Vesti 44

Da li svima treba dati pravo na eutanaziju?

Dok se politička lome koplja naveliko širom svetskog šara o krupnim temama ratova, ekonomske krize i izbeglištva, sa posebno snažno pokuljalim strastima u Sjedinjenim Američkim Državama u osvit tamošnjih predsedničkih izbora, jedno tipično evropsko pitanje ponovo je ugledalo svetlo ovih dana.

ponedeljak, 24.10.2016. | 08:20

Tweet

Podeli

Foto: Thinkstock

Piše: Relja Knežević

Izvor: Dnevnik.rs

Holandska vlada razmatrala je prošle nedelje zakonske predloge kako bi se starijim ljudima koji nisu bolesni dalo zakonsko pravo na samoubistvo uz asistenciju, ako smatraju da su proživeli svoj život.

Nema sumnje, akcenat je ne reči «stariji ljudi». Jednostavan je fakat da su evropska društva sve starija, da se životni vek znatno produžio i da se on odavno više ne poklapa s radnim vekom. Ženska populacija u Zapadnoj Evropi je u proseku preskočila osmu deceniju i uveliko gazi devetu, dok je ona muška prati u stopu. Trend je jasan: društvo Metuzalema je na vidiku i jedna od preokupacija tih ljudi a i njihovih bližnjih, pa sada i šire zajednice, jeste svakako romanopiščevo pitanje: koji je „najbolji način da odeš„ (po Yulijanu Barnsu, u prevodu i na srpski).

Ako neko možda ima dilemu zbog čega ta i takva vrsta pitanja ne mogu ni primirisati američkom dnevnom zakonodavnom redu, dovoljno je pogledati listu iz aktuelne kampanje, koju kao da je pravila ultrakonzervativna grupa ideologa pod imenom „Čajanka“ – nema odstupanja od tvrdih hrišćanskih ubeđenja. Racionalan odnos prema činjenici da sve više ljudi zahvaljujući medicini, lekovima („čistoj hemiji“), zdravim stilovima života i visokom standardu živi sve duže, ali ne smatra da je sam po sebi presudan kvalitet „doživeti stotu“, u SAD će s obzirom na dominantne svetonazore još dugo biti tabu.

U evropskim zemljama, međutim, to više nije zabranjena stvar. „Ljudima koji posle dubokog premišljanja veruju da su proživeli svoj život, treba da se omogući da po strogim uslovima okončaju život na dostojanstven način koji izaberu“, saopštili su združenim snagama holandski ministri zdravlja i pravde, obrazlažući svoj predlog upućen parlamentu. Oni se zapravo pozivaju na činjenicu da sve više ljudi u poznom dobu pati od depresije i drugih mentalnih bolesti, ali u slučaju da ni to nije u pitanju, znatan broj njih je uveren da je završio svoj život. Novi zakon bi se odnosio na one koji „više ne vide smisao svog života, duboko osećaju gubitak nezavisnosti i ostaju izolovani i usamljeni verovatno i zato što su izgubili životnog partnera“. I dok ih obuzima potpuni zamor od života i gubitak samopoštovanja, potrebna im je pomoć da bi mogli da okončaju svoj život, dodali su holandski ministri, kako su prenele agencije.

Holandija i Belgija su bile prve zemlje u kojima je eutanazija legalizovana 2002. godine, sledila je Švajcarska, ali samo kada je reč o teško obolelim pacijentima, što je, naravno, predmet stručne procene. Belgija je posle izvesnog vremena proširila zakon i na mlađe od 18. godina i omogućila eutanaziju dece, dok je u Holandiji to dozvoljeno za starije od 12 godina. Od 2005. je u Francuskoj na snazi neka vrsta eutanazije tako što se prekida terapija pacijentu, ali lekari ne smeju aktivno da izazovu njegovu smrt injekcijom. U Luksemburgu je taj zakon usvojen 2009. ali je zabranjen za maloletnike, dok je u Švajcarskoj moguća i direktna eutanazija, tako što lekar određuje pacijentu smrtonosnu dozu nekog leka, ali ovaj mora sam ga da uzme.

S druge strane u Španiji, gde je Katolička crkva posebno aktivna u osuđivanju eutanazije, zakon dozvoljava pacijentu pravo da odbije lečenje. U Grčkoj i Rumuniji je eutanazija strogo zabranjena i lekar može da dobije do sedam godina zatvora ako je primeni. U Poljskoj i Irskoj je sličan slučaj, a lekari mogu da budu osuđeni na zatvorske kazne od pet do 14 godina. Bez obzira na razlike u zakonima, u javnosti se najviše polemiše o Švajcarskoj, budući da je to izgleda najpoželjnija destinacija poslednjih godina za svojevrsni „samoubilački turizam“, pre svega zaslugom klinike „Dignitas“. U ovom ciriškom udruženju eutanazija košta oko 4.000 evra, a pacijenti dobijaju mogućnost da bezbolno okončaju svoj život. Usluga je dostupna i strancima, pa je među više od 1.300 korisnika bilo najviše Nemaca i Britanaca, daleko više nego Švajcaraca. Oko 70 odsto njih u nekom trenutku se ipak predomisli i vrati iz „Dignitasa“ kući, da prožive koliko im je preostalo, makar i u mukama. Do poslednjeg trenutka kandidat može da odustane, sve dok ne popije u malo vode rastvorenu smrtonosnu dozu natrijum-pentobarbitala.

Po ovom novom holandskom predlogu, „pomagač u smrti“ bi moralo da bude ovlašćeno lice sa zdravstvenom obukom. Dotična ili dotični bi mogao da dozvoli samoubistvo uz asistenciju, s tim da prethodno isključi mogućnost bilo kakvog tretmana koji bi mogao da nadvlada želju za smrću kandidata za onaj svet. Očito, akcenat se prebacuje na procenu da li je dotična osoba podobna za psihološku terapiju. Ako je ona zabrazdila u stanje u kome jedva čeka da umre uprkos tome što je relativno mentalno zdrava, ako više ne vidi nikakav smisao u svom životu – zašto joj ne omogućiti „da ode“?
Zanimljivo pitanje. Pre svega jer pada u vreme kada se diljem Starog kontinenta trese političko tlo, pretumbavaju moralne vrednosti, a religiozni nazori sve zaoštrenije suočavaju s ličnim etikama i ljudskim pravima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.