Šampionat u Francuskoj 15. je u istoriji takmičenja u organizaciji Evropske fudbalske unije (UEFA), prvo na kome gledamo 24 nacionalna tima.

Simbolično je da je prvi završni turnir najboljih selekcija Evrope održan upravo u zemlji vina i sira 1960. godine.

Vaš i naš tim 'igraće' u formaciji 3-4-3, pošto smo odlučili da na uštrb zadnje linije tima damo malo više prostora svima onima koji su svojim umećem rešavali one najveće utakmice.

Posle detaljne analize gotovo stotinu kandidata, kroz njihov učinak na Evropskim prvenstvima, jedino što je preostalo jeste da od 33 trojice velikana izaberemo onih jedanaest najboljih.

U petak ćete imati priliku da pročitate i priče o preostale tri legende, a u želji da svi imaju podjednaku šansu – odlučili smo da vam već u prvom tekstu na raspolaganje stavimo kompletnu anketu, koja će se nalaziti i poslednjem delu naše priče. Znači, sada je potrebno da odaberete trojicu od devetorice čuvenih napadača.

Na fudbalskom terenu se po prvi put našao kao golman, ali je uskoro shvatio da to nije za njega. Shvatio je da mu daleko bolje ide da trese, a ne da čuva mrežu. Nema mnogo onih koji mu ne bi pozavideli na svemu što je postigao, kao i onome što i dalje postiže. Kada je bio u formi nije mu bilo ravnog, a onda kada mu nije išlo nije ga bilo sramota da potraži i stručnu pomoć. Čovek je koji se specijalizovao za postizanje onih najvažnijih golova, u onim najvažnijim utakmicama, a ujedno i jedan od retkih koji je više od jednog puta uspeo da napravi probleme Nemanji Vidiću – Fernando Hose Tores Sanc.

Rođen je 20. marta 1984. godine u madridskom predgrađu Fuenlabrada, da se već sa nepunih pet godina našao na terenu. Doduše, na poslednoj liniji odbrane svog tima s rukavicama na rukama. Otac Hose prečesto je bio zauzet poslovnim obavezama, pa je majka Flori bila zadužena da ga vodi na treninge.

Karijeru je započeo u klubu za dečake do sedam godina, lokalnom Parke 84, a zbog činjenice da se ugledao na starijeg brata odlučio se da se oproba kao čuvar mreže. Međutim, nije mu dugo trebalo da shvati da poseduje poseban talenat da vara rivale i protivničke golmane.

U samom špicu napada, na poziciji klasične devetke našao se sa deset godina, igrajući za 'Marijovu Holandiju', tim koji je nastupao u ligi u balonu, da bi već u prvoj sezoni, u dresu Raja 13, postigao 55 golova, što je bilo dovoljno da zajedno sa još tri saigrača zasluži poziv na probu u Atletiko.

El Ninjo

Getty Images

Na fudbalskom terenu se po prvi put našao kao golman, ali je uskoro shvatio da to nije za njega. Shvatio je da mu daleko bolje ide da trese, a ne da čuva mrežu. Nema mnogo onih koji mu ne bi pozavideli na svemu što je postigao, kao i onome što i dalje postiže. Kada je bio u formi nije mu bilo ravnog, a onda kada mu nije išlo nije ga bilo sramota da potraži i stručnu pomoć. Čovek je koji se specijalizovao za postizanje onih najvažnijih golova, u onim najvažnijim utakmicama, a ujedno i jedan od retkih koji je više od jednog puta uspeo da napravi probleme Nemanji Vidiću – Fernando Hose Tores Sanc.

Rođen je 20. marta 1984. godine u madridskom predgrađu Fuenlabrada, da se već sa nepunih pet godina našao na terenu. Doduše, na poslednoj liniji odbrane svog tima s rukavicama na rukama. Otac Hose prečesto je bio zauzet poslovnim obavezama, pa je majka Flori bila zadužena da ga vodi na treninge.

Karijeru je započeo u klubu za dečake do sedam godina, lokalnom Parke 84, a zbog činjenice da se ugledao na starijeg brata odlučio se da se oproba kao čuvar mreže. Međutim, nije mu dugo trebalo da shvati da poseduje poseban talenat da vara rivale i protivničke golmane.

U samom špicu napada, na poziciji klasične devetke našao se sa deset godina, igrajući za 'Marijovu Holandiju', tim koji je nastupao u ligi u balonu, da bi već u prvoj sezoni, u dresu Raja 13, postigao 55 golova, što je bilo dovoljno da zajedno sa još tri saigrača zasluži poziv na probu u Atletiko.

Kako je rastao, lakoća kojom je postizao pogotke postajala je sve uočljivija, a čelnike 'Jorgandžija' gotovo je naterao da mu ponude prvi profesionalni ugovor, kada je sa 15 godina postigao 12 golova na 'Najki kupu', što mu je nedugo zatim donelo i zvanje najboljeg igrača planete u njegovom uzrastu. U crveno-belom dresu debitovao je dve godine kasnije u Segundi, a već na sledećem susretu postigao je i prvi gol u seniorskoj konkurenciji.

Atletiko se te godine nije vratio u prvu ligu, sledeće jeste, a Tores je dobijao sve više i više prostora za igru. U dve sezone postigao je 23 gola, da bi u klub tog leta stigla ponuda vredna 35 miliona evra – toliko novca želeo je za momka od 19 godina da izdvoji novi vlasnik londonskog Čelsija Roman Abramovič. Iako je klub tek započeo izlazak iz velikih problema i finansijske krize, ponuda je glatko odbijena, a njemu je uručena kapitenska traka.

'Plavci' nisu odustajali, ali ni Fernando nije želeo da popusti. I pored toga što sa voljenim klubom nije uspevao da ostvari zapažene rezultate, Madrid je napustio tek 2007. godine, posle 227 nastupa i 91 gola, kao ljubimac navijača. Ono što nije pošlo za rukom čelnicima kluba sa Stamford Bridža, jeste onima sa Enfilda – jer je Tores postao najskuplje plaćeni igrač u istoriji Liverpula, ceo posao bio je vredan 30 miliona evra.

Upravo je pred legendarnim Kopom u potpunosti zasijao. Od starta je tresao mreže kao iz šale, postavšiprvi igrač od Robija Faulera koji je u dresu 'Redsa' postigao više od 20 golova u jednoj sezoni Premijer lige, dok je istovremeno izjednačio i dostignuće Majkla Ovena sa 29 pogodaka u takmičarskoj godini. Za četiri sezone u dresu Liverpula zabeležio je 142 nastupa i 81 gol, rušivši rekord za rekordom. Stranac sa najviše golova u jednoj sezoni, igrač koji je najbrže stigao do 50 gola u L'pulu (84 meča)... Zvanični klupski fanzin stavio ga je na 50. mesto liste najvećih igrača u istoriji kluba, trofeja opet nije bilo, a onda je usledio neverovatan obrt.

Kako je rastao, lakoća kojom je postizao pogotke postajala je sve uočljivija, a čelnike 'Jorgandžija' gotovo je naterao da mu ponude prvi profesionalni ugovor, kada je sa 15 godina postigao 12 golova na 'Najki kupu', što mu je nedugo zatim donelo i zvanje najboljeg igrača planete u njegovom uzrastu. U crveno-belom dresu debitovao je dve godine kasnije u Segundi, a već na sledećem susretu postigao je i prvi gol u seniorskoj konkurenciji.

Atletiko se te godine nije vratio u prvu ligu, sledeće jeste, a Tores je dobijao sve više i više prostora za igru. U dve sezone postigao je 23 gola, da bi u klub tog leta stigla ponuda vredna 35 miliona evra – toliko novca želeo je za momka od 19 godina da izdvoji novi vlasnik londonskog Čelsija Roman Abramovič. Iako je klub tek započeo izlazak iz velikih problema i finansijske krize, ponuda je glatko odbijena, a njemu je uručena kapitenska traka.

'Plavci' nisu odustajali, ali ni Fernando nije želeo da popusti. I pored toga što sa voljenim klubom nije uspevao da ostvari zapažene rezultate, Madrid je napustio tek 2007. godine, posle 227 nastupa i 91 gola, kao ljubimac navijača. Ono što nije pošlo za rukom čelnicima kluba sa Stamford Bridža, jeste onima sa Enfilda – jer je Tores postao najskuplje plaćeni igrač u istoriji Liverpula, ceo posao bio je vredan 30 miliona evra.

Upravo je pred legendarnim Kopom u potpunosti zasijao. Od starta je tresao mreže kao iz šale, postavšiprvi igrač od Robija Faulera koji je u dresu 'Redsa' postigao više od 20 golova u jednoj sezoni Premijer lige, dok je istovremeno izjednačio i dostignuće Majkla Ovena sa 29 pogodaka u takmičarskoj godini. Za četiri sezone u dresu Liverpula zabeležio je 142 nastupa i 81 gol, rušivši rekord za rekordom. Stranac sa najviše golova u jednoj sezoni, igrač koji je najbrže stigao do 50 gola u L'pulu (84 meča)... Zvanični klupski fanzin stavio ga je na 50. mesto liste najvećih igrača u istoriji kluba, trofeja opet nije bilo, a onda je usledio neverovatan obrt.

U međuvremenu, pošto je prošao kroz ceo sistem španske reprezentacije, predvodio je 'Crvenu furiju' sa sedam golova do Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. godine, postavši prvi napadač tima posle perioda dokazivanja na EURO dve godine ranije. Zajedno sa Davidom Viljom bio je najbolji strelac ekipe sa tri gola, ali Španija nije mogla dalje od osmine finala. Ipak, najbolje je tek sledilo.

Na narednom Evropskom prvenstvu, u Austriji i Švajcarskoj, sa istim čovekom kao partnerom u špicu predvodio je domovinu bez poraza do 'srebrne amfore' – druge u istoriji, a prve posle duge 44 godine. Španija je postala tek druga selekcija koja je do titule stigla bez poraza, a upravo je njegov drugi gol na turniru bio najvredniji – 33. minut finala sa Nemačkom, 'ćavijevska lopta' i lagani 'boc' preko Jensa Lemana. Bila je to prva titula koju je ikada osvojio u karijeri.

To kao da mu je samo dalo krila, barem kada je reprezentacija u pitanju. Iako zbog povrede kolena nije imao očekivani uticaj na osvajanje titule prvaka sveta u Južnoj Africi 2010, opet je bio deo odlučujućeg momenta. Ušao je u igru u 105. minutu velikog finala sa Holandijom, da bi jedanaest minuta kasnije poslao loptu ka kaznenom, pre nego što je Andres Inijesta smestio u mrežu. Sve što je propustio tada, vratilo mu se u naredne dve godine, Na putu ka odbrani evropske krune, ovoga puta bez Vilje, upisao je tri gola i asistenciju, dok je Poljsku i Ukrajinu napustio sa 'Zlatnom kopačkom' u rukama, dok je prethodnog leta sa Čelsijem postao prvak Evrope, a posebno važan bio je njegov pogodak u polufinalu protiv Barselone.

Stoji da će 'El Ninjo' ostati upamćen i po zaista sramnim promašajima i neverovatno naglom padu forme, koji ga je u jednom trenutku života doveo čak i do depresije. Ali, reći da Fernando Tores nije legenda fudbala, kao i veliki čovek, istinski je ružno. Njegove trofeje i karijeru poželeli bi mnogi, a uprkos svemu što je proživeo i on sâm kaže da je nikada ne bi menjao. A i zašto bi? Kada će ostati upamćen kao prvi igrač koji je tokom jedne sezone postizao golove u sedam različitih takmičenja, prvak sveta i apsolutni prvak Evrope... Čovek koji je svoje prvo finale u karijeri izgubio pre nešto više od mesec dana, u dresu obožavanog Atletika, u koji se na kraju i vratio, i gde je i danas. Možda je Del Boske i pogrešio što ga nije poveo u Francusku, ko zna, možda bi baš on prevario Điđija Bufona pre nekoliko dana...

Getty Images

U međuvremenu, pošto je prošao kroz ceo sistem španske reprezentacije, predvodio je 'Crvenu furiju' sa sedam golova do Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. godine, postavši prvi napadač tima posle perioda dokazivanja na EURO dve godine ranije. Zajedno sa Davidom Viljom bio je najbolji strelac ekipe sa tri gola, ali Španija nije mogla dalje od osmine finala. Ipak, najbolje je tek sledilo.

Na narednom Evropskom prvenstvu, u Austriji i Švajcarskoj, sa istim čovekom kao partnerom u špicu predvodio je domovinu bez poraza do 'srebrne amfore' – druge u istoriji, a prve posle duge 44 godine. Španija je postala tek druga selekcija koja je do titule stigla bez poraza, a upravo je njegov drugi gol na turniru bio najvredniji – 33. minut finala sa Nemačkom, 'ćavijevska lopta' i lagani 'boc' preko Jensa Lemana. Bila je to prva titula koju je ikada osvojio u karijeri.

To kao da mu je samo dalo krila, barem kada je reprezentacija u pitanju. Iako zbog povrede kolena nije imao očekivani uticaj na osvajanje titule prvaka sveta u Južnoj Africi 2010, opet je bio deo odlučujućeg momenta. Ušao je u igru u 105. minutu velikog finala sa Holandijom, da bi jedanaest minuta kasnije poslao loptu ka kaznenom, pre nego što je Andres Inijesta smestio u mrežu. Sve što je propustio tada, vratilo mu se u naredne dve godine, Na putu ka odbrani evropske krune, ovoga puta bez Vilje, upisao je tri gola i asistenciju, dok je Poljsku i Ukrajinu napustio sa 'Zlatnom kopačkom' u rukama, dok je prethodnog leta sa Čelsijem postao prvak Evrope, a posebno važan bio je njegov pogodak u polufinalu protiv Barselone.

Stoji da će 'El Ninjo' ostati upamćen i po zaista sramnim promašajima i neverovatno naglom padu forme, koji ga je u jednom trenutku života doveo čak i do depresije. Ali, reći da Fernando Tores nije legenda fudbala, kao i veliki čovek, istinski je ružno. Njegove trofeje i karijeru poželeli bi mnogi, a uprkos svemu što je proživeo i on sâm kaže da je nikada ne bi menjao. A i zašto bi? Kada će ostati upamćen kao prvi igrač koji je tokom jedne sezone postizao golove u sedam različitih takmičenja, prvak sveta i apsolutni prvak Evrope... Čovek koji je svoje prvo finale u karijeri izgubio pre nešto više od mesec dana, u dresu obožavanog Atletika, u koji se na kraju i vratio, i gde je i danas. Možda je Del Boske i pogrešio što ga nije poveo u Francusku, ko zna, možda bi baš on prevario Điđija Bufona pre nekoliko dana...

Strelac je prvog gola na prvom meču ikada odigranom na Evropskim prvenstvima. I to protiv domaćina, u najspektakularnijem uvodnom susretu na bilo kom od velikih takmičenja. Jedan je od najboljih napadača u istoriji jugoslovenskog fudbala, drugi najbolji strelac u istoriji nacionalnog tima, a čak i oni najmlađi navijači Partizana znaju njegovo ime. Jedan od onih koji su svojim umećem menjali tok istorije, barem kada bi mu to dozvolili – Milan Galić.

Rođen je u Bosanskom Grahovu osmog marta 1938, da bi ono što je tri godine obeležilo čovečanstvo zauvek, obeležilo i njegov život. Roditelja se nije ni sećao, otac mu je ubijen već početkom rata, dok su mu majku ubile ustaše nekoliko godina kasnije. Veći deo detinjstva i rane mladosti proveo u domovima za siročad rata. Put ga je vodio kroz Vojvodinu, da bi ga na kraju odveo u jednu takvu ustanovu u Zrenjaninu, gde je po prvi put i zaigrao fudbal.

Sa nepunih 14 godina otišao je na prvi trening u Proleter, a omladinska škola najvećeg gradskog kluba napravila je od njega člana omladinske i mlade reprezentacije Jugoslavije. Opet, ljudi koji ga pamte, kažu da je sve napravio i stvorio sâm. Posedovao je nadrealan talenat i osećaj za gol, a isticao se, pre svega, hitrinom, tehnikom, neverovatnim osećajem za šut i stabilnošću u duelima, iako je bio visok svega 173 centimetra – pogotovo za centarfora.

Zbog svega što je doživeo, posvećenost i odlučnost bili su još naglašeniji u njegovom karakteru, a to se najbolje videlo kroz broj golova koji je postizao. Prema podacima koji se mogu pronaći, a da deluju verodostojno, za tri godine u prvom timu proletera postigao je 33 gola na 53 meča, da bi najbrži od svih klubova tadašnje SFRJ bio Partizan.

Gale

partizan.rs

Strelac je prvog gola na prvom meču ikada odigranom na Evropskim prvenstvima. I to protiv domaćina, u najspektakularnijem uvodnom susretu na bilo kom od velikih takmičenja. Jedan je od najboljih napadača u istoriji jugoslovenskog fudbala, drugi najbolji strelac u istoriji nacionalnog tima, a čak i oni najmlađi navijači Partizana znaju njegovo ime. Jedan od onih koji su svojim umećem menjali tok istorije, barem kada bi mu to dozvolili – Milan Galić.

Rođen je u Bosanskom Grahovu osmog marta 1938, da bi ono što je tri godine obeležilo čovečanstvo zauvek, obeležilo i njegov život. Roditelja se nije ni sećao, otac mu je ubijen već početkom rata, dok su mu majku ubile ustaše nekoliko godina kasnije. Veći deo detinjstva i rane mladosti proveo u domovima za siročad rata. Put ga je vodio kroz Vojvodinu, da bi ga na kraju odveo u jednu takvu ustanovu u Zrenjaninu, gde je po prvi put i zaigrao fudbal.

Sa nepunih 14 godina otišao je na prvi trening u Proleter, a omladinska škola najvećeg gradskog kluba napravila je od njega člana omladinske i mlade reprezentacije Jugoslavije. Opet, ljudi koji ga pamte, kažu da je sve napravio i stvorio sâm. Posedovao je nadrealan talenat i osećaj za gol, a isticao se, pre svega, hitrinom, tehnikom, neverovatnim osećajem za šut i stabilnošću u duelima, iako je bio visok svega 173 centimetra – pogotovo za centarfora.

Zbog svega što je doživeo, posvećenost i odlučnost bili su još naglašeniji u njegovom karakteru, a to se najbolje videlo kroz broj golova koji je postizao. Prema podacima koji se mogu pronaći, a da deluju verodostojno, za tri godine u prvom timu proletera postigao je 33 gola na 53 meča, da bi najbrži od svih klubova tadašnje SFRJ bio Partizan.

U Humskoj se prvi put našao 1958. godine, u klubu za koji je navijao od kada zna za sebe, i baš iz nje upisao svoje ime u istoriju. Za osam godina u crno-belom dresu imao prosek od 0,5 pogodaka po meču, ili ti – 75 na ukupno 150 mečeva. Sa Partizanom je četiri puta bio prvak države, a bio je i deo najslavnije generacije beogradskog kluba – 'Partizanovih beba' – koja je 1966. godine poražena u finalu Kupa šampiona od madridskog Reala (2:1).

Već od prvog dana u Beogradu Galić je pokazivao koliki je majstor, a navijači tima sa stadiona JNA u sećanje je ostavio nemalo spektakularnih nastupa, isto toliko golova, kao i bezbroj uspešnih driblinga. Ipak, posebno pamte jedan meč. Onaj kada je njihov tim pobedio večitog rivala, 29. oktobra 1962. godine, sa ubedljivih 5:0.

Ukupno je četiri puta tog dana šutunuo ka golu Mirka Stojanovića, ali je to bilo sasvim dovoljno za het-trik, u prvih 45 minuta igre. Od svih, najviše se prepričavaonaj za 2:0, kada je loptu na ivici kaznenog uštopovao petom u punom trku, potpuno izbacivši Vladicu Popovića i Milana Čopa, koji su već posle prvog pogotka dobili instrukcije da striktno paze na njega. Do kraja karijere nastupao je još za Standard iz Liježa, sa kojim je takođe dva puta bio prvak, i Rems.

Golgeterski saldo u Partizanu bio mu je za divljenje, a onaj u državnom timu za strahopoštovanje – 0,725 u devedeset minuta igre u proseku. Za prvi gol u reprezentaciji bilo mu je potrebno manje od 60 sekundi, pre nego što je zatresao mrežu Bugarske na 'svom' stadionu, 31. maja 1959. godine. Već sledeće našao se u timu za Olimpijske igre u Rimu, gde je samo još jednom potvrdio svoju klasu.

U Humskoj se prvi put našao 1958. godine, u klubu za koji je navijao od kada zna za sebe, i baš iz nje upisao svoje ime u istoriju. Za osam godina u crno-belom dresu imao prosek od 0,5 pogodaka po meču, ili ti – 75 na ukupno 150 mečeva. Sa Partizanom je četiri puta bio prvak države, a bio je i deo najslavnije generacije beogradskog kluba – 'Partizanovih beba' – koja je 1966. godine poražena u finalu Kupa šampiona od madridskog Reala (2:1).

Već od prvog dana u Beogradu Galić je pokazivao koliki je majstor, a navijači tima sa stadiona JNA u sećanje je ostavio nemalo spektakularnih nastupa, isto toliko golova, kao i bezbroj uspešnih driblinga. Ipak, posebno pamte jedan meč. Onaj kada je njihov tim pobedio večitog rivala, 29. oktobra 1962. godine, sa ubedljivih 5:0.

Ukupno je četiri puta tog dana šutunuo ka golu Mirka Stojanovića, ali je to bilo sasvim dovoljno za het-trik, u prvih 45 minuta igre. Od svih, najviše se prepričavaonaj za 2:0, kada je loptu na ivici kaznenog uštopovao petom u punom trku, potpuno izbacivši Vladicu Popovića i Milana Čopa, koji su već posle prvog pogotka dobili instrukcije da striktno paze na njega. Do kraja karijere nastupao je još za Standard iz Liježa, sa kojim je takođe dva puta bio prvak, i Rems.

Golgeterski saldo u Partizanu bio mu je za divljenje, a onaj u državnom timu za strahopoštovanje – 0,725 u devedeset minuta igre u proseku. Za prvi gol u reprezentaciji bilo mu je potrebno manje od 60 sekundi, pre nego što je zatresao mrežu Bugarske na 'svom' stadionu, 31. maja 1959. godine. Već sledeće našao se u timu za Olimpijske igre u Rimu, gde je samo još jednom potvrdio svoju klasu.

U listu strelaca upisao se u svakom od sedam mečeva. Redom je tresao mreže Ujedinjenih Arapskih Republika, Turske, Bugarima je dao het-trik, u polufinalu je u produžetku izborio penale i kasniju pobedu protiv Italije, a bio je strelac i vodećeg gola, iz prvog napada u trijmfu nad Danskom, vrednom zlatne medalje (3:1). Zajedno sa Flemingom Nilsenom podelio je nagradu namenjenu najboljem strelcu turniru, a Jugoslavija je dobila novog velikog igrača.

Dve godine kasnije na red je došao debi na Evropskim prvenstvima, i to onom prvom u istoriji u Francuskoj. U svom stilu, u 11. minutu polufinala prevario je golmana domaćina, ali je Žan Vinsent izjednačio već u sledećem napadu. Fransoa Eute je pred poluvreme doneo preokret 'Galskim petlovima', a Marjan Visnieski na startu drugog dela igre povećao na 3:1. Ipak, Ante Žanetić smanjuje pre drugog gola Eutea, a Tomislav Knež i Dražen Jerković sa dva gola u samom finišu donose našem timu neviđen preokret i plasman u finale.

Rival u borbi za trofej na Parku Prinčeva bila je čuvena ekipa Sovjetskog saveza, ali ni Lav Jašin nije mogao ništa u 43. minutu posle šuta Galeta. Nažalost, slava Metreveli odvodi meč u produžetke, a, junak našeg prethodnog teksta, Viktor Ponedljnik ostavlja Jugoslaviju bez trofeja. Ponovo je podelio nagradu za najboljeg strelca, a našao se i u idealnom timu, Reprezentativnu karijeru završio je na Mundijalu u Čileu 1962. godine, kompletiravši tako sva velika takmičenja, a ni ono nije moglo da protekne bez njegovih pogodaka. Sada ih je dao Urugvaju, Kolumbiji i Mađarima, ali je Čehoslovačka bila prejaka u polufinalu.

"Galić je i juče dokazao da je naš najbolji napadač. Njegova tri gola, a naročito prva dva. Klasičan su primer veštine i spretnosti ovog talentovanog fudbalera. Kada on uleti u kazneni prostor, to je pola gola! Nezadrživ je i silovit, refleksi su mu izvanredni, najteže probleme rešava sa lakoćom. Dobija se utisak da je za njega poslastica kada je situacija komplikovanija, jer, izgleda, tada njegov ogromni talenat maksimalno dolazi do izražaja", stajalo je u izveštaju Sporta.

Slava mu.

partizan.rs

U listu strelaca upisao se u svakom od sedam mečeva. Redom je tresao mreže Ujedinjenih Arapskih Republika, Turske, Bugarima je dao het-trik, u polufinalu je u produžetku izborio penale i kasniju pobedu protiv Italije, a bio je strelac i vodećeg gola, iz prvog napada u trijmfu nad Danskom, vrednom zlatne medalje (3:1). Zajedno sa Flemingom Nilsenom podelio je nagradu namenjenu najboljem strelcu turniru, a Jugoslavija je dobila novog velikog igrača.

Dve godine kasnije na red je došao debi na Evropskim prvenstvima, i to onom prvom u istoriji u Francuskoj. U svom stilu, u 11. minutu polufinala prevario je golmana domaćina, ali je Žan Vinsent izjednačio već u sledećem napadu. Fransoa Eute je pred poluvreme doneo preokret 'Galskim petlovima', a Marjan Visnieski na startu drugog dela igre povećao na 3:1. Ipak, Ante Žanetić smanjuje pre drugog gola Eutea, a Tomislav Knež i Dražen Jerković sa dva gola u samom finišu donose našem timu neviđen preokret i plasman u finale.

Rival u borbi za trofej na Parku Prinčeva bila je čuvena ekipa Sovjetskog saveza, ali ni Lav Jašin nije mogao ništa u 43. minutu posle šuta Galeta. Nažalost, slava Metreveli odvodi meč u produžetke, a, junak našeg prethodnog teksta, Viktor Ponedljnik ostavlja Jugoslaviju bez trofeja. Ponovo je podelio nagradu za najboljeg strelca, a našao se i u idealnom timu, Reprezentativnu karijeru završio je na Mundijalu u Čileu 1962. godine, kompletiravši tako sva velika takmičenja, a ni ono nije moglo da protekne bez njegovih pogodaka. Sada ih je dao Urugvaju, Kolumbiji i Mađarima, ali je Čehoslovačka bila prejaka u polufinalu.

"Galić je i juče dokazao da je naš najbolji napadač. Njegova tri gola, a naročito prva dva. Klasičan su primer veštine i spretnosti ovog talentovanog fudbalera. Kada on uleti u kazneni prostor, to je pola gola! Nezadrživ je i silovit, refleksi su mu izvanredni, najteže probleme rešava sa lakoćom. Dobija se utisak da je za njega poslastica kada je situacija komplikovanija, jer, izgleda, tada njegov ogromni talenat maksimalno dolazi do izražaja", stajalo je u izveštaju Sporta.

Slava mu.

Njegov uticaj na ono što danas gledamo zaista se ne može precizno odrediti. Bio je revolucionar u glavi, kopačkama i na klupi. Nemerljivo je uticao na razvoj fudbalske igre, donevši joj nešto što niko nikada nije, a sva je prilika da ni neće. Barem ne uskoro. U istoj tolikoj meri delovao je na dve ogromne kulture, najpre sopstvenu holandsku, ali nekako u značajnijem tonu na špansku i katalonsku. Nijedan čovek nije toliko obeležio fudbal kao igru, pa i ne čudi da je njegov nadimak 'Gospodin fudbal' jer je on upravo to i bio – Hendrik Johanes Krojf.

Rođen je 25. aprila 1947. godine u Amsterdamu, u ulici udaljenoj pet minuta daleko od stadiona velikana Ajaksa. Na fudbal su ga 'navukli' otac Hermanus Kornelis i brat Heni, a počeo je da ga igra u školskom dvorištvu, često ne stižući ni do škole na tom putu, Kao i starijem bratu, idol mu je bio jedan od prvih revolucionarnih driblera u istoriji – zemljak Gas Vilkes.

Sa deset godina ispunio je očev san, postao je član petlića 'Kopljanika', pošto je impresionirao Janija van der Vena, trenera Ajaksovih klinaca, koji je prolazio pored lokalnog igrališta. Međutim, sve se dramatično promenilo samo dve godine kasnije. Johanov otac umro je od srčanog udara, on se sa time borio kao i svaki dvanaestogodišnjak, ali je već tada pokazao posebnu crtu svoje ličnosti. Zakleo se na očevom grobu, koji je možda i prečesto posećivao, da će postati profesionalni fudbaler.

Članovi njegove porodice često su isticali taj događaj kao presudan u Johanovom životu, a veliku ulogu u onome što će postati odigrao je otac 'Totalnog fudbala', jedan od najvećih trenera svih vremena Rinus Mihels. Ono što je ovaj drugi zamislio prvi je pretvarao u delo, i to sa toliko lakoće kao da je bukvalno još u 'stomaku' imao malu loptu sa kojom se igrao. Njihova veza bila je toliko jaka i posebna da se, osim na spomenute kulture i fudbal uopšteno, urezala i u 'genetski kod' Barselone, a ujedno i u najvažniju sporednu stvar na svetu. .

Mister football

Getty Images

Njegov uticaj na ono što danas gledamo zaista se ne može precizno odrediti. Bio je revolucionar u glavi, kopačkama i na klupi. Nemerljivo je uticao na razvoj fudbalske igre, donevši joj nešto što niko nikada nije, a sva je prilika da ni neće. Barem ne uskoro. U istoj tolikoj meri delovao je na dve ogromne kulture, najpre sopstvenu holandsku, ali nekako u značajnijem tonu na špansku i katalonsku. Nijedan čovek nije toliko obeležio fudbal kao igru, pa i ne čudi da je njegov nadimak 'Gospodin fudbal' jer je on upravo to i bio – Hendrik Johanes Krojf.

Rođen je 25. aprila 1947. godine u Amsterdamu, u ulici udaljenoj pet minuta daleko od stadiona velikana Ajaksa. Na fudbal su ga 'navukli' otac Hermanus Kornelis i brat Heni, a počeo je da ga igra u školskom dvorištvu, često ne stižući ni do škole na tom putu, Kao i starijem bratu, idol mu je bio jedan od prvih revolucionarnih driblera u istoriji – zemljak Gas Vilkes.

Sa deset godina ispunio je očev san, postao je član petlića 'Kopljanika', pošto je impresionirao Janija van der Vena, trenera Ajaksovih klinaca, koji je prolazio pored lokalnog igrališta. Međutim, sve se dramatično promenilo samo dve godine kasnije. Johanov otac umro je od srčanog udara, on se sa time borio kao i svaki dvanaestogodišnjak, ali je već tada pokazao posebnu crtu svoje ličnosti. Zakleo se na očevom grobu, koji je možda i prečesto posećivao, da će postati profesionalni fudbaler.

Članovi njegove porodice često su isticali taj događaj kao presudan u Johanovom životu, a veliku ulogu u onome što će postati odigrao je otac 'Totalnog fudbala', jedan od najvećih trenera svih vremena Rinus Mihels. Ono što je ovaj drugi zamislio prvi je pretvarao u delo, i to sa toliko lakoće kao da je bukvalno još u 'stomaku' imao malu loptu sa kojom se igrao. Njihova veza bila je toliko jaka i posebna da se, osim na spomenute kulture i fudbal uopšteno, urezala i u 'genetski kod' Barselone, a ujedno i u najvažniju sporednu stvar na svetu. .

Na stadionu tima sa Amsterdam Arene igrali su mnogi majstori ove igre, nekolicina najvećih ikada, ali opet se u moru svih njih ime Johana Krojfa posebno ističe, kada ga čak ni ne spomenete. Ništa na svetu nije voleo više od Ajaksa, tu je sve započeo i na kraju i okončao, a za jedanaest sezona u dva mandata osvojio je osam titula, pet Kupova, tri Kupa šampiona, UEFA Superkup i Klupsko prvenstvo sveta. Nije da ih nije sve 'upozorio' jer je u prvoj sezoni na 23 meča postigao 25 golova, uz 11 asistencija.

Iako ih je na preko trista mečeva u crveno-belom dresu postigao više od 200, već u toj prvoj sezoni pokazao je sve. Kada krene po krilu nije ga bilo moguće 'legalno' zaustaviti, lopta mu se prosto lepila za nogu, a njegov način driblinga ostavljao je i one najstarije kolege bez teksta. Bio je besprekoran tehničar, s loptom je mogao sve – bilo da je šutne, doda ili gurne nekome kroz noge. Bilo da je ona u pokretu ili ne, da li je oko njege troje ili petoro rivala, da li razdaljina za slobodnjak 18 ili 35 metara... Ako je postojao način da se prođe, proigra, predribla, pogodi, centrira, plasira... Pronalazio ga je. Pronalazio na način da sve to izgleda kao najprostija stvar na svetu.

Posle svega, njegov transfer morao je da bude rekordan. Barselona ga je u leto 1973. godine platila Ajaksu oko dva miliona dolara, a ta kupovina ispostavila se kao najpametnije ulaganje u istoriji sporta. Johan je 'Blaugrani' na terenu doneo prvu titulu posle trinaest sezona, i ništa manje važnu 'petardu' protiv omraženih rivala iz Madrida, a pored Kupa kralja, ostao je upamćen po 'fantomskom golu' protiv Atletika – kada je u skoku, okrenut leđima golu, u vazduhu, desnom petom prosledio loptu u mrežu.

Do kraja karijere nastupao je još sa Los Anđeles Asteke i Levante, pre nego što se vratio u Ajaks. Međutim, nije mu se ostvarila želja da karijeru završi na način na koji je želeo, njegov tim ponizio ga je ne ponudivši mu novi ugovor, a on im uzvratio odlaskom na stadion večitog rivala, Fejenordov 'De Kojp'. Preneo je magiju na Ruda Gulita, uzeo im duplu krunu i sa titulom igrača sezone otišao u legendu.

Na stadionu tima sa Amsterdam Arene igrali su mnogi majstori ove igre, nekolicina najvećih ikada, ali opet se u moru svih njih ime Johana Krojfa posebno ističe, kada ga čak ni ne spomenete. Ništa na svetu nije voleo više od Ajaksa, tu je sve započeo i na kraju i okončao, a za jedanaest sezona u dva mandata osvojio je osam titula, pet Kupova, tri Kupa šampiona, UEFA Superkup i Klupsko prvenstvo sveta. Nije da ih nije sve 'upozorio' jer je u prvoj sezoni na 23 meča postigao 25 golova, uz 11 asistencija.

Iako ih je na preko trista mečeva u crveno-belom dresu postigao više od 200, već u toj prvoj sezoni pokazao je sve. Kada krene po krilu nije ga bilo moguće 'legalno' zaustaviti, lopta mu se prosto lepila za nogu, a njegov način driblinga ostavljao je i one najstarije kolege bez teksta. Bio je besprekoran tehničar, s loptom je mogao sve – bilo da je šutne, doda ili gurne nekome kroz noge. Bilo da je ona u pokretu ili ne, da li je oko njege troje ili petoro rivala, da li razdaljina za slobodnjak 18 ili 35 metara... Ako je postojao način da se prođe, proigra, predribla, pogodi, centrira, plasira... Pronalazio ga je. Pronalazio na način da sve to izgleda kao najprostija stvar na svetu.

Posle svega, njegov transfer morao je da bude rekordan. Barselona ga je u leto 1973. godine platila Ajaksu oko dva miliona dolara, a ta kupovina ispostavila se kao najpametnije ulaganje u istoriji sporta. Johan je 'Blaugrani' na terenu doneo prvu titulu posle trinaest sezona, i ništa manje važnu 'petardu' protiv omraženih rivala iz Madrida, a pored Kupa kralja, ostao je upamćen po 'fantomskom golu' protiv Atletika – kada je u skoku, okrenut leđima golu, u vazduhu, desnom petom prosledio loptu u mrežu.

Do kraja karijere nastupao je još sa Los Anđeles Asteke i Levante, pre nego što se vratio u Ajaks. Međutim, nije mu se ostvarila želja da karijeru završi na način na koji je želeo, njegov tim ponizio ga je ne ponudivši mu novi ugovor, a on im uzvratio odlaskom na stadion večitog rivala, Fejenordov 'De Kojp'. Preneo je magiju na Ruda Gulita, uzeo im duplu krunu i sa titulom igrača sezone otišao u legendu.

Kada bi se sagledao samo igrački učinak, deluje da njegov trag u Kataloniji i nije toliko dubok, ali ono što je usledilo kada je seo na klupu zauvek je promenilo tim sa Nou Kampa i fudbalsku istoriju, još jednom. Na ulasku u devedesete doneo je klubu četiri uzastopne titule, Kup pobednika kupova, Kup Kralja, UEFA Superkup i Superkup Španiji i prvi 'ušati' pehar u istoriji, ali i infarkt. Tačno tri desecnije kasnije doneo im je status giganta, večno mesto među velikanima i milijarde na klupskom računu.

Kao 'pelcer' poslužile su mu dve uspešne sezone na klupi svojih 'Kopljanika', gde je i stigao do svoja prva dva trofeja sa kravatom oko vrata. Opet, stoji da sve svoje fudbalsko znanje duguje gospodinu Mihelsu, isto tako i zahvaljujući i predanom radu i apsolutnoj posvećenosti onome što najviše voli, ali pitanje je da li bi Rinusove zamisli ispale baš onakve kakvim ih ljubitelji fudbala pamte, da nije bilo baš Krojfa. Prvog čoveka koji je odlučio da izađe iz šablona. Dok su svi Holanđani imali 'Adidasove' tri crte na rukavima, on je imao dve. Dok su svi nosili brojeve od 1 do 11, on je nosio 14. Toliko je bio poseban.

Ta njegova posebnost dolazila je do izražaja najviše kada bi pre izlaska na teren obukao narandžasti dres, tada je postajao još posebniji. Njegov uticaj bio je neminovan i javljao se koliko odmah, počev od prvog crvenog kartona za nekog Holanđanina ikada, na drugom meču u državnom timu, pa do toga da na Mundijalu 'izmisli' fintu. Bilo je to u Zapadnoj Nemačkoj 1974, kada je Šveđanina Jana Olsona poveo sa sobom u istoriju – zamahnuo je za pâs sa krila ka sredini, barem su to svi očekivali, ali je onda usledilo okret i trk ka golu. Krojfov okret.

Sve je bilo savršeno do finala, uostalom kao i taj njegov okret, ali su onda domaćini predvođeni Kajzer Francom uspeli da ga zaustave i tako ostave 'Lale' bez 'Zlatne boginje'. Izgubili su 2:1, a on nije dao gol. Jer da jeste ne bi izgubili, pošto se to nikada nije dogodilo u istoriji Holandije kada bi se on upisao među strelce. I u 'totalnoj penziji' ostao je veran svojim porocima – fudbalu i cigaretama, ali ga je ovaj drugi koštao života. Dvadesetčetvrtog dana marta ove godine pobedila ga je opaka bolest. Johan je vodio 2:0 na poluvremenu, u pauzi je istakao da je njegov trijumf neibežan, ali je pokvareni rak na kraju nažalost preokrenuo...

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)

Getty Images

Kada bi se sagledao samo igrački učinak, deluje da njegov trag u Kataloniji i nije toliko dubok, ali ono što je usledilo kada je seo na klupu zauvek je promenilo tim sa Nou Kampa i fudbalsku istoriju, još jednom. Na ulasku u devedesete doneo je klubu četiri uzastopne titule, Kup pobednika kupova, Kup Kralja, UEFA Superkup i Superkup Španiji i prvi 'ušati' pehar u istoriji, ali i infarkt. Tačno tri desecnije kasnije doneo im je status giganta, večno mesto među velikanima i milijarde na klupskom računu.

Kao 'pelcer' poslužile su mu dve uspešne sezone na klupi svojih 'Kopljanika', gde je i stigao do svoja prva dva trofeja sa kravatom oko vrata. Opet, stoji da sve svoje fudbalsko znanje duguje gospodinu Mihelsu, isto tako i zahvaljujući i predanom radu i apsolutnoj posvećenosti onome što najviše voli, ali pitanje je da li bi Rinusove zamisli ispale baš onakve kakvim ih ljubitelji fudbala pamte, da nije bilo baš Krojfa. Prvog čoveka koji je odlučio da izađe iz šablona. Dok su svi Holanđani imali 'Adidasove' tri crte na rukavima, on je imao dve. Dok su svi nosili brojeve od 1 do 11, on je nosio 14. Toliko je bio poseban.

Ta njegova posebnost dolazila je do izražaja najviše kada bi pre izlaska na teren obukao narandžasti dres, tada je postajao još posebniji. Njegov uticaj bio je neminovan i javljao se koliko odmah, počev od prvog crvenog kartona za nekog Holanđanina ikada, na drugom meču u državnom timu, pa do toga da na Mundijalu 'izmisli' fintu. Bilo je to u Zapadnoj Nemačkoj 1974, kada je Šveđanina Jana Olsona poveo sa sobom u istoriju – zamahnuo je za pâs sa krila ka sredini, barem su to svi očekivali, ali je onda usledilo okret i trk ka golu. Krojfov okret.

Sve je bilo savršeno do finala, uostalom kao i taj njegov okret, ali su onda domaćini predvođeni Kajzer Francom uspeli da ga zaustave i tako ostave 'Lale' bez 'Zlatne boginje'. Izgubili su 2:1, a on nije dao gol. Jer da jeste ne bi izgubili, pošto se to nikada nije dogodilo u istoriji Holandije kada bi se on upisao među strelce. I u 'totalnoj penziji' ostao je veran svojim porocima – fudbalu i cigaretama, ali ga je ovaj drugi koštao života. Dvadesetčetvrtog dana marta ove godine pobedila ga je opaka bolest. Johan je vodio 2:0 na poluvremenu, u pauzi je istakao da je njegov trijumf neibežan, ali je pokvareni rak na kraju nažalost preokrenuo...

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)