – vodila je sa 4:0 u odlučujućem setu, ali je zatim izgubila šest gemova u nizu. Nakon toga je zbog povrede kolena otkazala učešće na takmičenju u Madridu.

Definitivni pokazatelj da 2009. neće biti njena godina jeste poraz u osmini finala Rolan Garosa od Viktorije Azarenke sa 6:2, 6:3. Ne toliko ispadanje, već način na koji je poražena. U meču koji je trajao 75 minuta Ivanovićeva je imala nekoliko prilika da uhvati priključak, ali bi u svakom odsudnom momentu po pravilu odigrala neprecizno. Bila je nervozna, pravila mnogo grešaka, a servis, nekada zaštitini znak, nije bio bi izbliza opasan kao ranije.

Pošto nije uspela da odbrani titulu u Parizu, Ivanovićeva je prvi put posle maja 2007. ispala iz prvih 10, bila je na 13. poziciji. Posle toga srpska teniserka prekinula je saradnju sa trenerom Kregom Kardonom, a ponovo je počela da radi sa Svenom Grunevaldom u okviru Adidasovog programa za razvoj igrača, u kojem su još bili Daren Kejhil, Mats Merkel i Gil Rejes.

Posle poraza u prvom kolu u Istbornu od Petrove, na red je došao Vimbldon i ponovo eliminacija u četvrtoj rundi. U prvom kolu Ivanovićeva je odigrala triler-meč sa Lusijom Hradeckom, spasila dve meč lopte i na kraju pobedila sa 8:6 u trećem setu. U naredne dve runde poboljšala je igru i u dva seta savladala Saru Erani i Samantu Stosur. Naročito je protiv Australijanke delovala staloženo i kao da, posle duže vremena, tačno zna koji plan pokušava da sprovede u delo.

U četvrtom kolu zadesio ju je veliki maler, pošto je zbog povrede butine morala da preda meč Venus Vilijams u trenutku kada je Amerikanka vodila sa 1-0 u setovima (6:1, 0:1). Uprkos ubedljivom gubitku prvog seta, sticao se utisak da Ana ima šansi da se vrati u meč. Skoro svaki gem u prvom delu igre bio je neizvestan i nijanse su odlučivale, često i sreća. Zbog toga je ozbiljna šteta što se Ana povredila i u suzama završila takmičenje u Londonu.

Ako se prvi deo sezone i mogao nazvati prosečnim, drugi deo osim „katastrofalan“ nema prikladniji epitet. Ivanovićeva je igrala samo pet turnira do kraja, tri puta prošla u drugo kolo, a na US openu je već u prvoj rundi ispala od Ukrajinke Katerine Bondarenko, iako je imala meč loptu. Slaba psihološka sprema najbolje se ogleda u sledećem podatku - Ana je osvojila više poena od Ukrajinke (108-106), imala je i bolju razliku direktno osvojenih poena i neiznuđenih grešaka, ali je u odlučujućim poenima odigrala lošije od 52. na svetu. Vrlo demonstrativno.

Sezonu je neslavno završila porazom u Tokiju, a zbog problema sa disanjem Ana nije igrala u Pekingu.

Krajem 2009. godine Ivanovićeva je objavila da će njen novi kondicioni trener biti Damijan Prasad, koji je sarađivao sa Nadjom Petrovom, Nikolasom Kiferom itd.

Godina 2010. biće po mnogo čemu presudna za Anu Ivanović. Ona je sada 21. na WTA listi i još je u relativno dobroj poziciji pred početak turnira, u smislu da neće odmah igrati protiv najboljih protivnica. To je dobra polazna osnova i treba da joj posluži kao motivacija da se što pre vrati u uži vrh. Desi li se suprotno i Ana još sklizne niz listu, svaki ponovni pokušaj povratka biće sve teži.

Skoro svi teniski stručnjaci, ali i brojni navijači po forumima, slažu se da je Anin osnovni problem psihološke prirode. Breme koje je stavila na sebe, ali i brojni sponzorski ugovori posle velikih uspeha 2008. godine, morali su da odnesu svoj danak kod očigledno vrlo emotivne osobe kakva je Ivanovićeva. Ipak, malo ko je očekivao da će taj danak biti veliki i dugotrajan kao što se ispostavilo da jeste.

Ukoliko sredi misli, kvalitetno radi i dobije na samopouzdanju, možemo očekivati da se Ana vrati na stari nivo igre. Dakle, da ne bude više problema sa bacanjem loptice prilikom servisa, čije je gledanje Pet Keš nazvao bolnim iskustvom, da prvi servis bude ubojit kao nekada, a drugi u najmanju ruku stabilan. Tek kada se igra vrati na nivo na kojem je bila, treba da krene razmišljanje o mogućem ubacivanju novih elemenata kao što je češći slajs ili sl. Međutim, baš kao i u Jeleninom slučaju, nezahvalno je bilo šta prognozirati, pa neću to ni činiti.

Ostaje nam jedino da poželimo da Ani Ivanović i Jeleni Janković 2010. godina bude najbolja u karijeri. Počevši od Melburna...