Belgija ima odličan tim koji može daleko da dogura, ali u njih se čovek ne može pouzdati, Italijani možda nisu jaki kao što umeju da budu, ali su Italijani (tautologija nije slučajna), Irci su tvrdi i biju se, a Švedska ima Zlatana Ibrahimovića, to često bude dovoljno.

Čiji aduti će se pokazati najjačim kada bude najpotrebnije, odgovor će nam dati utakmice u grupi u kojoj nije nerealno da gol-razlika odlučuje o prolazu dalje.

Istorijat: Četvorostruki svetski prvak samo jednom se popeo na tron na završnim turnirima Starog kontinenta, i to davne 1968. godine. Prošli su Azuri kvalifikacije i četvrtfinale, a na završnom turniru na kojem su tada učestvovala četiri tima prvo su bacanjem novčića prošli SSSR, da bi u finalu bili bolji od Jugoslavije.

Finale je završeno 1:1, strelci su bili Džajić i Domengini, a u reprizi je Italija slavila 2:0 pogocima Rive i Anastazija na Olimpijskom stadionu u Rimu.

Slavna generacija (sastav u finalu): Dino Zof, Pjetro Anastazi, Tarkizio Burgnić, Pičio, Anđelo Domengini, Đakinto Faketi, Aristide Guarneri, Sandro Macola, Luiđi Riva, Roberto Rosato, Alesandro Salvadore.

Još dva puta Italijani su bili vicešampioni Evrope – 2000. godine nesrećno su poraženi od Francuske, a 2012. godine deklasirala ih je Španija sa 4:0. Bili su i četvrti kao domaćini 1980. godine.

Zvezde: Neće biti Andree Pirla, nema Frančeska Totija, Baloteli je zaboravljen, tako da Italija posle duže vremena na turnir dolazi bez prave zvezde u polju.

Na golu stoji čovek koji je već postao legenda – Đanluiđi Bufon će i sa 38 godina biti jedan od najvažnijih za uspeh Azura. Godine mu ne smetaju, u reprezentaciji je od 1997. godine i mnogo toga dobrog i lošeg preturio je preko glave, tako da će biti vrlo značajan i u svlačionici, ne samo među stativama.

Iskustvo i smirenost doneće i Danijele de Rosi, mada on nije blistao u Romi ove sezone, a sredina terena kritična je posle povreda Markizija i Veratija. Italijani se nadaju da će eksplodirati neko od napadača, pre svih Gracijano Pele ili Lorenco Insinje, pošto tu trenutno deluju najtanji.

Selektor: Oni koji su radili sa Antonijom Konteom ističu njegove liderske sposobnosti, bio je kapiten Juventusa u kojem je proveo skoro celu igračku karijeru, a kao trener do sada je vodio Arezo, Bari, Atalantu, Sijenu i Juventus. Selektor je Italije od 2014. godine, a posle EP preuzeće Čelsi.

Za razliku od većine italijanskih trenera, nije striktno defanzivno orijentisan, mada mnogo pažnje posvećuje taktici. “Trener mora da bude kao krojač – u zavisnosti od materijala koji poseduje, treba da sašije lepo odelo“, objasnio je Konte svoju filozofiju.

Iks faktor: Retkost je da Italijani ne dolaze na takmičenje kao jedan od glavnih favorita, ali upravo to sada je slučaj. Uz to, imaju i tešku grupu, ali mentalitet i tradicija uvek mogu da im budu adut. Rečju, Italijani su Italijani i nikada ih ne treba otpisati – uostalom, ko ih je to pa video kao finaliste pre četiri godine?

Naša prognoza: Ne bi nas čudilo da se u tipično italijanskom maniru provuku u drugi krug kao jedan od četiri najbolje trećeplasirana, a onda da dođu do same završnice. Ipak, naša prognoza glasi da ovoga puta ne mogu dalje od četvrtfinala.

Italija – ko sme njih da otpiše?

Getty Images

Istorijat: Četvorostruki svetski prvak samo jednom se popeo na tron na završnim turnirima Starog kontinenta, i to davne 1968. godine. Prošli su Azuri kvalifikacije i četvrtfinale, a na završnom turniru na kojem su tada učestvovala četiri tima prvo su bacanjem novčića prošli SSSR, da bi u finalu bili bolji od Jugoslavije.

Finale je završeno 1:1, strelci su bili Džajić i Domengini, a u reprizi je Italija slavila 2:0 pogocima Rive i Anastazija na Olimpijskom stadionu u Rimu.

Slavna generacija (sastav u finalu): Dino Zof, Pjetro Anastazi, Tarkizio Burgnić, Pičio, Anđelo Domengini, Đakinto Faketi, Aristide Guarneri, Sandro Macola, Luiđi Riva, Roberto Rosato, Alesandro Salvadore.

Još dva puta Italijani su bili vicešampioni Evrope – 2000. godine nesrećno su poraženi od Francuske, a 2012. godine deklasirala ih je Španija sa 4:0. Bili su i četvrti kao domaćini 1980. godine.

Zvezde: Neće biti Andree Pirla, nema Frančeska Totija, Baloteli je zaboravljen, tako da Italija posle duže vremena na turnir dolazi bez prave zvezde u polju.

Na golu stoji čovek koji je već postao legenda – Đanluiđi Bufon će i sa 38 godina biti jedan od najvažnijih za uspeh Azura. Godine mu ne smetaju, u reprezentaciji je od 1997. godine i mnogo toga dobrog i lošeg preturio je preko glave, tako da će biti vrlo značajan i u svlačionici, ne samo među stativama.

Iskustvo i smirenost doneće i Danijele de Rosi, mada on nije blistao u Romi ove sezone, a sredina terena kritična je posle povreda Markizija i Veratija. Italijani se nadaju da će eksplodirati neko od napadača, pre svih Gracijano Pele ili Lorenco Insinje, pošto tu trenutno deluju najtanji.

Selektor: Oni koji su radili sa Antonijom Konteom ističu njegove liderske sposobnosti, bio je kapiten Juventusa u kojem je proveo skoro celu igračku karijeru, a kao trener do sada je vodio Arezo, Bari, Atalantu, Sijenu i Juventus. Selektor je Italije od 2014. godine, a posle EP preuzeće Čelsi.

Za razliku od većine italijanskih trenera, nije striktno defanzivno orijentisan, mada mnogo pažnje posvećuje taktici. “Trener mora da bude kao krojač – u zavisnosti od materijala koji poseduje, treba da sašije lepo odelo“, objasnio je Konte svoju filozofiju.

Iks faktor: Retkost je da Italijani ne dolaze na takmičenje kao jedan od glavnih favorita, ali upravo to sada je slučaj. Uz to, imaju i tešku grupu, ali mentalitet i tradicija uvek mogu da im budu adut. Rečju, Italijani su Italijani i nikada ih ne treba otpisati – uostalom, ko ih je to pa video kao finaliste pre četiri godine?

Naša prognoza: Ne bi nas čudilo da se u tipično italijanskom maniru provuku u drugi krug kao jedan od četiri najbolje trećeplasirana, a onda da dođu do same završnice. Ipak, naša prognoza glasi da ovoga puta ne mogu dalje od četvrtfinala.

Istorijat: Debitovali su na evropskim šampionatima tek 1992. godine i tada su ostvarili i svoj najbolji plasman – došli su do polufinala.

U grupi su remizirali sa Francuskom, da bi zatim dobili Dansku i Englesku, a onda su u polufinalu izgubili od Nemačke sa 3:2. Ista ta generacija dve godine kasnije osvojila je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u SAD.

Slavna generacija (sastav iz polufinala): Tomas Raveli, Roland Nilson, Jan Erikson, Joakim Bjerklund, Klas Ingeson, Tomas Brolin, Kenet Anderson, Martin Dalin (Džoni Ekstrem 73), Roger Ljung, Joakim Nilson (Anders Limpar 58).

U grupnoj fazi ispali su tri puta (2000, 2008, 2012), a 2004. godine poraženi su od Holandije u četvrtfinalu.

Zvezde: Jasno je da se u timu Švedske sve vrti oko jednog čoveka – Zlatana Ibrahimovića. Čak deset puta proglašen je za igrača godine u domovini, prvi put igrao je na velikom takmičenju na Mundijalu 2002. godine, a do sada je postigao čak 62 gola za nacionalni tim srušivši rekord legendarnog Svenda Rindala.

Iako u oktobru puni 35 godina, Ibrahimović je imao sjajnu klupsku sezonu u PSŽ-u, a i u kvalifikacijama je bio glavni igrač tima i postigao je 11 od ukupno 19 golova Švedske.

“On je naš jedini igrač svetske klase“, kaže selektor Erik Hamren.

Selektor: U karijeri je vodio jedino klubove iz Skandinavije, a na klupi Švedske nalazi se od 2009. godine i predstojeći EURO biće mu poslednji na toj funkciji.

Erik Hamren ima 58 godina, fudbaler je bio samo do kasnih tinejdžerskih dana, a onda se prekomandovao u trenera, tako da mu iskustva ne manjka. Vodio je, između ostalih, AIK, Olborg i Rosenborg.

Gaji smeo, ofanzivan fudbal, fraza glasi ’na gol više’, a mnogi mu pripisuju zasluge za to što je za njegova mandata Ibrahimović pokazao najviše u reprezentativnom dresu.

Iks faktor: Švedska će biti mlađa nego na nekim prethodnim turnirima, ali uz dovoljan broj iskusnih igrača da se stvar ne otrgne kontroli. Možda im baš mladost dâ energiju i polet da na turniru prevaziđu svoje realne mogućnosti.

Naša prognoza: Švedska će proći u drugi krug, ali ne dalje od toga.

Švedska – Ibrakadabra i desetorica pomoćnika

Getty Images

Istorijat: Debitovali su na evropskim šampionatima tek 1992. godine i tada su ostvarili i svoj najbolji plasman – došli su do polufinala.

U grupi su remizirali sa Francuskom, da bi zatim dobili Dansku i Englesku, a onda su u polufinalu izgubili od Nemačke sa 3:2. Ista ta generacija dve godine kasnije osvojila je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u SAD.

Slavna generacija (sastav iz polufinala): Tomas Raveli, Roland Nilson, Jan Erikson, Joakim Bjerklund, Klas Ingeson, Tomas Brolin, Kenet Anderson, Martin Dalin (Džoni Ekstrem 73), Roger Ljung, Joakim Nilson (Anders Limpar 58).

U grupnoj fazi ispali su tri puta (2000, 2008, 2012), a 2004. godine poraženi su od Holandije u četvrtfinalu.

Zvezde: Jasno je da se u timu Švedske sve vrti oko jednog čoveka – Zlatana Ibrahimovića. Čak deset puta proglašen je za igrača godine u domovini, prvi put igrao je na velikom takmičenju na Mundijalu 2002. godine, a do sada je postigao čak 62 gola za nacionalni tim srušivši rekord legendarnog Svenda Rindala.

Iako u oktobru puni 35 godina, Ibrahimović je imao sjajnu klupsku sezonu u PSŽ-u, a i u kvalifikacijama je bio glavni igrač tima i postigao je 11 od ukupno 19 golova Švedske.

“On je naš jedini igrač svetske klase“, kaže selektor Erik Hamren.

Selektor: U karijeri je vodio jedino klubove iz Skandinavije, a na klupi Švedske nalazi se od 2009. godine i predstojeći EURO biće mu poslednji na toj funkciji.

Erik Hamren ima 58 godina, fudbaler je bio samo do kasnih tinejdžerskih dana, a onda se prekomandovao u trenera, tako da mu iskustva ne manjka. Vodio je, između ostalih, AIK, Olborg i Rosenborg.

Gaji smeo, ofanzivan fudbal, fraza glasi ’na gol više’, a mnogi mu pripisuju zasluge za to što je za njegova mandata Ibrahimović pokazao najviše u reprezentativnom dresu.

Iks faktor: Švedska će biti mlađa nego na nekim prethodnim turnirima, ali uz dovoljan broj iskusnih igrača da se stvar ne otrgne kontroli. Možda im baš mladost dâ energiju i polet da na turniru prevaziđu svoje realne mogućnosti.

Naša prognoza: Švedska će proći u drugi krug, ali ne dalje od toga.

Istorijat: Četiri puta su učestvovali na kontinentalnim šampionatima, prvi put 1972. godine, a najbolji rezultat ostvarili su osam godina kasnije, kada su postali vicešampioni Evrope. U grupi su remizirali sa Engleskom i Italijom i pobedili su Špance, što im je bilo dovoljno za prvo mesto i plasman u finale (tada su se pobednici grupa direktno borili za titulu).

Tu ih je sačekala Zapadna Nemačka, koja je povela preko Horsta Hrubeha, izjednačio je Vanderejken u 75. minutu iz penala, ali titulu Nemcima donosi ponovo Hrubeh u 88. minutu:

Slavna generacija (sastav iz finala): Žan-Mari Faf, Erik Gerets, Valter Meus, Luk Milekamps, Mišel Renkin, Žulijen Kuls, Vilfred van Mer, Rene Vanderejken, Rejmond Momens, Fransoa van der Elst, Jan Seulmans.

Na debitantskom učešću bili su treći, a 1984. i 2000. godine završili su učešće u grupnoj fazi.

Zvezde: Da se EURO održavao prošlog leta, prva zvezda Belgijanaca svakako bi bio Eden Azar. Iako je imao više nego razočaravajuću sezonu u Čelsiju, ne treba ga otpisati, fudbal nije zaboravio da igra, što je pokazao u finišu Premijer lige, pa možda baš u Francuskoj nastavi ’dizanje iz mrtvih’.

Zajedno sa njime kreativnost i prodornost ekipi trebalo bi da donosi Kevin de Brujne – Belgijanci su odahnuli kada se oporavio od povrede skočnog zgloba.

Ove sezone u Sitiju dokazao je da može da igra na najvećoj sceni, a to već godinama dokazuje i Romelu Lukaku, koji bi trebalo da bude prvo rešenje u sredini napada, mada Vilmots nekada ume da eksperimentiše.

Na golu je Tibo Kurtoa, a tim je pun dobrih igrača poput Čadlija, Mertensa, Alderveirelda i drugih. Ogroman hendikep biće odsustvo kapitena Vensana Kompanija, i igrački i psihički, a Vilmots kaže da će njegova zamena u srcu odbrane biti Denajer iz Galatasaraja.

Selektor: Kratko je vodio Šalke po završetku igračke karijere, zatim je sezonu proveo Sent Trudenu, a posle tri godine kao asistent Advokatu i Lekensu, a 2012. godine Mark Vilmots postao je selektor Belgije.

Kao igrač imao je vrhunsku karijeru, znate ga iz Standarda i Šalkea, a posle je imao i kratak i neuspešan izlet u politiku.

Vilmots važi za odličnog motivatora i trenera koji ume brzo da reaguje u skladu sa tokom utakmice. Majka mu je Valonka, otac iz Flandrije, tako da dobro shvata sve nijanse svojih igrača, a insistira na timskom duhu. Belgija igra napadački, ali ne ide grlom u jagode.

Iks faktor: U moru kvalitetnih fudbalera jedan je ’eksplodirao’ ove sezone – Rađa Naingolan iz Rome. Igra na sredini terena, neumoran je, ima brze noge i sjajan pregled igre, a ništa slabiji nije ni u defanzivnim zadacima. Trebalo bi da poveže redove i da bude ispomoć ponekad nesigurnoj odbrani, možda baš Naingolan bude prevaga koja će Belgiju lansirati ka finišu turnira.

Naša prognoza: Vreme je za velika dela, Belgija će dogurati do polufinala, a završnici sve može da se desi.

Belgija – konačno zreli za velika dela

Getty Images

Istorijat: Četiri puta su učestvovali na kontinentalnim šampionatima, prvi put 1972. godine, a najbolji rezultat ostvarili su osam godina kasnije, kada su postali vicešampioni Evrope. U grupi su remizirali sa Engleskom i Italijom i pobedili su Špance, što im je bilo dovoljno za prvo mesto i plasman u finale (tada su se pobednici grupa direktno borili za titulu).

Tu ih je sačekala Zapadna Nemačka, koja je povela preko Horsta Hrubeha, izjednačio je Vanderejken u 75. minutu iz penala, ali titulu Nemcima donosi ponovo Hrubeh u 88. minutu:

Slavna generacija (sastav iz finala): Žan-Mari Faf, Erik Gerets, Valter Meus, Luk Milekamps, Mišel Renkin, Žulijen Kuls, Vilfred van Mer, Rene Vanderejken, Rejmond Momens, Fransoa van der Elst, Jan Seulmans.

Na debitantskom učešću bili su treći, a 1984. i 2000. godine završili su učešće u grupnoj fazi.

Zvezde: Da se EURO održavao prošlog leta, prva zvezda Belgijanaca svakako bi bio Eden Azar. Iako je imao više nego razočaravajuću sezonu u Čelsiju, ne treba ga otpisati, fudbal nije zaboravio da igra, što je pokazao u finišu Premijer lige, pa možda baš u Francuskoj nastavi ’dizanje iz mrtvih’.

Zajedno sa njime kreativnost i prodornost ekipi trebalo bi da donosi Kevin de Brujne – Belgijanci su odahnuli kada se oporavio od povrede skočnog zgloba.

Ove sezone u Sitiju dokazao je da može da igra na najvećoj sceni, a to već godinama dokazuje i Romelu Lukaku, koji bi trebalo da bude prvo rešenje u sredini napada, mada Vilmots nekada ume da eksperimentiše.

Na golu je Tibo Kurtoa, a tim je pun dobrih igrača poput Čadlija, Mertensa, Alderveirelda i drugih. Ogroman hendikep biće odsustvo kapitena Vensana Kompanija, i igrački i psihički, a Vilmots kaže da će njegova zamena u srcu odbrane biti Denajer iz Galatasaraja.

Selektor: Kratko je vodio Šalke po završetku igračke karijere, zatim je sezonu proveo Sent Trudenu, a posle tri godine kao asistent Advokatu i Lekensu, a 2012. godine Mark Vilmots postao je selektor Belgije.

Kao igrač imao je vrhunsku karijeru, znate ga iz Standarda i Šalkea, a posle je imao i kratak i neuspešan izlet u politiku.

Vilmots važi za odličnog motivatora i trenera koji ume brzo da reaguje u skladu sa tokom utakmice. Majka mu je Valonka, otac iz Flandrije, tako da dobro shvata sve nijanse svojih igrača, a insistira na timskom duhu. Belgija igra napadački, ali ne ide grlom u jagode.

Iks faktor: U moru kvalitetnih fudbalera jedan je ’eksplodirao’ ove sezone – Rađa Naingolan iz Rome. Igra na sredini terena, neumoran je, ima brze noge i sjajan pregled igre, a ništa slabiji nije ni u defanzivnim zadacima. Trebalo bi da poveže redove i da bude ispomoć ponekad nesigurnoj odbrani, možda baš Naingolan bude prevaga koja će Belgiju lansirati ka finišu turnira.

Naša prognoza: Vreme je za velika dela, Belgija će dogurati do polufinala, a završnici sve može da se desi.

Istorijat: Do sada su samo dva puta uspeli da se plasiraju na završni turnir – 1988. i 2012. godine. Imaju ukupno jednu pobedu, ali vrlo slatku, nad Engleskom na debitantskom nastupu, kada su i remizirali sa SSSR i izgubili od Holandije, pa nisu prošli dalje.

I pre četiri godine eliminisani su u grupnoj fazi, bili su u najtežoj grupi sa Italijom, Španijom i Hrvatskom, ali su sva tri poraza uz samo jedan dati gol svakako predstavljali razočaranje.

Zvezde: Debitovao je tek sa 27 godina, ali sada je Džonatan Volters ključni igrač reprezentacije – proglašen je i fudbalerom godine u Irskoj u 2015.

Igrao je u nižim divizijama, a u Premijer ligi se prvi put pokazao 2010. godine i od tada je nezamenjivi član Stouk Sitija, za koji je ove sezone upisao 12 pogodaka.

U kvalifikacijama je postigao pet golova na deset utakmica, a najveća vrlina jeste njegova raznovrsnost – može da igra i u centru napada, ali i po bokovima i u sredini terena. Radna etika i posvećenost su mu na maksimumu, a takav stav potreban je Ircima.

Long, Meklin, O’Šej, Kolman i Hulahan standardni su u svojim timovima u Premijer ligi, ali jedino veliko ime u timu Irske jeste Robi Kin, koji je na zalasku karijere i iza sebe ima tešku povredu kolena.

Selektor: Trenerskim poslom bavi se od 1987. godine, po pet godina proveo je u Vikombu, Lesteru i Seltiku, a potom je vodio Aston Vilu i Sanderlend, da bi u novembru 2013. godine Martin O’Nil postao selektor Republike Irske.

Važi za analitičnog trenera koji insistira na čvrstoj igri, a tokom kvalifikacija često je kritikovan zbog sporog stila igre, mada je Irska na putu do EP savladala i svetskog prvaka Nemačku.

Ipak, sastav ekipe i kvalitet protivnika ukazuju na to da će Irci uglavnom braniti.

Iks faktor: Iskustvo i mnogo fudbalera koji igraju bez respekta mogu da budu prednost Iraca, kao i Roj Kin na klupi, čovek sa pobedničkim mentalitetom koji je i kao igrač bio borben do koske. Uz to, navijači Irske obično su brojni na velikim takmičenjima, pa bi i sa tribina mogao da dođe dodatni vetar u leđa.

Naša prognoza: Irska nije za potcenjivanje, biće gusto, ali tim Martina O’Nila ipak će ponovo u grupi završiti takmičenje.

Republika Irska – čvrstinom do iznenađenja

Getty Images

Istorijat: Do sada su samo dva puta uspeli da se plasiraju na završni turnir – 1988. i 2012. godine. Imaju ukupno jednu pobedu, ali vrlo slatku, nad Engleskom na debitantskom nastupu, kada su i remizirali sa SSSR i izgubili od Holandije, pa nisu prošli dalje.

I pre četiri godine eliminisani su u grupnoj fazi, bili su u najtežoj grupi sa Italijom, Španijom i Hrvatskom, ali su sva tri poraza uz samo jedan dati gol svakako predstavljali razočaranje.

Zvezde: Debitovao je tek sa 27 godina, ali sada je Džonatan Volters ključni igrač reprezentacije – proglašen je i fudbalerom godine u Irskoj u 2015.

Igrao je u nižim divizijama, a u Premijer ligi se prvi put pokazao 2010. godine i od tada je nezamenjivi član Stouk Sitija, za koji je ove sezone upisao 12 pogodaka.

U kvalifikacijama je postigao pet golova na deset utakmica, a najveća vrlina jeste njegova raznovrsnost – može da igra i u centru napada, ali i po bokovima i u sredini terena. Radna etika i posvećenost su mu na maksimumu, a takav stav potreban je Ircima.

Long, Meklin, O’Šej, Kolman i Hulahan standardni su u svojim timovima u Premijer ligi, ali jedino veliko ime u timu Irske jeste Robi Kin, koji je na zalasku karijere i iza sebe ima tešku povredu kolena.

Selektor: Trenerskim poslom bavi se od 1987. godine, po pet godina proveo je u Vikombu, Lesteru i Seltiku, a potom je vodio Aston Vilu i Sanderlend, da bi u novembru 2013. godine Martin O’Nil postao selektor Republike Irske.

Važi za analitičnog trenera koji insistira na čvrstoj igri, a tokom kvalifikacija često je kritikovan zbog sporog stila igre, mada je Irska na putu do EP savladala i svetskog prvaka Nemačku.

Ipak, sastav ekipe i kvalitet protivnika ukazuju na to da će Irci uglavnom braniti.

Iks faktor: Iskustvo i mnogo fudbalera koji igraju bez respekta mogu da budu prednost Iraca, kao i Roj Kin na klupi, čovek sa pobedničkim mentalitetom koji je i kao igrač bio borben do koske. Uz to, navijači Irske obično su brojni na velikim takmičenjima, pa bi i sa tribina mogao da dođe dodatni vetar u leđa.

Naša prognoza: Irska nije za potcenjivanje, biće gusto, ali tim Martina O’Nila ipak će ponovo u grupi završiti takmičenje.