Prvi EURO: Bane Bumbar, Milan Galić i generalisimus Franko
Prvo Evropsko prvenstvo održano je u Francuskoj 1960. godine i obeležila ga je politika, neizvesnost da li će biti dovoljno učesnika i ono najvažnije – srebro.
Prvi EURO: Bane Bumbar, Milan Galić i generalisimus Franko
Prvo Evropsko prvenstvo održano je u Francuskoj 1960. godine i obeležila ga je politika, neizvesnost da li će biti dovoljno učesnika i ono najvažnije – srebro.
Zatvorite ovde celokupan tekst članka
Screenshot
Tih šezdesetih godina prošlog veka u Beogradu je odrastao Bane Bumbar. Išao je na prve igranke, prve susrete sa devojkama, ali se i njegova brada prvi put susrela sa nekoliko pesnica.
U provinciji, tamo negde, nije ni bitno gde, u jednom razredu, Filozof je osvajao jednu Danicu. Tragova rata gotovo i da više nije bilo, fića i vespa su zavladali ulicama, pratio se "San Remo", Andrić će uskoro u Stokholm, a "Ljubav i moda" u bioskope.
Evo i naših reprenzetativaca, izlaze na teren Parka prinčeva uz "Grlom u jagode" u vašim glavama. Datum je 10. jul. Vreme: 21.30h. Gledalaca: 17.966. Glavni sudija: Artur Edvard Elis. Sastavi timova:
Igrači i sudije stoje u liniji pred publikom kao pred žirijem nekog modernog šoua. Ispred njih je znak na kojem piše Coupe D'Europe 1960, a na znaku je lopta. Ruski igrači drže bukete cveća koji su mnogo veći od buketa naših fudbalera.
Finale je Evropskog prvenstva u fudbalu.
Lopta kreće sa centra...
Henri Delonej je bio fudbaler. Igrao je za pariski tim "Étoile des Deux Lacs", a nakon penzionisanja postao je sudija. Tu karijeru je završio zbog nelogičnog incidenta na meču između AF Garenne-Doves i ES Benevolence – progutao je svoju pištaljku i slomio dva zuba kad je dobio loptu u glavu.
Predsednik kluba za koji je nastupao postaje 1905. godine, a nakon toga i gensek Comité français interfédéral (CFI), bliskog pretka Francuske fudbalske federacije.
Kao član FIFA bio je deo odbora od 1924. do 1928. godine i uz Žila Rimea (koji je onomad računao na nas da se pojavimo u Montevideu) bio je jedan od ljudi koji su formirali Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Već tada je počeo da priča i o Evropskom prvenstvu i stvorio ga je, opet uz saradnju sa Rimeom. Delonej je izneo je predlog o osnivanju Kupa evropskih nacija i predstavio prvi nacrt Pravilnika o takmičenju. Ideja je prosleđena nacionalnim savezima evropskih zemalja kojih je tada bilo 33 i koji su bili apsolutno podeljeni oko nove ideje.
Osnovni problem je bio nedostatak termina zbog čega je od prvog dana u opticaju bila varijanta direktnih eliminacija umesto takmičenja po grupama.
Na Kongresu u Kopenhagenu 1956. u preliminarnom glasanju samo 15 zemalja podržalo je kreaciju novog takmičenja, među njima Jugoslavija i zemlje tadašnjeg istočnog bloka (izuzev Bugarske koja je bila suzdržana) i Turska.
Sa zapada podršku su dali Španija, Francuska, Grčka, Luksemburg, Portugal i Švajcarska. Protiv su bile federacije Zapadne Nemačke, Austrije, Belgije, Finske, Holandije, Italije i Norveške, a suzdržali su se, osim Bugara, još Škoti, Englezi, dve Irske i Švedska.
U novembru 1957. na Kongresu u Briselu glasanje je bilo dramatično. Onih 15 zemalja koje su od starta podržavale ideju glasale su za stvaranje novog takmičenja, ali za punovažnost odluke bilo je neophodno 17 glasova.
Bugari su prevedeni na pravu stranu, ali nedostajao je još jedan glas... U poslednji čas stigao je telegram iz Dablina, Republika Irska je dala saglasnost i tako je, na mala vrata, rođen Kup evropskih nacija.
Žreb za takmičenje održan je 3. juna 1958. u jednom hotelu u Stokholmu.
Međutim, Delonej je umro dve godine ranije – nije dočekao da vidi šta je postigao. U njegovu čast trofej je nazvan po njemu.
Henri Delonej je bio fudbaler. Igrao je za pariski tim "Étoile des Deux Lacs", a nakon penzionisanja postao je sudija. Tu karijeru je završio zbog nelogičnog incidenta na meču između AF Garenne-Doves i ES Benevolence – progutao je svoju pištaljku i slomio dva zuba kad je dobio loptu u glavu.
Predsednik kluba za koji je nastupao postaje 1905. godine, a nakon toga i gensek Comité français interfédéral (CFI), bliskog pretka Francuske fudbalske federacije.
Kao član FIFA bio je deo odbora od 1924. do 1928. godine i uz Žila Rimea (koji je onomad računao na nas da se pojavimo u Montevideu) bio je jedan od ljudi koji su formirali Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Već tada je počeo da priča i o Evropskom prvenstvu i stvorio ga je, opet uz saradnju sa Rimeom. Delonej je izneo je predlog o osnivanju Kupa evropskih nacija i predstavio prvi nacrt Pravilnika o takmičenju. Ideja je prosleđena nacionalnim savezima evropskih zemalja kojih je tada bilo 33 i koji su bili apsolutno podeljeni oko nove ideje.
Osnovni problem je bio nedostatak termina zbog čega je od prvog dana u opticaju bila varijanta direktnih eliminacija umesto takmičenja po grupama.
Na Kongresu u Kopenhagenu 1956. u preliminarnom glasanju samo 15 zemalja podržalo je kreaciju novog takmičenja, među njima Jugoslavija i zemlje tadašnjeg istočnog bloka (izuzev Bugarske koja je bila suzdržana) i Turska.
Sa zapada podršku su dali Španija, Francuska, Grčka, Luksemburg, Portugal i Švajcarska. Protiv su bile federacije Zapadne Nemačke, Austrije, Belgije, Finske, Holandije, Italije i Norveške, a suzdržali su se, osim Bugara, još Škoti, Englezi, dve Irske i Švedska.
U novembru 1957. na Kongresu u Briselu glasanje je bilo dramatično. Onih 15 zemalja koje su od starta podržavale ideju glasale su za stvaranje novog takmičenja, ali za punovažnost odluke bilo je neophodno 17 glasova.
Bugari su prevedeni na pravu stranu, ali nedostajao je još jedan glas... U poslednji čas stigao je telegram iz Dablina, Republika Irska je dala saglasnost i tako je, na mala vrata, rođen Kup evropskih nacija.
Žreb za takmičenje održan je 3. juna 1958. u jednom hotelu u Stokholmu.
Međutim, Delonej je umro dve godine ranije – nije dočekao da vidi šta je postigao. U njegovu čast trofej je nazvan po njemu.
Ono što je pratilo prvi turnir jesu političke razmirice i otkazivanja reprezentacija. Na turniru od većih reprezentacija nije bilo šampiona sveta iz 1954. godine Zapadne Nemačke, kao ni Italije, Engleske i Holandije.
To je dovelo do zabrinutosti kao u pred kakav termin u balonu – "da li će nas biti". Ipak, bilo ih je.
Učesnici: Čehoslovačka, Austrija, Bugarska, Danska, Francuska, Istočna Nemačka, Grčka, Mađarska, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Španija, Turska, SSSR i Jugoslavija.
Na turniru je učestvovalo 17 zemalja od kojih je u preliminarnoj rundi otpala Republika Irska, od koje je bolja bila Čehoslovačka. Dakle, 16 ekipa. Bio je organizovan u nokaut sistemu, ekipe bi igrale kod kuće i na strani do polufinala kada bi najbolje četiri ekipe otišle na završni turnir, a domaćin bi se birao nakon što bi učesnici postali poznati.
Svi problemi oko organizovanja takmičenja otišli su u zaborav 29. septembra 1958. godine kada su prvi susret u okviru Kupa nacija u Moskvi odigrale reprezentacije Sovjetskog Saveza i Mađarske.
Taj meč pratilo je više od 100.000 gledalaca na centralnom "Lenjin" stadionu. Kao prvi strelac u istoriji kvalifikacija ostao je upamćen Anatoli Ilin, a Mađarska je na kraju poražena 3:1.
Međutim, mnogo bure u javnosti izazvao je četvrtfinalni susret između Španije i Sovjetskog Saveza.
Uprkos naporima da se utakmica odigra, čak su bili utvrđeni i termini, 29. maja 1960. u Moskvi i 9. juna u Madridu, general Franko je u poslednji čas zabranio ulaz sovjetskoj ekipi u Španiju. Odbili su da igraju zato što su Sovjeti bili najveća podrška Drugoj španskoj republici u Španskom civilnom ratu.
Federacija Španije je predložila da se oba meča igraju u Moskvi u razmaku od nedelju dana, da se revanš igra u Francuskoj ili da se obe utakmice igraju na neutralnom terenu, ali Sovjeti su sve odbili i zatražili obeštećenje od 600.000 rubalja zbog "nanete štete" jer je stadion bio rasprodat.
Foto: GettyImages
Ono što je pratilo prvi turnir jesu političke razmirice i otkazivanja reprezentacija. Na turniru od većih reprezentacija nije bilo šampiona sveta iz 1954. godine Zapadne Nemačke, kao ni Italije, Engleske i Holandije.
To je dovelo do zabrinutosti kao u pred kakav termin u balonu – "da li će nas biti". Ipak, bilo ih je.
Učesnici: Čehoslovačka, Austrija, Bugarska, Danska, Francuska, Istočna Nemačka, Grčka, Mađarska, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Španija, Turska, SSSR i Jugoslavija.
Na turniru je učestvovalo 17 zemalja od kojih je u preliminarnoj rundi otpala Republika Irska, od koje je bolja bila Čehoslovačka. Dakle, 16 ekipa. Bio je organizovan u nokaut sistemu, ekipe bi igrale kod kuće i na strani do polufinala kada bi najbolje četiri ekipe otišle na završni turnir, a domaćin bi se birao nakon što bi učesnici postali poznati.
Svi problemi oko organizovanja takmičenja otišli su u zaborav 29. septembra 1958. godine kada su prvi susret u okviru Kupa nacija u Moskvi odigrale reprezentacije Sovjetskog Saveza i Mađarske.
Taj meč pratilo je više od 100.000 gledalaca na centralnom "Lenjin" stadionu. Kao prvi strelac u istoriji kvalifikacija ostao je upamćen Anatoli Ilin, a Mađarska je na kraju poražena 3:1.
Međutim, mnogo bure u javnosti izazvao je četvrtfinalni susret između Španije i Sovjetskog Saveza.
Uprkos naporima da se utakmica odigra, čak su bili utvrđeni i termini, 29. maja 1960. u Moskvi i 9. juna u Madridu, general Franko je u poslednji čas zabranio ulaz sovjetskoj ekipi u Španiju. Odbili su da igraju zato što su Sovjeti bili najveća podrška Drugoj španskoj republici u Španskom civilnom ratu.
Federacija Španije je predložila da se oba meča igraju u Moskvi u razmaku od nedelju dana, da se revanš igra u Francuskoj ili da se obe utakmice igraju na neutralnom terenu, ali Sovjeti su sve odbili i zatražili obeštećenje od 600.000 rubalja zbog "nanete štete" jer je stadion bio rasprodat.
Takvim turnirom, jedva organizovanim i to usred brojnih političkih razmirica dominirao je golman. I to kakav golman – Lav Jašin.
Jašin je tada imao 30 godina i već je imao olimpijsko zlato iz Melburna osvojeno četiri godine ranije. Inače, jedini je čuvar mreže koji je osvojio Zlatnu loptu za najboljeg igrača sveta, ikada.
To priznanje uručeno mu je 1963. godine nakon što je sa svojim Dinamom iz Moskve osvojio šestu uzastopnu titulu.
Toliko je veliki da je postao nalik mitu, svi znaju da je on nekada negde branio i da je bio veliki, a niko to zapravo i nije gledao – nema gde. Zato, kada se povede polemika o najboljim golmanima uz Šmajhela, Bufona i ostalu aktuelnu ekipu, ekipu našeg doba, uvek se pomene i Lav Jašin.
Nekom se i omakne da u nekom školskom nakon odbrane – ili baš suprotno, ironično, nakon nekog gola kroz uši – kaže: ’Si video, kao Lav Jašin’.
"Imao sam tu sreću i čast da igram pored tog golmana, najvećeg od svih. On ostaje u našim sećanjima ne samo kao golman broj jedan već pre svega kao odličan čovek. Ima dobru porodicu. Kada se mi veterani okupimo uvek zovemo njegovu ženu Valentinu da nam se pridruži i sećamo ga se zajedno. Ima i decu i unuke, prezime Jašin živi", rekao je jednom tadašnji njegov saigrač iz reprezentacije Ponedeljnik.
Franko. Foto: GettyImages
Takvim turnirom, jedva organizovanim i to usred brojnih političkih razmirica dominirao je golman. I to kakav golman – Lav Jašin.
Jašin je tada imao 30 godina i već je imao olimpijsko zlato iz Melburna osvojeno četiri godine ranije. Inače, jedini je čuvar mreže koji je osvojio Zlatnu loptu za najboljeg igrača sveta, ikada.
To priznanje uručeno mu je 1963. godine nakon što je sa svojim Dinamom iz Moskve osvojio šestu uzastopnu titulu.
Toliko je veliki da je postao nalik mitu, svi znaju da je on nekada negde branio i da je bio veliki, a niko to zapravo i nije gledao – nema gde. Zato, kada se povede polemika o najboljim golmanima uz Šmajhela, Bufona i ostalu aktuelnu ekipu, ekipu našeg doba, uvek se pomene i Lav Jašin.
Nekom se i omakne da u nekom školskom nakon odbrane – ili baš suprotno, ironično, nakon nekog gola kroz uši – kaže: ’Si video, kao Lav Jašin’.
"Imao sam tu sreću i čast da igram pored tog golmana, najvećeg od svih. On ostaje u našim sećanjima ne samo kao golman broj jedan već pre svega kao odličan čovek. Ima dobru porodicu. Kada se mi veterani okupimo uvek zovemo njegovu ženu Valentinu da nam se pridruži i sećamo ga se zajedno. Ima i decu i unuke, prezime Jašin živi", rekao je jednom tadašnji njegov saigrač iz reprezentacije Ponedeljnik.
Jugoslavija je svoj put počela 31. maja 1959. godine na stadionu Jugoslovenske narodne armije protiv Bugarske i pobedila je 2:0 golovima debitanta Milana Galića u prvom i Laze Tasića u 87. minutu.
U revanšu u Sofiji 25. oktobra 1959. bilo je 1:1, gol za "Plave" dao je veležovac Muhamed Mujić.
Onda je usledilo četvrtfinale i meč sa Portugalom koji je već tada stasavao u ozbiljnu silu. Portugal je tamo uspeo da slavi sa 2:1 (gol je dao Bora Kostić u 81. minutu), ali je na JNA ipak sve došlo na svoje mesto – pet golova u mreži Portugalaca – strelci su bili Šekularac, Čebinac, Galić i dva puta Kostić, a samo jedan u našem i završni turnir je tu.
Sovjetski savez se u prvom meču sastao sa Mađarima i lako prošao dalje, onda su Španiju prošli iz nekih drugih razloga i tako se našli u polufinalu.
Francuzi su u kvalifikacijama bili vrlo ubedljivi. U prvom kolu su savladali Grčku (7:1, 1:1), a u drugom ostvarili dvostruku pobedu nad Austrijancima (5:2, 4:2).
Nije ni Čehoslovačka morala mnogo da se potrudi da stigne do završnice. Dansku je u osmini finala izbacila s 2:2 i 5:1, a Rumuniju u četvrtfinalu s 2:0 i 3:0.
Jašin. Foto: Vikipedija
Jugoslavija je svoj put počela 31. maja 1959. godine na stadionu Jugoslovenske narodne armije protiv Bugarske i pobedila je 2:0 golovima debitanta Milana Galića u prvom i Laze Tasića u 87. minutu.
U revanšu u Sofiji 25. oktobra 1959. bilo je 1:1, gol za "Plave" dao je veležovac Muhamed Mujić.
Onda je usledilo četvrtfinale i meč sa Portugalom koji je već tada stasavao u ozbiljnu silu. Portugal je tamo uspeo da slavi sa 2:1 (gol je dao Bora Kostić u 81. minutu), ali je na JNA ipak sve došlo na svoje mesto – pet golova u mreži Portugalaca – strelci su bili Šekularac, Čebinac, Galić i dva puta Kostić, a samo jedan u našem i završni turnir je tu.
Sovjetski savez se u prvom meču sastao sa Mađarima i lako prošao dalje, onda su Španiju prošli iz nekih drugih razloga i tako se našli u polufinalu.
Francuzi su u kvalifikacijama bili vrlo ubedljivi. U prvom kolu su savladali Grčku (7:1, 1:1), a u drugom ostvarili dvostruku pobedu nad Austrijancima (5:2, 4:2).
Nije ni Čehoslovačka morala mnogo da se potrudi da stigne do završnice. Dansku je u osmini finala izbacila s 2:2 i 5:1, a Rumuniju u četvrtfinalu s 2:0 i 3:0.
U prvom polufinalu Sovjeti su lako izašli na kraj sa Čehoslovačkom u Marseju, konačni rezultat bio je 3:0.
U drugom meču, na Parku Prinčeva pred 26.370 gledalaca, viđen je triler koji ni Hičkok ne bi režirao, što kaže onaj "komentator" iz "Kengura" što mu je ćale bio ekonom u reprezentaciji.
Jugoslavija je tada igrala u sastavu Šoškić, Durković, Jusufi, Žanetić, Zebec, Perušič, Knez, Šekularac, Jerković, Galić i Kostić.
Prvi gol postigla je Jugoslavija u 11. minutu i to prvotimac Partizana Milan Galić. Francuzi samo minut kasnije izjednačuju preko Vinsenta, da bi Eute dva minuta pred kraj poluvremena doneo Francuskoj prednost.
U 53. minutu Visnieski je povećao na 3:1, međutim, ova rečenica mora da se završi sa onim "ali". Žanetić u 55. trese mrežu i smanjuje, ali opet, hladan tuš, što bi rekla floskula.
Eute – 4:2. Onda se dogodilo nešto što nije često viđeno u fudbalskoj istoriji. Prvo Tomislav Knez u 75. minutu trese mrežu i smanjuje, da bi onda Jerković u 78. i 79. sa dva gola potpuno šokirao u dva rata saveznički francuski narod. Tri gola u četiri minuta!
Težak poraz Francuza, težak. Toliko težak da je Čehoslovačka posle za treće mesto lako slavila protiv domaćina sa 2:0.
A u finalu Jugoslavija ide na megdan idu Sovjetima i Staljinu, kojem je Tito deceniju i kusur godina ranije rekao čuveno NE, pa su razni “čvorovići“ Staljinovu sliku morali da zakopaju ispod uglja u podrumu.
U prvom polufinalu Sovjeti su lako izašli na kraj sa Čehoslovačkom u Marseju, konačni rezultat bio je 3:0.
U drugom meču, na Parku Prinčeva pred 26.370 gledalaca, viđen je triler koji ni Hičkok ne bi režirao, što kaže onaj "komentator" iz "Kengura" što mu je ćale bio ekonom u reprezentaciji.
Jugoslavija je tada igrala u sastavu Šoškić, Durković, Jusufi, Žanetić, Zebec, Perušič, Knez, Šekularac, Jerković, Galić i Kostić.
Prvi gol postigla je Jugoslavija u 11. minutu i to prvotimac Partizana Milan Galić. Francuzi samo minut kasnije izjednačuju preko Vinsenta, da bi Eute dva minuta pred kraj poluvremena doneo Francuskoj prednost.
U 53. minutu Visnieski je povećao na 3:1, međutim, ova rečenica mora da se završi sa onim "ali". Žanetić u 55. trese mrežu i smanjuje, ali opet, hladan tuš, što bi rekla floskula.
Eute – 4:2. Onda se dogodilo nešto što nije često viđeno u fudbalskoj istoriji. Prvo Tomislav Knez u 75. minutu trese mrežu i smanjuje, da bi onda Jerković u 78. i 79. sa dva gola potpuno šokirao u dva rata saveznički francuski narod. Tri gola u četiri minuta!
Težak poraz Francuza, težak. Toliko težak da je Čehoslovačka posle za treće mesto lako slavila protiv domaćina sa 2:0.
A u finalu Jugoslavija ide na megdan idu Sovjetima i Staljinu, kojem je Tito deceniju i kusur godina ranije rekao čuveno NE, pa su razni “čvorovići“ Staljinovu sliku morali da zakopaju ispod uglja u podrumu.
Za finalni meč selektorska komisija u sastavu Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić, Dragomir Nikolić napravila je nekoliko izmena u timu u odnosu na polufinalni sastav.
Na gol je stao Blagoje Vidinić, Zoran Miladinović je zamenio Branka Zebeca, dok je Željko Matuš ušao umesto Tome Kneza. Sudio je čuveni Englez Elis.
Igrači i sudije stajali su u liniji kao pred žirijem nekog modernog šoua, ispred njih bio je znak na kojem piše Coupe D'Europe 1960, na znaku je bila lopta, a u glavama nekih ljudi nekoliko decenija kasnije „Grlom u jagode“.
Jer, znate, finale je Evropskog prvenstva u fudbalu...
Lopta je krenula sa centra...
Milan Galić. Foto: Partizan.rs
Za finalni meč selektorska komisija u sastavu Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić, Dragomir Nikolić napravila je nekoliko izmena u timu u odnosu na polufinalni sastav.
Na gol je stao Blagoje Vidinić, Zoran Miladinović je zamenio Branka Zebeca, dok je Željko Matuš ušao umesto Tome Kneza. Sudio je čuveni Englez Elis.
Igrači i sudije stajali su u liniji kao pred žirijem nekog modernog šoua, ispred njih bio je znak na kojem piše Coupe D'Europe 1960, na znaku je bila lopta, a u glavama nekih ljudi nekoliko decenija kasnije „Grlom u jagode“.
Jer, znate, finale je Evropskog prvenstva u fudbalu...
Lopta je krenula sa centra...
Kontrolišu je naši fudbaleri. Milioni su pored radija u svojim kućama, slušaju prenos. Komentator verovatno malo preuveličava i govori o šansama kada je lopta na pola terena. Neko se drži za glavu. Neko se pravi da radi nešto levo i da ga to kao ne zanima, a u stvari sluša s ’pola uveta’.
Blagoje Vidinić hvata loptu, kaže stara crno-bela fotografija, detalj sa utakmice. Ispred njega su tri igrača. Jednom na grudima velikim slovima piše "СССР".
Druga dvojica na grudima imaju samo grb sa sedam baklji.
Jašin brani sve, koliko god Kostić pucao sa svih strana. Galić ipak Jugoslaviju dovodi u vođstvo onim uvek neugodnim golom pred kraj prvog poluvremena – u 43. minutu.
Vidiniću ispada lopta posle šuta sa oko dvadeset metara i Slava Metreveli u 49. poravnava. Tim rezultatom završen je regularni tok meča.
Jugoslavija je u produžecima imala pobedu u šaci, ali je Jerkoviću lopta maltene na gol liniji prošla ispod noge. U 113. minutu Viktor Ponedeljnik glavom pogađa mrežu Jugoslavije i pehar ide iza "Gvozdene zavese".
"Meč u Parizu počeo je u 22 časa po moskovskom vremenu, što znači da se završio posle ponoći. Posle svega, može se reći da je moje prezime ostvarilo snove svih urednika u Rusiji (smeh). Inače, posle finala, na svećanoj proslavi u Ajfelovoj kuli, Santijago Bernabeu želeo je da dovede i Lava i Ivanova i Slavu i mene u Madrid, ali smo mi samo izbegli razgovor s njim. Morali smo...", izjavio je posle meča Viktor Ponedeljnik.
Ponedeljnik. Foto: Beta, AP
Kontrolišu je naši fudbaleri. Milioni su pored radija u svojim kućama, slušaju prenos. Komentator verovatno malo preuveličava i govori o šansama kada je lopta na pola terena. Neko se drži za glavu. Neko se pravi da radi nešto levo i da ga to kao ne zanima, a u stvari sluša s ’pola uveta’.
Blagoje Vidinić hvata loptu, kaže stara crno-bela fotografija, detalj sa utakmice. Ispred njega su tri igrača. Jednom na grudima velikim slovima piše "СССР".
Druga dvojica na grudima imaju samo grb sa sedam baklji.
Jašin brani sve, koliko god Kostić pucao sa svih strana. Galić ipak Jugoslaviju dovodi u vođstvo onim uvek neugodnim golom pred kraj prvog poluvremena – u 43. minutu.
Vidiniću ispada lopta posle šuta sa oko dvadeset metara i Slava Metreveli u 49. poravnava. Tim rezultatom završen je regularni tok meča.
Jugoslavija je u produžecima imala pobedu u šaci, ali je Jerkoviću lopta maltene na gol liniji prošla ispod noge. U 113. minutu Viktor Ponedeljnik glavom pogađa mrežu Jugoslavije i pehar ide iza "Gvozdene zavese".
"Meč u Parizu počeo je u 22 časa po moskovskom vremenu, što znači da se završio posle ponoći. Posle svega, može se reći da je moje prezime ostvarilo snove svih urednika u Rusiji (smeh). Inače, posle finala, na svećanoj proslavi u Ajfelovoj kuli, Santijago Bernabeu želeo je da dovede i Lava i Ivanova i Slavu i mene u Madrid, ali smo mi samo izbegli razgovor s njim. Morali smo...", izjavio je posle meča Viktor Ponedeljnik.
Sa dva gola Milan Galić i Dražen Jerković bili su među najboljim strelcima turnira zajedno sa Valentinom Ivanovim i Ponedeljnikom. U te četiri utakmice postignuto je čak 17 golova, što je 4,25 golova po meču. Niko nije dao autogol.
Golove za Jugoslaviju postigli su i Tomislav Knez i Ante Žanetić. Najbrži gol – Milan Galić protiv Francuza u 11. minutu.
Postava prvenstva: Lav Jašin (SSSR), Vladimir Durković (Jugoslavija), Ladislav Novak (Čehoslovačka), Igor Neto (SSSR), Jozef Masopust (Čehoslovačka), Valentin Ivanov (SSSR), Slava Metreveli (SSSR), Milan Galić (Jugoslavija), Viktor Ponedelnik (SSSR), Dragoslav Šekularac (Jugoslavija), Bora Kostić (Jugoslavija).
Od tada do danas 1960. godina ostaje jedan od najvećih uspeha naše reprezentacije. To treba ceniti i pamtiti.
Dakle, uz "Grlom u jagode".
Strelci – 0:1 Galić u 43. minutu, 1:1 Metreveli u 49, 2:1 Ponedeljnik u 113. minutu.
Sa dva gola Milan Galić i Dražen Jerković bili su među najboljim strelcima turnira zajedno sa Valentinom Ivanovim i Ponedeljnikom. U te četiri utakmice postignuto je čak 17 golova, što je 4,25 golova po meču. Niko nije dao autogol.
Golove za Jugoslaviju postigli su i Tomislav Knez i Ante Žanetić. Najbrži gol – Milan Galić protiv Francuza u 11. minutu.
Postava prvenstva: Lav Jašin (SSSR), Vladimir Durković (Jugoslavija), Ladislav Novak (Čehoslovačka), Igor Neto (SSSR), Jozef Masopust (Čehoslovačka), Valentin Ivanov (SSSR), Slava Metreveli (SSSR), Milan Galić (Jugoslavija), Viktor Ponedelnik (SSSR), Dragoslav Šekularac (Jugoslavija), Bora Kostić (Jugoslavija).
Od tada do danas 1960. godina ostaje jedan od najvećih uspeha naše reprezentacije. To treba ceniti i pamtiti.
Dakle, uz "Grlom u jagode".
Strelci – 0:1 Galić u 43. minutu, 1:1 Metreveli u 49, 2:1 Ponedeljnik u 113. minutu.
Milan Galić.. čovek koji je bio vicešampion Evrope, polufinalista Svetskog prvenstva i finalista lige šampiona.. i osvajač olimpijskog zlata. Mladje generacije gotovo ništa ne znaju o ovom fudbalskom velemajstoru, a da je kojim slučajem igrao "preko puta" , zasigurno bi bio stavljan u ravan sa Dzajom, ako ne i ispred njega kao najveći srpski fudbaler ikada. Rekao bih večna ti slava Milane, ali si se ti sam za to pobrinuo. Zao mi je samo što se njegov doprinos najzlatnijoj eri srpskog fudbala gotovo i ne spominje. O njemu i njima trebalo je snimiti film. Jer su mnogo više uradili od moše i tirketa.
(golubar, 10. jul 2016 17:05)
Prvi EURO: Bane Bumbar, Milan Galić i generalisimus Franko
Prvo Evropsko prvenstvo održano je u Francuskoj 1960. godine i obeležila ga je politika, neizvesnost da li će biti dovoljno učesnika i ono najvažnije – srebro.