| |
| Oluja 1995–2005 |
| 5. avgust 2005. | Filip Švarm |
Deset godina kasnije, malo šta podseća na "Oluju" i bivšu Krajinu: tu i tamo ostaci paljevina po opustelim selima, izbledeli grafiti "Hrvatsko vlasništvo" ili "Ustaška bojna – Zagi i Gugi" po kućama, spomenici hrvatskim vojnicima... I osećaj da je jedan način života zauvek okončan
Poslednji predsednik Vlade Republike Srpske Krajine Milan Babić bio je blijed kao kreč na stepenicama američke ambasade u Beogradu, kasnog popodneva 3. avgusta 1995. Ambasador SAD u Zagrebu Piter Galbrajt stajao je s oborenim pogledom. Kada je na njegovu inicijativu tog dana u Beogradu Babić prihvatio "osnovu modificiranog i popravljenog plana Z-4", američki je diplomat izjavio da "više nema razloga za rat", da bi, nešto kasnije, rekao da nije siguran kako više itko može zaustaviti hrvatske trupe. Stigle su, u međuvremenu, vjesti iz Ženeve: hrvatska je pregovaračka delegacija objavila da pregovore sa krajiškim timom pod modeliranjem kopredsednika Konferencije o bivšoj Jugoslaviji, Torvalda Stoltenberga, smatra okončanim. Kako je tada izgledao i što je o svemu ovome mislio Slobodan Milošević, čini se da se ne zna ni danas; Babić ga je bezuspješno pokušao umoliti da makar saopćenjem podrži njegov dogovor sa Galbrajtom.
Noć između 3. i 4. avgusta 1995. bila je neobično mračna i duga. Dok su se u Krajini uzdali u čudo, pa bila to neka nedokučiva igra velikih sila ili Miloševićev kec iz rukava u poslednjem trenutku, hrvatska vojska je zauzimala polazne položaje. U petak, u pet sati, 4. avgusta 1995, pale su prve granate na Knin.
Kako je bilo na drugoj strani?
Prvi predsjednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman doživljavao je svoje sudržavljane srpske nacionalnosti kao "remetilački faktor". Fasciniran Miloševićevim stilom, duboko uvjeren da je BiH "umjetna tvorevina", započeo je svoju vlast u znaku borbenog nacionalizma. Kada se suočio sa "Balvan revolucijom" 1990. i, potom, sa tenkovima JNA 1991, Tuđman je privremeno izgubio trećinu državne teritorije, ali se zato utvrdio kao neopitni "otac nacije". Od tada, sve je bilo samo pitanje vremena: vlast u Zagrebu bila je u rukama beskompromisnih nacionalnih jastrebova, a hrvatska javnost preplavljena osjećajem frustracije i poraza. Ograničeni napadi sve jače HV koji će uskoro slijediti jedan za drugim, jasno su pokazivali da se Krajina sama ne može održati.
U jesen 1994. pojavio se mali zračak nade. U nastojanju da se izbjegne opće krvoproliće i etničko čišćenje, SAD, Rusija, Stalna konferencija o bivšoj Jugoslaviji ponudili su plan Z-4 koji je predviđao široku autonomiju za Srbe u Hrvatskoj. Mada Tuđman nikad nije nedvosmisleno prihvatio ovaj plan, krajiški lideri nisu ga uzeli ni u razmatranje. Borislav Mikelić, premijer Krajine 1994 – na primjer – jedino pitanje koje je postavio Galbrajtu dok im je pokušavao uručiti Plan Z-4, bilo je o nekim cisternama nafte. Razlog za ovo odbijanje ležao je, naravno, u tome što bi bilo kakvo mirno rješenje u Hrvatskoj pokvarilo Miloševićevu i Karadžićevu kombinatoriku u Bosni. Tuđmanu, u takvim okolnostima, nije preostalo ništa drugo nego da otvori šampanjac.
Na proljeće 1995. svi do tada dignuti krediti došli su na otplatu. Kako Karadžić uporno nije pristajao na mirovni plan Kontakt grupe, velike sile su posle Srebrenice odlučile da se sa bosanskim Srbima razgovara isključivo jezikom oružja. Istovremeno je i Tuđman dobio "zeleno svjetlo" da na isti način riješi "krajiško pitanje", a u Zagreb su počeli pristizati američki privatni vojni savjetnici, mahom penzionirani visoki oficiri sa određenim ugovorima i dobrim vezama sa Pentagonom i Lenglijem...
EGZODUS: Krajiške brigade bile su u stvari bataljoni, a bataljoni čete. Tanko razvučene po dugačkim linijama, u strateškom okruženju, iskrvavljene u sumanutim napadima na bihaćku enklavu za Karadžićev račun 1995, demoralizirane, nikakav stvaran otpor nisu mogle pružiti. Hrvatska vojska je tako 4. avgusta 1995. za nekoliko sati uspela probiti ključne srpske položaje i stanovništvo je već istog dana krenulo u zbjeg. Napadače nitko nije htio čekati. Tu je bila Tuđmanova "crna propaganda" koja je na sve načine unosila paniku i pozivala na egzodus.
Hrvatski general Ante Gotovina ušao je u Knin bez borbe 5. avgusta 1995, istog dana kada su u Beograd, avenijom Arsenija Čarnojevića, počele stizati beskrajne kolone traktora i svih zamislivih vozila sa gotovo cjelokupnim stanovništvom Krajine. Iz prikolica i pretrpanih automobila, između nekoliko zavežljaja sa odećom, gledale su umorne oči djece, starica u crnim nošnjama, neobrijanih muškaraca, žena s bebama u naručju... Nitko od njih nije znao kuda ide i što ga čeka.
Od tada je prošlo deset godina. Babić je pred Haškim tribunalom osuđen na četrnaest godina zatvora, a Galbrajt nije uspio da napravi političku karijeru u Americi. Pred istim sudom traje proces protiv Miloševića, dok suđenje čekaju Martić u pritvoru u Ševeningenu te Stanišić i Simatović koji su na privremenoj slobodi u Beogradu. Mladić i Karadžić uspešno se kriju već deset godina od Haškog tribunala i predstavljaju težak balast za normalizaciju unutrašnje i vanjske politike Srbije i Republike Srpske. U bijegu od pravde je i Hadžić, a Mikelić se posle kratkog prekida kada je bio uhapšen za vrijeme "Sablje" – i dalje bavi biznisom. Tuđman je umro 10. decembra 1999. i od tada se Hrvatska uspešno približava članstvu u Evropskoj uniji. Glavnu smetnju na tom putu predstavljao je Gotovina. Za razliku od nekoliko hrvatskih generala koje je Haški tribunal optužio za ratne zločine u "Oluji" i koji su se dobrovoljno predali, njemu se ne može ući u trag... A što se tiče izbjeglica pred "Olujom", oni su se razasuli po svijetu.
Deset godina kasnije, malo što podsjeća na "Oluju" i bivšu Krajinu: tu i tamo ostaci paljevina po opustjelim selima, izblijedeli grafiti "Hrvatsko vlasništvo" ili "Ustaška bojna – Zagi i Gugi" po kućama, spomenici hrvatskim vojnicima... I osjećaj da je jedan način života zauvjek okončan. |
|
 |
Izbeglice cekaju da im se vrate njihovi stanovi
15. avgust 2005. | Izvor:B92, IWPR
Oko 30.000 srpskih porodica koje su nekada zivele u Hrvatskoj iskljuceno je iz procesa restitucije jer su se njihove kuce nalazile u drustvenom, a ne u privatnom vlasnistvu.
Pise: Masimo Morati iz Sarajeva
Poslednje izbeglice
12. avgust 2005. | Izvor:B92, IWPR
Mada su mnogi Srbi, koji su izbegli iz Hrvatske 1995. godine, izgradili nove zivote, njih oko 500 se jos uvek nalazi u izbeglickom kampu u predgradju Beograda.
Za IWPR pise: Vladimir Sudar iz Beograda
Ratni zlocini zasenjuju uspomene na pobedu
12. avgust 2005. | Izvor:B92, IWPR
Pristalice otvorene rasprave o ratnim zlocinima pocinjenim tokom operacije "Oluja" suocavaju se sa otporom javnosti, koja se ove akcije priseca sa bezrezervnim odobravanjem.
Pise: Drago Hedl iz Osijeka
HHO - posledice 'Oluje'
7. avgust 2005. | Izvor:Beta
Hrvatski helsinški odbor ocenjuje da je vojna akcija "Oluja" imala i pozitivne i negativne posledice po ostvarivanje ljudskih prava.
Nestali: Priča najtužnija
6. avgust 2005. | Izvor:B92
Porodice nestalih pričaju o svojoj tragediji - kako su im i gde nestali najbliži, šta su sve činili da ih nađu, sa kavim su se preprekama susretali... Prilog Sandre Mandić
Život izbeglica: Od nemila do nedraga
6. avgust 2005. | Izvor:B92
Priča ljudi koji su tokom poslednjih deset godina bili promorani da promene više adresa. Prilog Sandre Mandić
Razgovor u studiju: Oluja, deset godina kasnije
6. avgust 2005. | Izvor:B92
O posledicama "Oluje" nakon deset godina, o tome kako žive izbegli i sa kojim problemima se susreću u novoj sredini, da li žele da se vrate kućama ili ostanu, koje su glavne prepreke za masovniji povratak, šta država Srbija čini da im pomogne... Novinar B92 Peđa Obradović razgovarao je u studiju sa Savom Štrpcem iz Dokumentaciono-informativnog centra "Veritas" i sa Dragišom Dabetićem, republičkim komesarom za izbeglice
Hag i Oluja: Briljantna operacija ili ratni zločin?
5. avgust 2005. | Izvor:B92
"Briljantna operacija hrvatskih snaga uz pojedinačne ekscese", kako se u Hrvatskoj opisuje Oluja, u Haškom tribunalu posmatra se na drugačiji način: kao udruživanje političkog, vojnog i policijskog vrha u tzv. zajednički zločinački poduhvat čiji je cilj bio proterivanje Srba iz Krajine.
Oluja - domovinska zahvalnost
5. avgust 2005. | Izvor:B92, FoNet
Dan pobede i domovinske zahvalnosti, praznik kojim Hrvatska proslavlja akciju 'Oluja', obeležen je centralnom proslavom u Kninu.
Reakcije
5. avgust 2005. | Izvor:B92, Beta
Dok se u Hrvatskoj slavi Dan pobede i domovinske zahvalnosti, reakcije političara i javnih ličnosti u Srbiji u tonu su osuda Hrvatske zbog nepriznavanja počinjenih zločina. Upozorenja stižu i od nekih međunarodnih organizacija
Hronologija akcije "Oluja"
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Akcija "Oluja" počela je 4. avgusta u 4 sata posle ponoći. Hrvatskoj vojsci i policiji do totalne pobede trebalo je samo četiri dana. Hrvatska je povratila kontrolu nad svojim međunarodno priznatim granicama. Tokom i posle akcije nestalo je 1.805 osoba, a samo tokom te operacije poginulo je oko 700 civila. Spaljeno je preko 20.000 srpskih kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane.
Konačno rešenje srpskog pitanja
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku, pogotovo na desetogodišnjicu 'Oluje' samo povlači brojna pitanja. Da li je Republika Hrvatska spremna, voljna i sposobna da tim svojim građanima koji se nalaze u izbeglištvu obezbedi osnovne uslove za život. Koliko im može i hoće garantovati bezbednost i tako dalje. Autor Vladimir Đorđević
Čija je naša zemlja
5. avgust 2005. | Izvor:B92
"Naša zastava na kninskoj tvrđavi simbolično je označila kraj četvorogodišnje srpske okupacije takozvane SAO Krajine i sna o velikoj Srbiji. 'Oluja' je trajala 84 sata, a zbog učinkovitosti, brzine i primjenjene taktike međunarodni vojni stručnjaci ocjenili su je kao briljantnu vojnu akciju." Autor: Peđa Obradović
Prikaz napretka operacije ''Oluja''
5. avgust 2005.
Grafički prikaz napredovanja hrvatskih snaga tokom akcije "Oluja".
Da li je Plan Z4 mogao biti alternativa ratu
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Plan Z4 koji su '95. godine kao rešenje pitanja Krajine predložili Piter Goldbrajt, Leonid Kerestendžijanc i Jasuši Akaši krajiškim Srbima nudio je široku autonomiju razrađenu prema modelu autonomije Alanskih ostrva u Finskoj. Tada suprotstavljeni stavovi političara u Srbiji o tome da li je Plan trebalo prihvatiti ili ne, i dalje su potpuno različiti, a pitanje odgovornosti za njegovo odbijanje i posledice takve odluke i dalje se postavljaju.
Novinar: Đorđe Nasković
Transkript filma: Oluja nad Krajinom
5. avgust 2005.
Na području sektora "jug", u vreme trajanja "Oluje", te prvih 100 dana nakon nje, ubijeno je najmanje 410 civila, zapaljeno preko 20.000 kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane (Izveštaj Hrvatskog helsinškog odbora, lipnja 1999.). Film "Oluja nad Krajinom" produkcijske kuce "Factum" govori o toj akciji Hrvatske vojske. Autor filma, Božidar Knežević, poginuo je u saobraćajnoj nesreći, zbog otkazivanja kočnica, novembra 2001. godine
"Brijunski transripti": Razgovora hrvatskog državnog i vojnog vrha pred akciju "Oluja"
5. avgust 2005.
O čemu je bivši predsednik Hrvatske dr Franje Tuđmana razgovarao sa vojnim i političkim vrhom zemlje, tokom priprema vojne akcije "Oluja". Taj tranksript bio je jedan od ključnih razloga za podizanje optužnice pred Haškim tribunalom protiv generala Hrvatske vojske Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka, optuženih za ratne zločine počinjene tokom "Oluje".
Dokumenti: Plan Z-4
5. avgust 2005. | Izvor:B92
Nacrt Sporazuma o Krajini, Slavoniji, Južnoj Baranji i Zapadnom Sremu
10 godina od Oluje
4. avgust 2005. | Izvor:B92, Beta
Počelo je obeležavanje 10. godišnjice početka vojne akcije Oluja, tokom koje je proterano 250.000 Srba.
Solidarnost Radija B92
4. avgust 2005.
Pre deset godina, u vreme akcije Oluja, Radio B92 je organizovao prikupljanje pomoći za izbeglice.
Tuđman: Tobože im jamčiti prava...
3. avgust 2005. | Izvor:B92, FoNet, Beta
Transkripti razgovora Tuđmana, njegovih saradnika i generala ukazuju na postojanje plana za progon Srba tokom akcije "Oluja".
|
|
|
|
