Dijego je student Fakulteta političkih nauka, sportski fanatik, a košarka je bila razlog zbog kojeg je zavoleo Srbiju. Danas je poznaje prilično dobro, posle finala u Indijanapolisu bio je verovatno jedini Argentinac koji je slavio, a na fakultetu je zaradio i nadimak ’Srbin’.

Sve je počelo davne 1995, kada je Dijego imao samo deset godina.

“Igrao sam i mnogo sam gledao fudbal, neprestano sam se pitao zašto Jugoslavija ne igra? Kakva je to nepravda bila... I onda jednog dana iznenada vidim na televiziji i u novinama da je košarkaška reprezentacija Jugoslavije osvojila Evropsko prvenstvo u Atini. To je bila prekretnica. Ta ekipa mi je promenila život što se tiče sporta – ostavio sam fudbal po strani i počeo sam da se interesujem za košarku u jednoj zemlji koja je pretežno ’fudbalska’ kao što je Argentina. Tu strast preneo sam na ostale sportove – rukomet, odbojku, a posle sam se vratio i fudbalu“, počinje Dijego priču za B92.

U razgovoru saznajemo da Dijego poseduje izuzetno znanje o srpskom sportu, izvlači igrače ’iz naftalina’, mnoge ovdašnje zaluđenike za sport posramilo bi njegovo temeljno poznavanje naših sportista.

“Imao sam sreće da gledam briljantne generacije se Goranom Vujevićem i braćom Grbić, posle sa Miljkovićem, u rukometu Nedeljka Jovanovića, Peruničića i Škrbića, a da ne govorim o fudbalerima poput Mijatovića, Savićevića, Jugovića, Mihajlovića i velikog Piksija Stojkovića. Bilo je vremena kada sam čekao do duboko u noć da bih gledao njihove mečeve, a nekada i nije bilo prenosa, pa sam morao da čekam novine sledećeg dana kako bih saznao kako je igrala Jugoslavija. Sve je postalo lakše pojavom interneta, a onda nisam propuštao nijednu utakmicu ni u jednom od ta četiri sporta, nezavisno od toga da li je finale prvenstva ili meč sa Farskim Ostrvima“, ushićeno nam govori Dijego dok smo mi pomalo začuđeni, ali i zadivljeni.

Potom je sve teklo spontano, a Dijego je Srbiju “usvojio“ kao svoju, čak i govori u prvom licu množine.

“Posle sam se zainteresovao i za vaterpolo, koji u Srbiji ima tradiciju, ali je potpuno nepoznat u Argentini. Realno govoreći, bio sam ’ludak’ u pozitivnom smislu. Uvek sam pratio timske sportove, ali time ne želim da kažem da individualni ne valjaju, Novak Đoković je verovatno najbolji srpski sportista svih vremena. Ipak, za mene ekipni sportovi predstavljaju jedinstvo, solidarnost, bratstvo. Nostalgično se sećam mnogih trenutaka, kada smo eliminisali Hrvate u kvalifikacijama za EP, finala odbojke u Sidneju, kada smo dobili Ruse sa 3:0 i vrhunskog poteza Vanje Grbića. Nažalost, više nismo tako dobri u sportu, ali ja sam verni navijač, i kada ide i kada ne ide“.

Dijegu smo zadali, kako nam je rekao, veoma težak zadatak, a to je da izdvoji svoje najdraže srpske košarkaše.

“Ima ih mnogo, ali Bodiroga, Đorđević, Danilović i Divac su mi omiljeni, oni su me mnogo inspirisali. Danas mi je najdraži igrač Teodosić“.

Glad za detaljnijim informisanjem nametnula je potrebu da se nauči jezik – Dijego danas govori sasvim solidno, a bez problema može da čita tekstove na srpskom.

“Prvo sam jezik učio putem interneta, ali moram da se zahvalim trima drugaricama koje su mi mnogo pomogle na početku – Svetlani, Mirjani i Marini. One su me stalno ispravljale, pomagale pri pravilnom izgovoru i postepeno sam naučio jezik. Danas mogu da čitam na srpskom, slušam programe, ali i dalje moram mnogo da radim na proširenju rečnika. To mi je veliki cilj u bližoj budućnosti, ali morao bih da živim u Srbiji kako bih stvarno poboljšao svoje znanje“.

Potom je sve teklo spontano, a Dijego je Srbiju “usvojio“ kao svoju, čak i govori u prvom licu množine.

“Posle sam se zainteresovao i za vaterpolo, koji u Srbiji ima tradiciju, ali je potpuno nepoznat u Argentini. Realno govoreći, bio sam ’ludak’ u pozitivnom smislu. Uvek sam pratio timske sportove, ali time ne želim da kažem da individualni ne valjaju, Novak Đoković je verovatno najbolji srpski sportista svih vremena. Ipak, za mene ekipni sportovi predstavljaju jedinstvo, solidarnost, bratstvo. Nostalgično se sećam mnogih trenutaka, kada smo eliminisali Hrvate u kvalifikacijama za EP, finala odbojke u Sidneju, kada smo dobili Ruse sa 3:0 i vrhunskog poteza Vanje Grbića. Nažalost, više nismo tako dobri u sportu, ali ja sam verni navijač, i kada ide i kada ne ide“.

Dijegu smo zadali, kako nam je rekao, veoma težak zadatak, a to je da izdvoji svoje najdraže srpske košarkaše.

“Ima ih mnogo, ali Bodiroga, Đorđević, Danilović i Divac su mi omiljeni, oni su me mnogo inspirisali. Danas mi je najdraži igrač Teodosić“.

Glad za detaljnijim informisanjem nametnula je potrebu da se nauči jezik – Dijego danas govori sasvim solidno, a bez problema može da čita tekstove na srpskom.

“Prvo sam jezik učio putem interneta, ali moram da se zahvalim trima drugaricama koje su mi mnogo pomogle na početku – Svetlani, Mirjani i Marini. One su me stalno ispravljale, pomagale pri pravilnom izgovoru i postepeno sam naučio jezik. Danas mogu da čitam na srpskom, slušam programe, ali i dalje moram mnogo da radim na proširenju rečnika. To mi je veliki cilj u bližoj budućnosti, ali morao bih da živim u Srbiji kako bih stvarno poboljšao svoje znanje“.

Za sada je Dijego u Srbiji bio samo jednom – u leto 2010. godine. Utisci su mu uglavnom pozitivni, ali ima i onih drugih.

“Otkad sam bio dete želja mi je bila da dođem u Srbiju, ostvarila se i sada mogu da umrem na miru“, kaže Dijego uz osmeh i dodaje:

“Imao sam mnogo utisaka – više pozitivnih, ali bilo je i negativnih. Bez sumnje, najviše su mi se svideli ljudi, to je nešto najbolje što Srbija ima, mada naravno uvek ima izuzetaka. Svi su solidarni i gostoprimljivi, ne samo prema meni, nego generalno. Takvu ljubaznost nisam mogao da vidim nigde drugo u Evropi, čak ne ni u svom Buenos Ajresu, jedino još u unutrašnjosti Argentine to postoji.

Dopala mi se i hrana, vrlo je ukusna, nikada se u životu nisam toliko ugojio za tako kratko vreme – šest kilograma za tri nedelje. Takođe, iako sam znao da su Srpkinje lepe, uživo su me dodatno oduševile, a bio sam impresioniran i arhitekturom koja je nasleđena sa raznih strana – austrougarske na severu, a vizantijske i turske u centralnoj i južnoj Srbiji“.

A šta mu se nije dopalo?

“Negativno mi je bilo što nisam video nijednu bebu, ili ih dobro skrivate ili Srbija ima ozbiljan problem sa natalitetom. Nije mi se svideo ni veliki broj bilborda, a javni prevoz stvarno je loš, razlika između vozova u Srbiji i Zapadnoj Evropi zaista je ogromna“.

Kada igraju Srbija i Argentina, za Dijega dilema ne postoji.

“Iskreno, uvek navijam za Srbiju. Volim Argentinu, ali ne postoji ništa važnije od reprezentacije Srbije. Najveće uzbuđenje bilo je 2002. u Indijanapolisu, ali posle toga dva dana nisam izlazio iz kuće da me ne bi prebili“.

Za sada je Dijego u Srbiji bio samo jednom – u leto 2010. godine. Utisci su mu uglavnom pozitivni, ali ima i onih drugih.

“Otkad sam bio dete želja mi je bila da dođem u Srbiju, ostvarila se i sada mogu da umrem na miru“, kaže Dijego uz osmeh i dodaje:

“Imao sam mnogo utisaka – više pozitivnih, ali bilo je i negativnih. Bez sumnje, najviše su mi se svideli ljudi, to je nešto najbolje što Srbija ima, mada naravno uvek ima izuzetaka. Svi su solidarni i gostoprimljivi, ne samo prema meni, nego generalno. Takvu ljubaznost nisam mogao da vidim nigde drugo u Evropi, čak ne ni u svom Buenos Ajresu, jedino još u unutrašnjosti Argentine to postoji.

Dopala mi se i hrana, vrlo je ukusna, nikada se u životu nisam toliko ugojio za tako kratko vreme – šest kilograma za tri nedelje. Takođe, iako sam znao da su Srpkinje lepe, uživo su me dodatno oduševile, a bio sam impresioniran i arhitekturom koja je nasleđena sa raznih strana – austrougarske na severu, a vizantijske i turske u centralnoj i južnoj Srbiji“.

A šta mu se nije dopalo?

“Negativno mi je bilo što nisam video nijednu bebu, ili ih dobro skrivate ili Srbija ima ozbiljan problem sa natalitetom. Nije mi se svideo ni veliki broj bilborda, a javni prevoz stvarno je loš, razlika između vozova u Srbiji i Zapadnoj Evropi zaista je ogromna“.

Kada igraju Srbija i Argentina, za Dijega dilema ne postoji.

“Iskreno, uvek navijam za Srbiju. Volim Argentinu, ali ne postoji ništa važnije od reprezentacije Srbije. Najveće uzbuđenje bilo je 2002. u Indijanapolisu, ali posle toga dva dana nisam izlazio iz kuće da me ne bi prebili“.

Ljubav prema srpskom sportu evoluirala je u ljubav prema Srbiji, pa je Dijego poželeo da se upozna i sa prošlošću zemlje koju je toliko zavoleo.

“Istorija Srbije stvarno je fascinantna. Ne želim da kažem da je dobro poznajem jer još moram da čitam i istražujem, a nemam je na španskom, samo sam čitao o njoj na srpskom i engleskom. S obzirom na to da sam budući politikolog, mnogo sam čitao o evropskoj istoriji i nema naroda koji je toliko borben kao što je srpski. To je narod koji je živeo i živi sa stalnim mukama da izbori slobodu, narod koji nije popuštao ni pred jednom imperijom, kao što su činile neke komšije. Impresionira me i što srpski narod nije izgubio svoj identitet tokom 500 godina pod osmanskom vlašću. Takođe, uz Ruse i Grke, Srbi su jedini narod koji se istinski borio protiv nacizma i fašizma, dok su neki bili i saučesnici u tom ludilu. Posle se Srbija borila i sa namerom Staljina da je pretvori u satelit SSSR-a, a danas se bori protiv onih koji su je bombardovali i ponizili 1999. godine i koji su joj oteli Kosovo i Metohiju. Srbi bi trebalo da budu ponosni na svoju prošlost, što ne mogu da kažem za mnoge narode“.

Dijegova znatiželja nije se zaustavila jedino na istoriji.

“Srbija je dala neke briljantne umetnike – filmske i muzičke, ali imam utisak da se u poslednje vreme ne proizvodi toliko kao ranije, možda grešim. Mislim da je globalizacija naškodila mnogo identitetu svake zemlje i da je donekle ugušila kreativnost.

Na preporuku prijatelja gledao sam mnoge filmove, između ostalih ’Ko to tamo peva’, ’Maratonci trče počasni krug’ i ’Balkanski špijun’. Bata Stojković, Pavle Vuisić, Zoran Radmilović, Slobodan Aligrudić, Bora Todorović, to je za mene glumački ’tim snova’. Ma, kakav Holivud.

Slušao sam i muziku sa prostora eks-Ju, uvek kažem da su Balašević ili Riblja čorba Englezi ili Amerikanci, bili bi među najvećima u istoriji muzike. Ima još dobrih izvođača – Bajaga, Bijelo dugme, zatim hrvatski Parni valjak, Oliver Dragojević...“

Ljubav prema srpskom sportu evoluirala je u ljubav prema Srbiji, pa je Dijego poželeo da se upozna i sa prošlošću zemlje koju je toliko zavoleo.

“Istorija Srbije stvarno je fascinantna. Ne želim da kažem da je dobro poznajem jer još moram da čitam i istražujem, a nemam je na španskom, samo sam čitao o njoj na srpskom i engleskom. S obzirom na to da sam budući politikolog, mnogo sam čitao o evropskoj istoriji i nema naroda koji je toliko borben kao što je srpski. To je narod koji je živeo i živi sa stalnim mukama da izbori slobodu, narod koji nije popuštao ni pred jednom imperijom, kao što su činile neke komšije. Impresionira me i što srpski narod nije izgubio svoj identitet tokom 500 godina pod osmanskom vlašću. Takođe, uz Ruse i Grke, Srbi su jedini narod koji se istinski borio protiv nacizma i fašizma, dok su neki bili i saučesnici u tom ludilu. Posle se Srbija borila i sa namerom Staljina da je pretvori u satelit SSSR-a, a danas se bori protiv onih koji su je bombardovali i ponizili 1999. godine i koji su joj oteli Kosovo i Metohiju. Srbi bi trebalo da budu ponosni na svoju prošlost, što ne mogu da kažem za mnoge narode“.

Dijegova znatiželja nije se zaustavila jedino na istoriji.

“Srbija je dala neke briljantne umetnike – filmske i muzičke, ali imam utisak da se u poslednje vreme ne proizvodi toliko kao ranije, možda grešim. Mislim da je globalizacija naškodila mnogo identitetu svake zemlje i da je donekle ugušila kreativnost.

Na preporuku prijatelja gledao sam mnoge filmove, između ostalih ’Ko to tamo peva’, ’Maratonci trče počasni krug’ i ’Balkanski špijun’. Bata Stojković, Pavle Vuisić, Zoran Radmilović, Slobodan Aligrudić, Bora Todorović, to je za mene glumački ’tim snova’. Ma, kakav Holivud.

Slušao sam i muziku sa prostora eks-Ju, uvek kažem da su Balašević ili Riblja čorba Englezi ili Amerikanci, bili bi među najvećima u istoriji muzike. Ima još dobrih izvođača – Bajaga, Bijelo dugme, zatim hrvatski Parni valjak, Oliver Dragojević...“

Kaže da se u domovini mnogi čude njegovoj naklonosti prema ovoj, za Argentince veoma dalekoj zemlji.

“Od druge godine fakulteta neki me zovu ’Srbin’. Većina me pita imam li tamo neku rodbinu ili devojku, niko ne može da pronađe razlog zašto se zanimam za Srbiju. Ali bilo je još sličnih meni – jedan moj stari drug takođe je bio fasciniran srpskim sportom, sećam se da smo u školi zajedno vodili dnevnik, pričali o košarkaškom timu Jugoslavije koji je 1998. osvojio Svetsko prvenstvo. Jednom, kada je Jugoslavija igrala sa Italijom, bio sam na rođendanskoj žurki, ali sve smo prekinuli da bismo gledali utakmicu, šteta što smo izgubili“.

I za kraj, uobičajeno pitanje za jednog Srbina kada se povede razgovor o sportu – Zvezda ili Partizan?

“Partizanovac sam, nemam ništa protiv Zvezde, ali Partizan je Partizan. Bio sam na ligaškom meču Partizana u fudbalu, ali san mi je da odem u Pionir i da pevam ’da volim crno-bele, ponosno kažem svima“.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)

Kaže da se u domovini mnogi čude njegovoj naklonosti prema ovoj, za Argentince veoma dalekoj zemlji.

“Od druge godine fakulteta neki me zovu ’Srbin’. Većina me pita imam li tamo neku rodbinu ili devojku, niko ne može da pronađe razlog zašto se zanimam za Srbiju. Ali bilo je još sličnih meni – jedan moj stari drug takođe je bio fasciniran srpskim sportom, sećam se da smo u školi zajedno vodili dnevnik, pričali o košarkaškom timu Jugoslavije koji je 1998. osvojio Svetsko prvenstvo. Jednom, kada je Jugoslavija igrala sa Italijom, bio sam na rođendanskoj žurki, ali sve smo prekinuli da bismo gledali utakmicu, šteta što smo izgubili“.

I za kraj, uobičajeno pitanje za jednog Srbina kada se povede razgovor o sportu – Zvezda ili Partizan?

“Partizanovac sam, nemam ništa protiv Zvezde, ali Partizan je Partizan. Bio sam na ligaškom meču Partizana u fudbalu, ali san mi je da odem u Pionir i da pevam ’da volim crno-bele, ponosno kažem svima“.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)