12. januar 2010. | 12:12

Jevgenij Karaljov je 21-godišnji teniser i trenutno je 53. na ATP listi, tri mesta niže od svog najboljeg plasmana. Od mladog igrača koji nastupa za Kazashtan očekivalo se da zajedno sa Huanom Martinom del Potrom i Marinom Čilićem bude predvodnik generacije 1988. godišta. Dok su Argentinac i Hrvat već opravdali očekivanja, a izvesno im sledi još uspeha, sudbina Karaljova sasvim je neizvesna, bar u pogledu najviših dometa. Još nema nijednu titulu, igrao je samo finale u Delrej Biču, a ni na jednom od Gren slem turnira nije prošao dalje od druge runde.

Momak rođen u Moskvi počeo je da se bavi tenisom sa pet godina, a trener mu je otac Jevgenij senior. Oduvek je bio sportski tip, a uzor mu je bio Pit Sampras, ponajviše zbog svoje posvećenosti tenisu.

Već sa 15 godina zabeležio je trijumf na ‘fjučersu’ u Francuskoj, a sa 16 je u Nemačkoj osvojio prvi turnir te kategorije. Napredak je tekao sasvim po planu – u 2005. je briljirao na takmičenjima nižeg ranga, pošto je osvojio jedan ‘čelendžer’ i tri ‘fjučersa’ i retko kada ispadao pre četvrtfinala.

Početkom 2006. godine potvrdio je veliki potencijal sa nekoliko pobeda nad svetski priznatim teniserima – u Marseju je dobio Nikolaja Davidenka, u Barseloni Karlosa Moja i Fernanda Visentea, a na Gren slem debiju na Rolan Garosu u prvoj rundi je savladao Andreasa Sepija. Potom je u pet setova izgubio od tada desetog igrača planete Gastona Gaudija, ali za 18-godišnjaka to je bio više nego dobar rezultat.

Posle pobede na ‘čelendžeru’ u Dizeldorfu i plasmana u polufinale Monsa Karaljov je prvi put ušao među najboljih 100 tenisera na svetu.

Godinu 2007. počeo je sasvim solidno – plasmanom u četvrtfinale Sidneja, ali na Australijan openu nije imao sreće jer je već u prvoj rundi naleteo na Fernanda Gonsalesa i ispao u četiri seta. Čilenac je tada igrao u životnoj formi i došao je do finala. Iako je zabeležio nekoliko solidnih rezultata (polufinale Las Vegasa i pobeda nad Blejkom i Kverijem, četvrtfinale Meca i trijumf na ‘čelendžeru’ u Ahenu), upada u oči da Karaljov nije dobio nijedan meč na GS turnirima, a upravo je probojem bar do treće runde trebalo da potvrdi talenat. Umesto toga, Rolan Garos je propustio jer je operisao kilu, na Vimbldonu je izgubio od Davidenka, a na US openu od Vavrinke.

Ono što se naslućivalo zbog promenljivih igara u bližoj prošlosti, dogodilo se 2008. godine – Karaljov je sezonu završio izvan prvih 100. Igrao je jedno polufinale i tri četvrtfinala zabeleživši ukupno 13 pobeda na ATP turu. Na Gren slemu je dva puta dogurao do druge runde, a ostaće upamćena svađa sa Robinom Soderlingom, posle koje je Karaljov na konferenciji za medije Šveđanina nazvao dvoličnim.

U 2009. godini Karaljov se pribrao i došao nadomak prvih 50. Na Ozi openu je prošao kvalifikacije, izbacio Karlosa Moju i ispao od Federera, a nedugo zatim je iz kvalifikacija došao do svog prvog i za sada jedinog ATP finala u Delrej Biču. Pobedio je Kunjicina, Kendrika, Garsiju Lopes i Kristofa Rohusa pre nego što je u finalu poražen od Mardija Fiša. Na Gren slemovima do kraja godine je ispadao odmah na startu, ali to je donekle nadomestio trijumfom na ‘čelendžeru’ u Šćećinu, polufinalom u Hjustonu i četvrtfinalima u Moskvi, Bazelu, Bangkoku i Mecu.

Jevgenij Karaljov stoji veoma blizu liniji i teži da napadačkom igrom diktira ritam u poenu. Ima veoma snažne udarce, a čini se da bekhend izvodi brže nego forhend, kod kojeg mu je zamah nešto širi. Forhend mu jeste jači i, kada pogodi blizu onome što cilja, često je neodbranjiv, ali takođe je veoma podložan greškama. Sa druge strane, bekhend možda nije toliko jak kao forhend, ali Karaljov ga pravilnije izvodi pa mu, osim za napad, služi i za vraćanje ravnoteže u poenu kada rival ima inicijativu.

Iako su se često čule kritike da je Kazahstanac jednodimenzionalan i predvidljiv teniser, ne bih se potpuno složio sa tom ocenom. Ima sjajan prvi servis, koji je doduše više snažan nego precizan, a kada je u formi ume solidno da odigra i na mreži.

Najveći problem Karaljova jeste nemogućnost da konstantno igra dobro. On oscilira ne samo iz meča u meč, nego i u toku samog susreta amplituda njegove igre ide od očaja i početničkog nivoa do briljantnosti i ‘vinera’ iz nemogućih pozicija. Zbog čega su tolike oscilacije prisutne u njegovoj igri, zaista mi nije poznato, ali možda bi trebalo da pokuša sa za nijansu opreznijim stilom igre. Ne da odstupi od agresivne taktike, ali da ne žuri previše i da pokuša da izgradi poziciju za napad. To bi mu verovatno podiglo i nivo samopouzdanja i uticalo na nerve, koji znaju da ga izdaju u presudnim trenucima. Predvidljiv i nedovoljno jak drugi servis takođe zahteva još rada.