Prvi put s Rafom na trening

Baš kao i prvog dana, Rafa beše izbegao u blagu ilegalu, tj. na terene koji su od ove godine prvi put u upotrebi i nalaze se na pet-deset minuta hoda od Rolan Garosa. Malo je zakukuljeno, ali pronašao sam put i stigao na početak, u 10.30. Nigde nikog, Rafin tim, jedna foto-reporterka i ja, pristup je na četiri terena u okviru tog kompleksa dozvoljen samo sa akreditacijom.

Turnir je počeo, to sigurno nije intenzitet koji Rafa drži kad je u fazi priprema, ali svejedno je bilo impresivno. Sparingovao je sa Žoaom Sousom iz Portugala, a prvih 45 minuta lopte su kao granate fijukale s jedne na drugu stranu – nisu se mnogo kretali, samo snaga i sticanje rutine.

Rafi je očigledno forhend bio primarna meta jer je 95% udaraca bilo upravo njime, stenjali su obojica kao na meču od siline udaraca, a Nadal je možda dva-tri puta udario forhend onako kako nije želeo.

Pored njega Toni sa svojim poslovično strogim izrazom lica gestikulira Rafi da mora žustrije i malo pravilnije da udari forhend, a i rekao je nešto u tom smislu. Još nekoliko puta mu je davao savete, ali vrlo tiho, pa ništa nisam uspeo da čujem.

Rafa tokom treninga mrtav ozbiljan, ni osmeha ni komunikacije sa bilo kime osim sa Tonijem, što je kontrast u odnosu na terene pored – Sok i Smiček se svako malo nešto cere, dobacuju jedan drugom preko mreže, a do njih je Conga koji kako se okrene, mora nekoga da pozdravi.

Udaraju Nadal i Sousa besomučno s osnovne linije, kad primetim ja iza sebe Rafinog oca Sebastijana. Znam da čovek u principu ne daje izjave, ali stara izreka glasi “ko ne traži, ne dobije“.

Taman se okrenuh da upitam kad čovek kucka na telefonu poruku. Reko’ da ne budem seljak, da pričekam, a Sebastijan nabada kažiprstom slovo po slovo deset minuta. Završi on to napokon, priđem mu, kulturno se predstavim i zamolim za minut vremena, čovek me gleda prilično ljubazno, ali tu tek skapiram da me ništa nije razumeo.

Zatim se ubacuje Benito Peres Barbadiljo, Nadalov PR menadžer, koji je do tad bio pod nekom kapom i nisam ga ni primetio. “Otac ne daje intervjue, nikada ih nije davao“, kaže mi, a i Sebastijan odmahuje prstom kad je shvatio šta želim.

“A je l’ Srđan daje intervjue“, pita me Barbadiljo. Zajedljivo pitanje, ali ton mu nekako nije zajedljiv, pa ne znam šta da mislim. “Ponekad“, odgovaram.

“Razumi, to je politika porodice, onaj momak tamo (pokazuje na Rafu) je zvezda i tako treba i da ostane“.

Znam da je šansa da mi dâ koji minut s Rafom skoro nepostojeća, ali jeo bih posle sebe da nisam upitao najšarmantnije što sam mogao.

“Imamo isplaniran program mesecima unapred, mnogo je novinara, a ne možemo svakome da damo pet minuta. Biće konferencija za medije“.

Onda je rekao: “A što ne intervjuišeš Novaka?“ Kad je shvatio koliko je to glupo zvučalo, brzo je dodao: “...i Viktora, Janka...“

Popričasmo tu još dva-tri minuta, OK je tip, a Nadal i Sousa prešli su na voleje. To je potrajalo pet minuta, još desetak su radili na servisu, a poslednjih pola sata bilo je rezervisano za gemove.

Rafa nije baš blistao, a nije da se nije trudio, videlo se da se nervira kada pogreši neku dijagonalu koja mu nije išla, za razliku od forhend paralele koju je standardno razbijao.

U prvih šest gemova nije bilo brejk šansi (koliko sam uspeo da sračunam, a prilično sam siguran da sam dobro to učinio), a onda je na 3:3 i izjednačenju Rafa zicer poslao u mrežu i uzviknuo “Me jodas“. Mislim da je to na španskom “Za.....aš me“.

Spasao je tu brejk loptu uz “vamos“, zatim još jednu i poveo sa 4:3, a vremena više nije bilo, pošto su Ferer i Hase već uveliko bili spremni da počnu svoj trening.

Nadal je pakovao opremu i tu se već opustio, pa se šalio s Fererom. Na izlasku iz stadiona zamolio sam ga: “Može jedan osmeh, Rafa“, a on mi je uzvratio pogledom u kojem je bilo razumevanja, ali kao da je govorio: “Gde ste me i ovde našli?“ Bio je predusretljiv, pokušao je da se osmehne, ali nije baš do kraja uspelo (to je prva fotka u tekstu). A i razumem ga, svaki dan ga bar 100 ljudi maltretira na sličan način.

Crtice iz Pariza

- Ćorić i Kveri igrali su taj brejk prvog seta na jednom od sporednih terena, a pri rezultatu 6:6 u ’dodatnom gemu’ iza Kverijevih leđa prolazio je, i to prilično sporo, kamion “đubretarac“. U tako napetom trenutku pet sekundi pauze... Borna je dobio taj set, posle i meč sa 3:1 uprkos tome što ga je sudija zvao Korić sve vreme.

- Čovek došao da gleda Krajinović – Gofan, a on i ja jedini na tribini koji navijaju za Filipa. Upoznamo se, zove se Mario, iz Dubrovnika je, a proveo je godinu dana u Beogradu 1986. godine služeći vojsku. Finiš trećeg seta, a on ustaje: “Idem, počinje mi ćerkin meč“. I tako sam upoznao oca Ane Konjuh, jedne od najperspektivnijih teniserki na svetu.

- Duel tima Aleksandre Krunić i tima Julije Putinceve baš je poprimio ozbiljne razmere. Aleksandrini su je bodrili sa “idemo“, “opa“ i slično, a to je veoma nerviralo rivalkin štab, koji je počeo da odgovara na isti način. I tako bi sve dok se ovi Julijini nisu smorili posle nekih desetak minuta. Aleksandra je nažalost izgubila...

- Golubova ima baš mnogo i nije uopšte retka situacija da prolete nisko iznad terena i tako ometu igrače. Biće nezgodno ako se to desi u nekom važnom trenutku, za sada tome nisam prisustvovao.

- Navijači Jirgena Melcera – carevi. Fotka iznad, sve vam je jasno.

- Pitao sam za karte, na dve biletarnice mi je rečeno da ih više nema za ovu godinu, a jedna radnica savetovala mi je da idem na Viagogo (onaj sajt za kupovinu karata), pa ko želi, neka pokuša.

Pozdrav iz Pariza,

Saša (ozmo_sasa)

P. S. Onaj intervju s Bagdatisom kojim sam se hvalio možete da pročitate OVDE.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.