Komentar na tekst Velimira Curgusa Kazimira
autor: Veran Matic
4. novembar 2001.

Kada je krajem prosle godine formirana Savezna vlada, ANEM je podneo zahtev da se legalizuje rad svih clanica Asocijacije kojima frekvencije i kanali na konkursu 1998. godine nisu dodeljeni i to iskljucivo iz politickih razloga. Umesto da dodele privremene frekvencije i kanale, ministar Boris Tadic i savezna vlada donose moratorijum. Time se zamrzava stanje od 4. oktobra; dakle, stanje je onakvo kakvo je ostavio Milosevic. To je bio prvi signal da ce se i dalje favorizovati mediji bliski Milosevicu tako sto ce oni sada postati bliski saveznoj ili republickoj vladi ili predsedniku SRJ.

U to vreme, u sveopstoj euforiji, ANEM nije mogao ovu temu da nametne ni domacoj ni medjunarodnoj javnosti. Godinu dana niko nije hteo da cuje kritiku na racun vlasti, narocito u ovako specificnim oblastima koje je mozda i teze razumeti. Pristali smo da sacekamo do juna jer je ministar Tadic obecao da ce tada biti donet Zakon o radio-difuziji i raspisan konkurs za dodelu frekvencija i kanala. Kada je postalo izvesno da Zakon nece biti donet u obecanom periodu, premijer DJindjic u maju organizuje radni dorucak sa direktorima medija i tada se jasno ispoljava neslaganje izmedju njega i Tadica. Svestan da ce mu dugotrajni proces donosenja Zakona doneti samo probleme, DJindjic pokusava da pronadje resenje, uvek isticuci da nacionalno pokrivanje mora da zadrzi prvo TV Pink pa tek onda RTS. Njegova ideja bila je da se B92 udruzi sa Studiom B i nezavisnim produkcijama i da zajednicki naprave jedan kanal. Tako bi jednostavno bili reseni svi problemi sa nezavisnim elektronskim medijima. To je, naravno, bilo nemoguce jer je vlasnicka struktura unutar Studija B komplikovana, razliciti problemi nagomilani a, uostalom, Studio B je gradska televizija. Od radnog dorucka u maju do danas - nista se bitnije nije promenilo. Ministar Tadic izgubio je ministarsku fotelju i verovatno je jedna od prvih zrtava ovog procesa jer je bio jak zagovornik transformacije RTS-a u javni servis i formiranja nezavisnog regulacionog tela koje bi umesto vlade dodeljivalo frekvencije i kanale. Sada je Nacrt Zakona zavrsen i treba ga staviti u Skupstinsku proceduru. Kada su prvi put u dodir sa njim dosli politicari, rekli su - tesko ce to da ide. Zakon je nerazumljiv, sta znaci javni servis, pa sta ce onda vlada ako oni budu autonomni... Na skupu koji su organizovali OSCE, COE i Vlada Srbije ocenjeno je da se lako moze dogoditi da Zakon bude odbijen. Naravno, to ce onda znaciti da ce se, ako se ne realizuje privremeno resenje (da se dodele privremene dozvole stanicama ANEM-a, odnosno svima koji su konkurisali 1998. godine), nezavisno novinarstvo gasiti: stanice ce se ili potpuno komercijalizovati kroz kic programe ili ce se gasiti. Cak i da se sada usvoji Zakon, konkurs sigurno ne bi bio raspisan do sledece jeseni, sto ce proizvesti slican efekat. Zbog toga trazimo da se i pored hitnog usvajanja Zakona donesu i privremena resenja koja bi vazila dok se ne objave prvi rezultati konkursa. Od 64 radio stanice u mrezi ANEM-a samo 31 ima dozvolu za emitovanje programa, a od 40 TV stanica dozvolu ima samo 11. Jasne su dimenzije problema. Ove stanice ne mogu ozbiljnije dugorocno planirati svoj razvoj, ne mogu se dokapitalizovati, privatizovati, stvarati mesovita preduzeca, transformisati u modernije i efikasnije medije itd. Stavljene su u poziciju status quo. U isto vreme, bivsi privilegovani zauzeli su monopolsku poziciju. TV Pink ima nacionalno pokrivanje vece i od RTS-a, a B92 ne prelazi 30 % pokrivenosti populacije. Jedan ministar mi je nedavno, pred predstavnikom OSCE-a u nasoj zemlji, predlozio "da slobodno ukljucim ilegalne predajnike i tako signalom pokrijem Srbiju" a on ce zaustaviti policiju kada krene na mene. Nije da se plasim policije - mislim da se nikako ne sme dozvoliti da neko promovise neophodnost izgradnje pravne drzave ruseci odluke te iste drzave. No, moguce je da su akcije gradjanske neposlusnosti jedino resenje.

Marketinske analize govore da ako je ukupni obrt reklama bio 100 miliona dm, 85 odsto, odnosno 85 miliona dm odlazi TV stanicama, a od te sume 56 odsto TV Pinku. Najbitniji deo dele prve cetiri TV stance. B92 nije medju te prve cetiri jer ne moze da se priblizi onom opsegu pokrivenosti koji ima 6 stanica ispred. A marketinske analize govore takodje da bi B92 ako bi imao istu pokrivenost, bio na drugom mestu po gledanosti.

I na lokalnom nivou situacija je slicna. Svaki grad u Srbiji ima svoju lokalnu televiziju Pink i na tom planu se nista nije promenilo od 5. oktobra. Cak postoji neki tajni prezir prema lokalnim stanicama. Cesto se od aktuelnih politicara moze cuti: "Ne moze da se emituje program iz tamo neke garaze". Ista ta garaza cesto je bila jedino mesto na kom su ti politicari mogli da govore pre 5. oktobra. Kako je lako navici se na blestavilo 'pink' studija, pri tom napravljenih bez dozvole za gradnju! B92 takodje nije uspeo da resi svoj "stambeni problem" - radio se i dalje nalazi na gotovo ilegalnoj poziciji na kojoj se nasao posle cetvrte zabrane u maju 2000. godine. Tek pre nekoliko nedelja iz studija od 16 kvadratnih metara pokrenut je zivi program televizijskih vesti. Aktuelni politicari se uglavnom cude i nikako im nije jasno kako je moguce da je B92 u takvoj poziciji; izjavljuju da je to nedopustivo. Na drugoj strani, niko nista ne cini da se to promeni. Mi smo ucinili sve sto smo mogli:
a) Svakih nekoliko nedelja predlagali smo novo moguce resenje i za ANEM i za B92;
b) Postovali smo proceduru i uspostavljanje pravne drzave i nismo pokrenuli nijedan nelegalni kanal (dok su privilegovani to radili nekaznjeno);
c) Uporno smo nastojali da odrzimo dijalog sa ministarstvima i da kroz dijalog pronadjemo resenje;
d) Nastojali smo da promovisemo reforme u svim nasim programima;
e) Zadrzali smo nezavisnu uredjivacku politiku ne dajuci sansu nikome da nas optuzi za pripadnost nekom od novoformiranih tabora;
f) Programski smo delovali kao javni servis u nedostatku takvog;
g) Pokazali smo da je moguce uspostaviti saradnju izmedju nekog od ministarstava i predstavnika medija i civilnog drustva i da je to u ovom trenutku jedan od mogucih puteva pozitivne mobilizacije itd.

Nedavno su me neki politicari savetovali: ako biste prodali radio i TV nekim strancima, onda bi se pitanje papira i dozvola odmah regulisalo, jer ko bi mogao da odbije nekog od mogula sa Zapada. Uz sve to, reakcije medjunarodnih organizacija, profesionalnih, medjuvladinih itd. - kao da ne postoje. Kada je nedavno zabranjen rad TV Pirot, reagovalo je samo nekoliko institucija i to stidljivo. Kada je ista televizija zabranjivana u Milosevicevo vreme, protesti su stizali iz svih krajeva sveta, i to veoma ostro intonirani. Predstavnici zapadnih zemalja u Jugoslaviji takodje izbegavaju da javno progovore o ovim problemima. Ne treba ni govoriti o tome da su donacije medijima radikalno smanjene, sto se moglo i ocekivati, ali se nije moglo ocekivati da cemo i dalje biti u neravnopravnoj poziciji u "trzisnoj utakmici". Ako je vec moguce da B92 opstane na trzistu u konkureciji drugih stanica - onda bi i nama bilo mnogo bolje. Svakako veliki problem predstavlja i cinjenica da ne postoji nikakva vizija vlasti o tome kako treba da izgleda nas medijski prostor u narednih pet godina. Sta su prioriteti? Na koje sve nacine mediji mogu pomoci demokratizaciju drustva, reforme, kako da podstaknu kulturnu obnovu, kako da se uz pomoc medija konstituise prosvetiteljski proces toliko neophodan nasem drustvu danas. Umesto toga, na primitivan nacin se postavljaju ciljevi vezani samo za komercijalni uspeh - treba oteti sto vise novca sto losijim programom koji promovise vrednosti upravo suprotne od onih koje je potrebno promovisati kako bi gradjani mogli da shvate proces promena i reformi i razloge za neophodnost tih promena. Umesto svega toga, na TV stanicama koje se favorizuju i koje dokazuju svoju komercijalnost (cime, po toj logici, najbolje pomazu vladi) mozemo videti ono sto su neki vec definisali kao "pedofilsku radost" - decje programe prosarane spotovima za seksualne telefonske usluge. Ono nije metafora - svako ko prati te programe u prepodnevnim satima moze se u to uveriti....

Na Upravnom odboru ANEM-a odlucili smo da pokrenemo kampanju koja bi pomogla da ucinimo dostupnim javnosti sve informacije o nasem polozaju i o stanju u kojem se nalazi informisanje danas. Ovo ce biti permanentna akcija. Priznajem da smo malo ucinili na informisanju gradjana o ovim problemima. Ispravicemo gresku tako sto cemo ucestvovati i u ovakvim forumima.

Veran Matic
predsednik UO ANEM i glavni i odgovorni urednik B92

[clanak Velimira Curgusa Kazimira i komentari]

SADRZAJ SPECIJALA:

Glavna strana Specijala
Veran Matic, direktor RTV B92: Nismo hteli bagerom na "Pink", Glas Javnosti, 12.decembar
Pismo SEEMO-a Njegovoj Ekselenciji Zoranu Djindjicu: Polozaj elektronskih medija
Ana Vodinelic: Stanje u domacim elektronskim medijima "Nit' riba, nit' devojka"
Zeljko Mitrovic, vlasnik RTV Pink: Pink nije Djindjicev
Petar Lukovic: Lepote ksenofobije
B92 i DJINDJIC: Pregovaranje preko Vasingtona
Profesor Dragan Kujundzic: Kako samo brzo zaboravljaju
Stefan Sonino, sef misije OEBS pri SRJ: Ucesnici u trci moraju da nose podjednak teret
Djindjic o medijima
Apel medjunarodnoj i domacoj javnosti
Pismo Verana Matica, predsednika UO ANEM-a i glavnog i odgovornog urednika RTV B92
ANEM saopstenje: Bez emisija produkcije UrbaNS na televiziji Novi Sad
ANEM saopstenje: Ne trazimo privilegije, trazimo njihovo ukidanje
Djindjic u Vasingtonu: Nema privilegija za medijske prvoborce u Srbiji
Veran Matic: Prvi komentari na izjave srpskog premijera Zorana Djindjica
Lista kanala koji su ukljuceni nakon proglasenja moratorijuma
Prednacrt Zakona o radiodifuziji (7. radna verzija)
Slobodan Djoric, generalni sekretar Udruzenja Spektar: Nedirnute privilegije u etru godinu dana kasnije
Velimir Curgus Kazimir: Teret saveznistva
ANEM zahteva hitno usvajanje novih medijsko-pravnih propisa (zakljucak sa sednice ANEM)