ANEM trazi hitno usvajanje Zakona o radiodifuziji
i ravnopravnost elektronskih medija

Kada je krajem prosle godine formirana Savezna vlada, ANEM je podneo zahtev da se legalizuje rad svih clanica Asocijacije kojima frekvencije i kanali na konkursu 1998. godine nisu dodeljeni i to iskljucivo iz politickih razloga.

Umesto da dodele privremene frekvencije i kanale, ministar Boris Tadic i savezna vlada donose moratorijum. Time se zamrzava stanje od 4. oktobra; dakle, stanje je onakvo kakvo je ostavio Milosevic. To je bio prvi signal da ce se i dalje favorizovati mediji bliski Milosevicu tako sto ce oni sada postati bliski saveznoj ili republickoj vladi ili predsedniku SRJ.

U to vreme, u sveopstoj euforiji, ANEM nije mogao ovu temu da nametne ni domacoj ni medunarodnoj javnosti. Godinu dana niko nije hteo da cuje kritiku na racun vlasti, narocito u ovako specificnim oblastima koje je mozda i teze razumeti. Pristali smo da sacekamo do juna jer je ministar Tadic obecao da ce tada biti donet Zakon o radio-difuziji i raspisan konkurs za dodelu frekvencija i kanala. Kada je postalo izvesno da Zakon nece biti donet u obecanom periodu, premijer Dindic u maju organizuje radni dorucak sa direktorima medija i tada se jasno ispoljava neslaganje izmedu njega i Tadica. Svestan da ce mu dugotrajni proces donosenja Zakona doneti samo probleme, Dindic pokusava da pronade resenje, uvek isticuci da nacionalno pokrivanje mora da zadrzi prvo TV Pink pa tek onda RTS. Njegova ideja bila je da se B92 udruzi sa Studiom B i nezavisnim produkcijama i da zajednicki naprave jedan kanal. Tako bi jednostavno bili reseni svi problemi sa nezavisnim elektronskim medijima. To je, naravno, bilo nemoguce jer je vlasnicka struktura unutar Studija B komplikovana, razliciti problemi nagomilani a, uostalom, Studio B je gradska televizija. Od radnog dorucka u maju do danas - nista se bitnije nije promenilo. Ministar Tadic izgubio je ministarsku fotelju i verovatno je jedna od prvih zrtava ovog procesa jer je bio jak zagovornik transformacije RTS-a u javni servis i formiranja nezavisnog regulacionog tela koje bi umesto vlade dodeljivalo frekvencije i kanale. Sada je Nacrt Zakona zavrsen i treba ga staviti u Skupstinsku proceduru. Kada su prvi put u dodir sa njim dosli politicari, rekli su - tesko ce to da ide. Zakon je nerazumljiv, sta znaci javni servis, pa sta ce onda vlada ako oni budu autonomni... Na skupu koji su organizovali OSCE, COE i Vlada Srbije ocenjeno je da se lako moze dogoditi da Zakon bude odbijen. Naravno, to ce onda znaciti da ce se, ako se ne realizuje privremeno resenje (da se dodele privremene dozvole stanicama ANEM-a, odnosno svima koji su konkurisali 1998. godine), nezavisno novinarstvo gasiti: stanice ce se ili potpuno komercijalizovati kroz kic programe ili ce se gasiti. Cak i da se sada usvoji Zakon, konkurs sigurno ne bi bio raspisan do sledece jeseni, sto ce proizvesti slican efekat. Zbog toga trazimo da se i pored hitnog usvajanja Zakona donesu i privremena resenja koja bi vazila dok se ne objave prvi rezultati konkursa. Od 64 radio stanice u mrezi ANEM-a samo 31 ima dozvolu za emitovanje programa, a od 40 TV stanica dozvolu ima samo 11. Jasne su dimenzije problema. Ove stanice ne mogu ozbiljnije dugorocno planirati svoj razvoj, ne mogu se dokapitalizovati, privatizovati, stvarati mesovita preduzeca, transformisati u modernije i efikasnije medije itd. Stavljene su u poziciju status quo. U isto vreme, bivsi privilegovani zauzeli su monopolsku poziciju. TV Pink ima nacionalno pokrivanje vece i od RTS-a, a B92 ne prelazi 30 % pokrivenosti populacije. Jedan ministar mi je nedavno, pred predstavnikom OSCE-a u nasoj zemlji, predlozio "da slobodno ukljucim ilegalne predajnike i tako signalom pokrijem Srbiju" a on ce zaustaviti policiju kada krene na mene. Nije da se plasim policije - mislim da se nikako ne sme dozvoliti da neko promovise neophodnost izgradnje pravne drzave ruseci odluke te iste drzave. No, moguce je da su akcije gradanske neposlusnosti jedino resenje.

Marketinske analize govore da ako je ukupni obrt reklama bio 100 miliona dm, 85 odsto, odnosno 85 miliona dm odlazi TV stanicama, a od te sume 56 odsto TV Pinku. Najbitniji deo dele prve cetiri TV stance. B92 nije medu te prve cetiri jer ne moze da se priblizi onom opsegu pokrivenosti koji ima 6 stanica ispred. A marketinske analize govore takode da bi B92 ako bi imao istu pokrivenost, bio na drugom mestu po gledanosti.

I na lokalnom nivou situacija je slicna. Svaki grad u Srbiji ima svoju lokalnu televiziju Pink i na tom planu se nista nije promenilo od 5. oktobra. Cak postoji neki tajni prezir prema lokalnim stanicama. Cesto se od aktuelnih politicara moze cuti: "Ne moze da se emituje program iz tamo neke garaze". Ista ta garaza cesto je bila jedino mesto na kom su ti politicari mogli da govore pre 5. oktobra. Kako je lako navici se na blestavilo 'pink' studija, pri tom napravljenih bez dozvole za gradnju! B92 takode nije uspeo da resi svoj "stambeni problem" - radio se i dalje nalazi na gotovo ilegalnoj poziciji na kojoj se nasao posle cetvrte zabrane u maju 2000. godine. Tek pre nekoliko nedelja iz studija od 16 kvadratnih metara pokrenut je zivi program televizijskih vesti. Aktuelni politicari se uglavnom cude i nikako im nije jasno kako je moguce da je B92 u takvoj poziciji; izjavljuju da je to nedopustivo. Na drugoj strani, niko nista ne cini da se to promeni.

Mi smo ucinili sve sto smo mogli:

a) Svakih nekoliko nedelja predlagali smo novo moguce resenje i za ANEM i za B92;

b) Postovali smo proceduru i uspostavljanje pravne drzave i nismo pokrenuli nijedan nelegalni kanal (dok su privilegovani to radili nekaznjeno);

c) Uporno smo nastojali da odrzimo dijalog sa ministarstvima i da kroz dijalog pronademo resenje;

d) Nastojali smo da promovisemo reforme u svim nasim programima;

e) Zadrzali smo nezavisnu uredivacku politiku ne dajuci sansu nikome da nas optuzi za pripradnost nekom od novoformiranih tabora;

f) Programski smo delovali kao javni servis u nedostatku takvog;

g) Pokazali smo da je moguce uspostaviti saradnju izmedu nekog od ministarstava i predstavnika medija i civilnog drustva i da je to u ovom trenutku jedan od mogucih puteva pozitivne mobilizacije itd.

Nedavno su me neki politicari savetovali: ako biste prodali radio i TV nekim strancima, onda bi se pitanje papira i dozvola odmah regulisalo, jer ko bi mogao da odbije nekog od mogula sa Zapada. Uz sve to, reakcije medunarodnih organizacija, profesionalnih, meduvladinih itd. - kao da ne postoje. Kada je nedavno zabranjen rad TV Pirot, reagovalo je samo nekoliko institucija i to stidljivo. Kada je ista televizija zabranjivana u Milosevicevo vreme, protesti su stizali iz svih krajeva sveta, i to veoma ostro intonirani. Predstavnici zapadnih zemalja u Jugoslaviji takode izbegavaju da javno progovore o ovim problemima. Ne treba ni govoriti o tome da su donacije medijima radikalno smanjene, sto se moglo i ocekivati, ali se nije moglo ocekivati da cemo i dalje biti u neravnopravnoj poziciji u "trzisnoj utakmici". Ako je vec moguce da B92 opstane na trzistu u konkureciji drugih stanica - onda bi i nama bilo mnogo bolje. Svakako veliki problem predstavlja i cinjenica da ne postoji nikakva vizija vlasti o tome kako treba da izgleda nas medijski prostor u narednih pet godina. Sta su prioriteti? Na koje sve nacine mediji mogu pomoci demokratizaciju drustva, reforme, kako da podstaknu kulturnu obnovu, kako da se uz pomoc medija konstituise prosvetiteljski proces toliko neophodan nasem drustvu danas. Umesto toga, na primitivan nacin se postavljaju ciljevi vezani samo za komercijalni uspeh - treba oteti sto vise novca sto losijim programom koji promovise vrednosti upravo suprotne od onih koje je potrebno promovisati kako bi gradani mogli da shvate proces promena i reformi i razloge za neophodnost tih promena. Umesto svega toga, na TV stanicama koje se favorizuju i koje dokazuju svoju komercijalnost (cime, po toj logici, najbolje pomazu vladi) mozemo videti ono sto su neki vec definisali kao "pedofilsku radost" - decje programe prosarane spotovima za seksualne telefonske usluge. Ono nije metafora - svako ko prati te programe u prepodnevnim satima moze se u to uveriti....

Na Upravnom odboru ANEM-a odlucili smo da pokrenemo kampanju koja bi pomogla da ucinimo dostupnim javnosti sve informacije o nasem polozaju i o stanju u kojem se nalazi informisanje danas. Ovo ce biti permanentna akcija. Priznajem da smo malo ucinili na informisanju gradjana o ovim problemima.

Na diskusiji na sajtu B92 pokrenuto je nekoliko zanimljivih tema koje okupiraju i nas koji planiramo razvoj. Jedno je jasno: kakav god program zeleli da pravimo - nemoguce je napraviti ozbiljniji prodor i biti konkurentan bez jednakih tehnickih uslova kada je rec o pokrivenosti teritorije i populacije. Pokrivenosti koju sada imamo, od oko 30 odsto, karakterise los signal jer su predajnici i kanali uglavnom privremena resenja koja nije moguce menjati. Radio B92 smo, sa promenama u protekle dve godine, uspeli da ucvrstimo na prvoj poziciji po slusanosti tamo gde se cujemo. Napravljen je niz promena koje nam nisu prijale ali su one bile neophodne. Za program koji sada emitujemo ne moze se ni priblizno reci da je kic, sund... Dakle, ja mislim da je moguce napraviti program koji bi bio po sadrzaju javni servis a da se on u isto vreme izdrzava na komerijcalni nacin. Upravo sprovodimo istrazivanje o tome sta je sve potrebno uraditi sa postojecim programom kako bi se osvojili novi gledaoci a u isto vreme zadrzali stari. Siguran sam da postoji prostor za nas upravo zbog toga sto ovde vlada uverenje da je neophodno podilaziti najnizim ukusima i publici u svakoj prilici i da je to model za garantovani uspeh u kulturi/nekulturi, politici...

To jeste najlaksi model za ostvarivanje kratkorocnih ciljeva, ali mislim da je moguce i nametati teme, stil, koncept i sadrzaj. Robert Musil je rekao da "covek nije ni dobar, ni zao, on je tekuca masa". Secam se jednog istrazivanja poverenja u medije sprovedenog u Crnoj Gori gde se Radio B92 veoma visoko kotirao iako ga tada nije bilo moguce cuti na toj teritoriji.

ANEM-ova mreza vec nekoliko godina distribuira informacije, stvara kredibilitet, postavlja osnove za alternativu postojecoj medijskoj slici. Sve to, naravno, nije dovoljno. Bice neophodno mudrosti, promena u hodu, istrazivanja - da bi se nametnuo model Channel 4 u kombinaciji sa Arteom, sa primesama mreze Pacifica i dokumentarne produkcije BBC-ja ili privatnih produkcija. Mislim da i u izboru sitcoma mozemo dobro organizovati program kao alternativu. Obrazovni program planiramo da poverimo kreativnim timovima kakav je napravljen oko "Munja" - mali budzet, ali da sve to bude ipak zabavno, kreativno, poucno, a u isto vreme i veoma komercijalno.

Kada smo '93. bili osujeceni jer nije bilo nikakve scene niti ijednog kulturnog prostora, mogli smo da odemo u inostranstvo ili da ovde izgradimo svoj paralelni svet. Uradili smo ovo drugo i prosle godine su bendovi koji su stasali u takvom paralelnom svetu prvi stali uz demokratske snage u predizbornoj kampanji - to nije Pink produkcija i neka od slicnih. Bez obzira na to sto je rec o "urbanoj muzici", hermeticnim ljudima i sl., ipak je, na primer, pola Kursumlije cupkalo na ulici na koncertu. Iako sve to nije bilo bogzna kako komercijalno, danas takva muzicka produkcija moze da se samofinansira i to je velika stvar. Naravno, tesko bi bilo da nema iza sebe takvu podrsku kakvu ima od Radija i TV B92.

Jasno je da su nam potrebni menadzeri koji ce znati najefikasnije da potencijal koji imamo pretvore u poslove koji bi doneli maksimum prihoda. U zemlji je veoma tesko naci takve menadzere. Vani jos nismo pokusavali, ali neka i ova reakcija bude poziv da nam se jave oni koji imaju iskustvo u poslovima vodjenja medija ili slicnih kompanija koji razmisljaju o povratku. Nedavno sam imao priliku da se uverim u uspeh lista "Gazeta Viborca" u Poljskoj - jedan od kljucnih momenata bio je dolazak na celo menadzmenta osobe koja se afirmisala van zemlje. Ista osoba i danas vodi "Gazetu" koja je zadrzala svoj uredjivacki koncept a postala je veoma uspesna firma. To je jedinstven slucaj u Istocnoj i Centralnoj Evropi ali zasto se ne bi pojavio jos jedan. Mislim da uspesan koncept grade i "Feral Tribune" i "Novi list" u Hrvatskoj, naravno sa problemima kakve mi imamo ovde.

Da ne bude zabune i da se prica o slucaju B92 i ANEM ne tumaci kao neko nase licno tuzakanje i sebicno stavljanje sebe u prvi plan: jasno nam je da ce se sve ozbiljnije promene bez nas tesko realizovati. Otpori se tek akumuliraju. Tek ce poceti da funkcionisu. A onda ce biti veoma moguce da stvari krenu losim putem. Kada smo nedavno nudili da radimo kampanju za reforme, da objasnimo o cemu je rec, da pocnemo sa stvaranjem konsenzusa za reforme, prvo pitanje koje smo po pravilu dobijali bilo je: "A kakav je tu interes B92?" To pitanje jasno govori o stanju u kojem se nalazi vlast i o motivaciji. Nas motiv je jasan ali ocigledno neubedljiv: ako u drustvu bude lose, i nama ce biti veoma lose. Jedina nam je sansa da napravimo ozbiljne pomake kako bismo opstali. Svakako smo malo iznenadjeni pat-pozicijom, nemogucnoscu da se u dugom vremenskom periodu napravi pomak, neshvatanjem da mozemo mnogo vise pomoci reforme i promene. Isto kao i navodnom nemogucnoscu raznih ministara i sefova partija da nesto pomere upiruci prst samo prema Djindjicu (samo on moze nesto tu da uradi!), odnosno njihovim pristankom da sva ozbiljnija pitanja resava samo jedan covek ili je rec o odbacivanju odgovornosti.

No, bili smo svesni da moramo platiti prvu ratu cene nezavisnosti. I to smo uradili. Sacekali smo godinu dana i svesno dosli do ove situacije: sada mozemo autenticno da svedocimo o problemima reformi i problemima razvoja medija. Niko od nas nije otisao u ambasadore niti u ministre, cak koliko znam ni u obicne upravne odbore, sto je postalo danas znak prestiza. Sada je, naravno, vreme za akciju kao sto mnogi od vas preporucuju (isto mi je preporucio i jedan od reformista ministara: "Kada hocu nesto da pomerim, ja napravim skandal". Kao sto smo uspeli da emitujemo program iz nekoliko drzava prosle godine - mozemo i sada kreirati nova resenja. Naravno, i uz vasu pomoc. Cesto je potrebno da se ne osecamo sami. Ove vase prve reakcije nam daju ohrabrenja.

Veran Matic
predsednik UO ANEM i glavni i odgovorni urednik B92

SADRZAJ SPECIJALA:

Glavna strana Specijala
Veran Matic, direktor RTV B92: Nismo hteli bagerom na "Pink", Glas Javnosti, 12.decembar
Pismo SEEMO-a Njegovoj Ekselenciji Zoranu Djindjicu: Polozaj elektronskih medija
Ana Vodinelic: Stanje u domacim elektronskim medijima "Nit' riba, nit' devojka"
Zeljko Mitrovic, vlasnik RTV Pink: Pink nije Djindjicev
Petar Lukovic: Lepote ksenofobije
B92 i DJINDJIC: Pregovaranje preko Vasingtona
Profesor Dragan Kujundzic: Kako samo brzo zaboravljaju
Stefan Sonino, sef misije OEBS pri SRJ: Ucesnici u trci moraju da nose podjednak teret
Djindjic o medijima
Apel medjunarodnoj i domacoj javnosti
Pismo Verana Matica, predsednika UO ANEM-a i glavnog i odgovornog urednika RTV B92
ANEM saopstenje: Bez emisija produkcije UrbaNS na televiziji Novi Sad
ANEM saopstenje: Ne trazimo privilegije, trazimo njihovo ukidanje
Djindjic u Vasingtonu: Nema privilegija za medijske prvoborce u Srbiji
Veran Matic: Prvi komentari na izjave srpskog premijera Zorana Djindjica
Lista kanala koji su ukljuceni nakon proglasenja moratorijuma
Prednacrt Zakona o radiodifuziji (7. radna verzija)
Slobodan Djoric, generalni sekretar Udruzenja Spektar: Nedirnute privilegije u etru godinu dana kasnije
Velimir Curgus Kazimir: Teret saveznistva
ANEM zahteva hitno usvajanje novih medijsko-pravnih propisa (zakljucak sa sednice ANEM)