XI Olimpijske igre
Berlin, 1-16. avgust 1936.
Učesnika: 3963 (3632 muškarca, 331 žena)
Država: 49
Sportova: 19
Takmičenja: 129
Igre otvorio: Adolf Hitler (1889-1945)
Zakletvu položio: Rudolf Ismajr (1908-1998) – rvač, olimpijski pobednik iz 1932.
Baklju zapalio: Fric Šilgen (1906-2005) – atletičar

Predistorija Berlinske igre, 11. u istoriji Olimpizma, po mnogo čemu bile su prve. Nikada pre njih domaćin nije određen glasanjem, nikada pre njih olimpijska baklja nije nošena kao štafeta, niti je ijedno sportsko takmičenje na taj način medijski praćeno, uz direktne TV prenose i obilatu upotrebu filmskih kamera.

Pet godina pre Igara Berlin je lako (43-16) pobedio Barselonu (koja će se u vreme kada je takmičenje održano nalaziti u ratom zahvaćenoj državi), na glasanju održanom upravo u katalonskom gradu. Igre su dodeljene prestonici Vajmarske republike i centru evropske multikulturalnosti, ali se situacija tokom tih pet godina drastično promenila.

Organizacija Dolazak nacista na vlast, januara 1933. godine, doveo je do ukidanja republike, suzbijanja novim vlastima nepoželjnih oblika kulture, a godinu dana pre Igara i usvajanja rasističkih zakona. Za veliki događaj nacisti su napravili izvesne ustupke, privremeno suspendovali antijevrejske zakone i propagandu, a strane goste „izuzeli obaveze poštovanja zakona o zabrani homoseksualizma“.

Uprkos tome, Igre su bile idealna prilika za propagandu rasne teorije i tako su zapamćene u istoriji. Da bi što bolje prikazali dostignuća arijskih graditelja i sportista, ponosa nacije i njenog vođe, koji je lično otvorio takmičenje. Nacisti su još pre dolaska na vlast sjajno koristili medije, a u centru pažnje ovog puta bio je film.

Priliku da režira film o Igrama dobila je genijalna i kontroverzna Leni Rifenštal, koja je snimila oko 400 kilometara materijala i montirala ga dve godine. Rezultat je „Olympia“ remek-delo ne samo sa umetničke strane – taj film je postavio mnoge standarde u snimanju sportskih događaja koji se primenjuju i danas, posle sedam decenija!

Snimanje je počelo u drevnoj Olimpiji, odakle je krenula baklja na svoj prvi put, čime je započeta lepa tradicija. Na putu do Berlina baklja je prošla i kroz našu zemlju. Sportisti Kraljevine Jugoslavije bili su među retkima koji na otvaranju nisu pozdravili Hitlera uzdignutom rukom, za razliku od, recimo, Francuza i Kanađana.

Centar Igara bio je smešten na Olimpijskom stadionu, monumentalnom objektu smeštenom u Šarlotenburgu, na zapadu grada. Izgrađen prvobitno za Igre 1916. godine, koje su otkazane zbog Prvog svetskog rata, renoviran je dve godine i pretvoren u gigantsko zdanje koje prima 110.000 ljudi i u čijoj okolini su još dva ogromna objekta, kapaciteta 50 i 25 hiljada, uz oko 150 različitih zgrada.

Heroji Na borilištima u centru pažnje bili su atletičari, a apsolutna zvezda bio je Džesi Ovens, koji je prvi (i do 1984. jedini) osvojio na jednim igrama 4 zlata – na 100 i 200 metraa, u skoku u dalj i štafeti 4x100. Ovens je postao globalno popularni heroj, jer mediji već decenijama prepričavaju kako je Hitler zbog njegove pobede pobegao sa stadiona, odbivši da mu čestita. Celu priču izmislili su mediji, ali Hitleru definitivno nije bilo drago dok je gledao kako afroamerikanac pred njegovim očima ruši rasne teorije koje je postavio – izraz njegovog lica dok Ovens slavi pobedu jasno se vidi u filmu! Druga priča o Ovensu, ona istinita, govori o prijateljstvu sa najvećim rivalom, Nemcem Lucom Longom. Anegdota kaže da mu je Long savetom pomogao u kvalifikacijama skoka u dalj, zbog čega je posmrtno nagrađen Kubertenovom medaljom.

Hendrika Mastenbruk bila je gotovo jednako uspešna, osvojivši tri zlata i jedno srebro u plivanju. Britanac Džek Birsford osvojio je zlato u dubl-skulu, svoju petu medalju na petim uzastopnim igrama. Estonac Kristijan Pajsalu vladao je rvanjem, osvojivši zlato u teškoj kategoriji u oba stila: slobodnom i grčko-rimskom!

Berlin nam je doneo najmlađu olimpijsku pobednicu u istoriji Letnjih igara – Mardžori Gestring (SAD, 13 godina, skokovi u vodu) i najmlađu osvajačicu medalje – Inge Serensen (Danska, 12 godina, 200m prsno). Najbizarniji detalj vezan je za mađarskog vaterpolistu Olivera Halašija, koji je sa svojom selekcijom osvojio zlato, iako mu je potkolenica bila amputirana posle saobraćajne nesreće.

Snimanje je počelo u drevnoj Olimpiji, odakle je krenula baklja na svoj prvi put, čime je započeta lepa tradicija. Na putu do Berlina baklja je prošla i kroz našu zemlju. Sportisti Kraljevine Jugoslavije bili su među retkima koji na otvaranju nisu pozdravili Hitlera uzdignutom rukom, za razliku od, recimo, Francuza i Kanađana.

Centar Igara bio je smešten na Olimpijskom stadionu, monumentalnom objektu smeštenom u Šarlotenburgu, na zapadu grada. Izgrađen prvobitno za Igre 1916. godine, koje su otkazane zbog Prvog svetskog rata, renoviran je dve godine i pretvoren u gigantsko zdanje koje prima 110.000 ljudi i u čijoj okolini su još dva ogromna objekta, kapaciteta 50 i 25 hiljada, uz oko 150 različitih zgrada.

Heroji Na borilištima u centru pažnje bili su atletičari, a apsolutna zvezda bio je Džesi Ovens, koji je prvi (i do 1984. jedini) osvojio na jednim igrama 4 zlata – na 100 i 200 metraa, u skoku u dalj i štafeti 4x100. Ovens je postao globalno popularni heroj, jer mediji već decenijama prepričavaju kako je Hitler zbog njegove pobede pobegao sa stadiona, odbivši da mu čestita. Celu priču izmislili su mediji, ali Hitleru definitivno nije bilo drago dok je gledao kako afroamerikanac pred njegovim očima ruši rasne teorije koje je postavio – izraz njegovog lica dok Ovens slavi pobedu jasno se vidi u filmu! Druga priča o Ovensu, ona istinita, govori o prijateljstvu sa najvećim rivalom, Nemcem Lucom Longom. Anegdota kaže da mu je Long savetom pomogao u kvalifikacijama skoka u dalj, zbog čega je posmrtno nagrađen Kubertenovom medaljom.

Hendrika Mastenbruk bila je gotovo jednako uspešna, osvojivši tri zlata i jedno srebro u plivanju. Britanac Džek Birsford osvojio je zlato u dubl-skulu, svoju petu medalju na petim uzastopnim igrama. Estonac Kristijan Pajsalu vladao je rvanjem, osvojivši zlato u teškoj kategoriji u oba stila: slobodnom i grčko-rimskom!

Berlin nam je doneo najmlađu olimpijsku pobednicu u istoriji Letnjih igara – Mardžori Gestring (SAD, 13 godina, skokovi u vodu) i najmlađu osvajačicu medalje – Inge Serensen (Danska, 12 godina, 200m prsno). Najbizarniji detalj vezan je za mađarskog vaterpolistu Olivera Halašija, koji je sa svojom selekcijom osvojio zlato, iako mu je potkolenica bila amputirana posle saobraćajne nesreće.

Prvi put na programu igara pojavili su se košarka i rukomet, koji su se tada igrali na otvorenom. Amerikancima je pripalo košarkaško, a Nemcima rukometno zlato. Debitovali su i kanuisti i kajakaši, gde su se istakli Austrijanci, Česi i domaća selekcija. Italijani su potvrdili dominaciju u fudbalu, osvojivši zlato između dve titule svetskih prvaka.

Globalno gledano, Nemci su bili daleko najuspešnija nacija. Osvojili su 89 medalja, od čega 33 zlatne (otprilike koliko je zbir učinka timova na pozicijama 2 i 3 – SAD i Mađarske). Posebno su impresivni bili u gimnastici (6 zlata u 9 disciplina) i konjičkom sportu, gde su im pripala sva zlata.

Naši na Igrama Kraljevinu Jugoslaviju u Berlinu je predstavljalo 86 takmičara u 11 sportova. Pripala im je jedna medalja, koju je osvojio veličanstveni Slovenac Leon Štukelj u takmičenju gimnastičara na krugovima. On je bio drugi, iza Čeha Alojza Hudeca, a ispred tri takmičara Nemačke, i stigao do svoje šeste olimpijske medalje (3-1-2 od 1924. do 1936. godine).

U ekipnoj konkurenciji gimnastičarke su osvojile četvrto, a njihove kolege šesto mesto. Šestu poziciju osvojio je i dvojac s kormilarom u sastavu Ivo Fabris, Elko Mrduljaš, Lino Ljubičić. Ostali naši reprezentativci nisu uspeli da se plasiraju mešu deset najboljih u svojim disciplinama. Jedini ekipni sport za reprezentaciju Jugoslavije u Berlinu bio je vaterpolo, gde je posle dva poraza i jedne pobede osvojeno deseto mesto.

Epilog Ono što je tokom Igara skrivano dovešće do najduže pauze u istoriji modernog olimpizma. Zbog Drugog svetskog rata, koji je počeo 1939. godine otkazane su Igre 1940. i 1944. Prve je trebalo da organizuje Tokio, ali je početak Kinesko-japanskog rata 1937. domaćinstvo prebacio u Helsinki. Ipak, rat u Evropi sprečiće i Fince da se pokažu. Sledeći domaćin trebalo je da bude London, ali se do 1944. rat nije završio. Upravo će London i Helsinki biti domaćini prvih posleratnih Igara. Uspomenu na Igre 1936. godine i dalje čuva monumentalni Olimpijski stadion, na kojem je igrano finale Svetskog prvenstva 2006. godine.

Prvi put na programu igara pojavili su se košarka i rukomet, koji su se tada igrali na otvorenom. Amerikancima je pripalo košarkaško, a Nemcima rukometno zlato. Debitovali su i kanuisti i kajakaši, gde su se istakli Austrijanci, Česi i domaća selekcija. Italijani su potvrdili dominaciju u fudbalu, osvojivši zlato između dve titule svetskih prvaka.

Globalno gledano, Nemci su bili daleko najuspešnija nacija. Osvojili su 89 medalja, od čega 33 zlatne (otprilike koliko je zbir učinka timova na pozicijama 2 i 3 – SAD i Mađarske). Posebno su impresivni bili u gimnastici (6 zlata u 9 disciplina) i konjičkom sportu, gde su im pripala sva zlata.

Naši na Igrama Kraljevinu Jugoslaviju u Berlinu je predstavljalo 86 takmičara u 11 sportova. Pripala im je jedna medalja, koju je osvojio veličanstveni Slovenac Leon Štukelj u takmičenju gimnastičara na krugovima. On je bio drugi, iza Čeha Alojza Hudeca, a ispred tri takmičara Nemačke, i stigao do svoje šeste olimpijske medalje (3-1-2 od 1924. do 1936. godine).

U ekipnoj konkurenciji gimnastičarke su osvojile četvrto, a njihove kolege šesto mesto. Šestu poziciju osvojio je i dvojac s kormilarom u sastavu Ivo Fabris, Elko Mrduljaš, Lino Ljubičić. Ostali naši reprezentativci nisu uspeli da se plasiraju mešu deset najboljih u svojim disciplinama. Jedini ekipni sport za reprezentaciju Jugoslavije u Berlinu bio je vaterpolo, gde je posle dva poraza i jedne pobede osvojeno deseto mesto.

Epilog Ono što je tokom Igara skrivano dovešće do najduže pauze u istoriji modernog olimpizma. Zbog Drugog svetskog rata, koji je počeo 1939. godine otkazane su Igre 1940. i 1944. Prve je trebalo da organizuje Tokio, ali je početak Kinesko-japanskog rata 1937. domaćinstvo prebacio u Helsinki. Ipak, rat u Evropi sprečiće i Fince da se pokažu. Sledeći domaćin trebalo je da bude London, ali se do 1944. rat nije završio. Upravo će London i Helsinki biti domaćini prvih posleratnih Igara. Uspomenu na Igre 1936. godine i dalje čuva monumentalni Olimpijski stadion, na kojem je igrano finale Svetskog prvenstva 2006. godine.